Kad je sudija upitao jednog čuvenog pljačkaša banaka u Americi, u doba depresije, da zašto pljačka banke, čovek se iznenadio: "Pa tamo su pare". Odgovor je bio logičan. Banke su se pljačkale, pljačkaju se i pljačkaće se sve dok u njima bude novca i tu pomoći nema. Ima, međutim, načina da se šteta smanji, da se pljačkaši obeshrabre i da policija stekne izvesne prednosti u rasvetljavanju tih zločina.

Uzmimo ovu najnoviju tragičnu epizodu iz ulice Marijane Gregoran na Karaburmi, prošle nedelje. Dva mlada i arogantna magarca sa popriličnim brojem krivičnih prijava za sobom (jedan ima čak 26, jednu manje od Miloša Simovića i bio je na slobodi, kao i Simović do Sablje) odlučuju se da opljačkaju banku usred centra Karaburme, u prometnoj ulici, u po bela dana. Plan je bio amaterski, loše pripremljen i zapravo nepromišljen do gluposti. Mogli su oni to da urade i mnogo bolje i bezbolno, kažu iskusni policajci, ali nećemo sada ulaziti u te detalje: kako i uz koje mere predostrožnosti i diverzije; uzdržaćemo se. Njih dvojica, Igor Kahvedžić (24) i Borislav Delić (33), upadaju oko 14:30 u banku sa izvučenim pištoljima i počinju da od činovnika skupljaju novac. U tom trenutku, sasvim slučajno, pored banke prolazi patrola iz Policijske stanice Palilula, policijski službenici Slobodan Cvetić i Milorad Filipović. Jedan od klijenata uspeva da im skrene pažnji i oni intervenišu. Cvetić uspeva da jednog od pljačkaša (Delića) obori i savlada, ali drugi (Kahvedžić) mu tada s leđa puca u potiljak; policajac Filipović takođe biva teško ranjen, kao i jedan od klijenata banke, Bojan Gajić, koji je pokušao da pomogne policajcima. Policajci su u razmeni vatre ranili Kahvedžića (uhapšen), dok je Delić pobegao, da bi ga našli uskoro kod nekog prijatelja. Slobodan Cvetić preminuo je u utorak ujutro od teške povrede glave; Filipović i Gajić (kome je jedno oko u opasnosti) oporavljaju se, kao i pljačkaš Kahvedžić.

AROGANCIJA OČAJNIKA I PRAVOSUĐE: Šta se tačno i kako desilo, pokazaće istraga i suđenje. Ovakvi incidenti s pucnjavom po pravilu su haotični i teško se rekonstruišu u detalje. Sa jedne druge, moralne i sociološke, tačke gledišta, dva su detalja zabrinjavajuća. Kao prvo, arogancija te dvojice, inače organima poznatih, kriminalaca; kao drugo, tako olaka spremnost na pokušaj ubistva dva policajca i jednog nenaoružanog civila. Kao da su išli na sve ili ništa i nek’ ide život, naš i tuđ… Iskusni policajci kažu da je pljačka banke posao ozbiljan – kad ga rade ozbiljni ljudi, ali njih je sve manje. Ova dvojica su, po svemu sudeći, amateri koji su uzleteli jer im se moglo: imaju za sobom nekoliko pljačkaških prepada koji su im prošli, mada je policija odmah saopštila da za njih zna.

Da je sve prošlo kako treba i da se nije desila ova besmislena tragedija, bila bi to još jedna rutinska pljačka banke (kladionice, trafike, menjačnice, bakalnice i šta se već sve ne pljačka ovde). Ovako smo se svi – s punim pravom – užasnuli nad arogancijom tih amatera-očajnika kojima je sve svejedno. Ministar Dačić opet je rekao da treba pooštriti kaznenu politiku; direktor policije Veljović zatražio je šira ovlašćenja policiji za primenu sile; pomenuo je vatreno oružje; policijski sindikati opet su rekli "Eto, vidite. Šta vam pričamo sve vreme?". Da se odmah razumemo: propisane kazne za ovakva teška krivična dela dovoljno su visoke ionako; ovlašćenja policije za upotrebu sile, a naročito vatrenog oružja sasvim su razumna (po nekim stručnjacima čak i velika); opremljenost i formacijska popunjenost policije s obzirom na realne potrebe nažalost su loše, kao i plate, naknade za prekovremene i vanredne sate, radne norme i sve to (zato policajci i idu u štrajkove; s pravom). Osim nedostatka para za policiju, problemi leže još i na nekim drugim mestima.

Ministar Dačić i direktor Veljović trebalo bi da o svemu ovome porazgovaraju sa ministarkom pravde Snežanom Malović i sa republičkom tužiteljkom Zagorkom Dolovac – pre svih drugih s kojima takođe treba razgovarati, uzgred. Činjenica je da sudovi previše često izriču za ovakva teška krivična dela uslovne osude ili osude ispod propisanog minimuma; činjenica je takođe da postupci traju isuviše dugo i u prvom stepenu i po prizivu; činjenica je da i posle izvršne presude suviše dugo vremena prođe do odlaska osuđenika u zatvor. Činjenica je da se tužioci i dalje ponašaju kao "dopisni članovi u postupku" (Božo Prelević), mada bi morali da ga neposredno vode i nadziru – po novom ZKP.

AROGANCIJA SISTEMA: Tu smo, na žalost i bruku našu, i dalje tamo gde smo već decenijama: policija tvrdi da tužilaštva slabo rade, a sudovi da preblago sude; tužilaštva kažu da policija ne podnosi dokaze prihvatljive na sudu ili pruža traljave i smandrljane dokaze, pa se ne mogu napraviti dobre optužnice; sudovi kažu da oni sude po optužnicama (kakvima-takvima) i da su slobodni u svojim sudijskim uverenjima (ukratko: pljunete nam pod prozor). Iz Direkcije za izvršenje zatvorskih sankcija kazaće da su zatvori prepuni, a da za nove para nema i da šta hoćemo; i oni su u pravu. Zakoni su nam – istini za volju i da ne cepidlačimo sad – dobri, kad se sve uzme u obzir, pa ipak stvari ne idu kako treba. Imalo smo i reformu pravosuđa koja je – kažu nadležni – bila "odlična", mada ima i drugačijih mišljenja u struci. Šta sad tu ne valja?

Uzmimo ovaj slučaj s Karaburme: Kahvedžić i Delić od ranije su poznati organima kao recidivisti "s naročitom upornošću"; Kahvedžić ima 26 krivičnih prijava, a nije u zatvoru sedeo ni dana (pritvor se ne računa). Miloš Simović imao je 27 krivičnih prijava, ali iza njega su bili Zemunski klan, JSO i njihova politička i pravosudna podrška. Ko je bio iza Igora Kahvedžića koji ima 24 godine? Bili su, čini nam se: indolencija, ravnodušnost, birokratsko rutinerstvo, bezdušnost i arogancija celog sistema. Briga, ukratko, njih šta je bilo i šta bi moglo biti sa tim nekim očigledno opasnim ljudima; nije Kahvedžić jedini, bez brige. Eno je Vesko Vukotić na slobodi; eno pola ekipe Luke Bojovića hoda okolo, svim policijskim podacima iz evidencije uprkos; o ostalima i da ne govorimo. Pa oni ni oružanu pobunu JSO, pokušaj obaranja ustavnog poretka, nisu u stanju da procesuiraju ljudski!

E, sad: što se bezbednosti banaka tiče, tu imamo takođe izvesne probleme. Banke i slična mesta gde pare leže štite se pre svega pasivno; takvo je iskustvo. Ako ima para, ugrađuju se pre svega nadzorne kamere i pregrade na ulazu. Oba sredstva su pre svega obeshrabrujuća za pljačkaše, jer ili omogućavaju hvatanje pri bekstvu (ulazi sa međukomorom i električnom bravom), ili olakšavaju kasnije prepoznavanje počinilaca (kamere). U pasivna sredstva spadaju i "panični tasteri" (skriveno dugme koje aktivira tihi alarm u slučaju pljačke, čime se uzbunjuje služba obezbeđenja banke ili zaštitarska agencija koji onda zovu policiju). Zaštitari na licu mesta imaju do izvesne mere obeshrabrujuću ulogu – pretpostavka je da su naoružani – ali na njih pljačkaši računaju kao na prve mete za onesposobljavanje. Tu dolazimo na delikatnu temu: nespremnost ove vlasti da već jednom zakonski reguliše položaj, ovlašćenja i ulogu agencija za fizičko-tehničko obezbeđenje. Bilo je nekoliko nacrta zakona o tome, ali ni jedan još nije izašao iz Vlade. Te agencije čuvaju banke i slične ustanove; prenose velike količine novca s mesta na mesto; drže elektronske sisteme za dojavu upada i pljački i ekipe za reakciju na dojave; itd. Idealno gledano, zaštitarske agencije su značajan deo "integrisanog sistema bezbednosti" – ako je integrisan; kod nas još nije. MUP Srbije uporno nudi – poslednji put posle ove epizode na Karaburmi – svoj sistem "92": dugme kojim se najbližoj policijskoj stanici i centru veze Policijske uprave javlja da je banka ili druga ustanova napadnuta, pa onda policija šalje već koga treba i koga ima. Ne znamo još zašto taj sistem nisu svi prihvatili kao najefikasniji; možda zato što se ne zna koliko to košta korisnika; niko o tome još nije ni reč rekao.

Banke će – da ponovimo – biti pljačkane sve dok u njima ima novaca; na žalost, takav je život. Ima, na svu sreću, načina da se šteta smanji do podnošljive mere i da se izbegnu ljudske žrtve – što nikada nije sasvim pouzdano, jer uspaničenih očajnika uvek ima. Sve je to moguće ako se sistem pribere i donese odgovarajuća pravila i uputstva svim stranama; ako se pravosuđe uzme u pamet, a policija se nauči da dokaze prikuplja kako treba; ako se obezbedi propusnost kroz sistem za počinioce nasilnih krivičnih dela tako da stignu u zatvor što pre; ako se ostavimo ping-pong uzajamnog optuživanja između policije, tužilaštava i sudova.