Iako je antikorupcijska kampanja, koja je pokrenuta u Srbiji krajem prošle godine, zasad još na samom početku, pa se prvi rezultati ogledaju tek u objavljivanju elementarnih informacija o "rizičnim zonama" moguće korupcije, poput onih o učešću samih ministara u upravnim odborima javnih institucija i državnih preduzeća, ponekad i sa značajnim honorarima – dobro je da se napokon sasvim izoštrila svest o tome da država koja ne pokušava da se bar bori protiv korupcije i ne može da računa na reintegraciju u savremenu svetsku zajednicu, pa, takođe, ne može ni da računa na obilatiju svetsku finansijsku pomoć.

Možda je najočiglednija akcija Vlade Srbije u pravcu borbe protiv korupcije osnivanje Saveta za borbu protiv korupcije u koji su ušla poznata imena iz naše javnosti: Zaga Pešić-Golubović, Nikola Milošević, Vojin Dimitrijević, Čedomir Čupić, Miša Brkić (novinar našeg lista) i drugi. Za predsednika ovog saveta izabran je novosadski advokat Slobodan Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine i s njim razgovaramo o početku rada ovog savetodavnog tela.

"VREME": Gospodine Beljanski, prošlo je tek nekoliko sedmica od osnivanja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, a stiče se utisak da je već nešto počelo da se dešava – počevši od same Vlade. Naime, čujemo da je u Đinđićevom kabinetu već zauzet stav povodom zahteva Saveta da se objavi koji su sve ministri istovremeno predsednici ili članovi upravnih odbora različitih novčanih fondova, banaka, preduzeća i ustanova. Šta ste tačno u svom prvom oficijelnom zahtevu zatražili od Vlade Srbije u tom smislu i zašto se od nje moralo početi?

SLOBODAN BELJANSKI: Od Vlade je i trebalo početi. Ne bi bilo dobro za Vladu, a za članove Saveta pogotovo bi bilo neprihvatljivo da Savet posluži Vladi za kamuflažu i pažnju usmeri samo prema drugima. Odgovornost se ne propoveda nego praktikuje. Na poslednjoj sednici u januaru ove godine Savet je ocenio da je jedan od značajnijih izvora korupcije povezivanje položaja u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti i širenje političke moći na upravljanje i distribuciju kapitala u službama od javnog interesa. Isto tako, ocenio je da povezivanje funkcija u vlasti i funkcija u upravljanju javnim službama omogućuje nepoželjnu spregu između onih koji su dužni da kontrolišu rad javnog sektora i onih koji bi trebalo da su predmet kontrole. Od Vlade su zatraženi podaci o rasprostranjenosti i strukturi ovih pojava, o preplitanju funkcija narodnih poslanika, članova Vlade, zamenika i pomoćnika ministara, odbornika i članova izvršnih odbora gradova i opština sa njihovim funkcijama u upravnim odborima i primanjima koja tamo ostvaruju. Ohrabruje to što se Vlada odazvala i deo odgovora saopštila javnosti.

Neki smatraju da je logično da članovi ili predstavnici Vlade učestvuju u upravljanju poslovima onih pravnih subjekata koji su u vlasništvu, ili u delimičnom vlasništvu države ili su finansirani iz državnog budžeta. Sledstveno tome, to se širi i na niže nivoe, u opštinama, naročito. Kako, međutim, obezbediti "vlasničku kontrolu", a sprečiti "srastanje" političke moći sa centrima finansijske moći?

U pitanju je očigledan nesporazum. Možda će biti jasnije ako obrnemo stvari. Iskustvo nam govori da je "vlasnička kontrola" nad državnom ili društvenom svojinom umesto da sprečava zloupotrebe, češće u njima postajala saučesnik ili pokrovitelj. Mislite li da bilo koje preduzeće, u čijem upravnom odboru sedi ministar policije, očekuje upade inspekcija i kontrole islednika ili upravo zaštitu od svega toga? Mislite li da je član Vlade, na bilo kom nivou vlasti, u upravnom odboru samo zato da bi se starao o regularnosti ili zato da sprovodi i partijsku volju i brine o nekim partikularnim interesima? Ne radi se uvek o tome da mehanizmi kontrole koje propisuje zakon nisu dovoljni, nego da je potreba za "ličnim nadzorom" način da se od zakona odstupi. Pri tom, nije neophodno da se to baš i događa. Za učinke nekog fenomena često je dovoljno i samo uverenje da on postoji. Zbog toga je podjednako potrebno suzbijati zlo – koliko i slabe tačke u sistemu, koje izazivaju sumnju ili stvaraju mogućnost da se naopaki naumi ostvare.

Najviši funkcioneri DOS–a uopšte ne kriju da su u "multilateralnim" koalicionim dogovorima podelili "odgovornost" oko najvećih javnih preduzeća, a valjda i preduzeća koja su još u društvenom vlasništvu – to jest da su pojedine stranke "zadužene" za pojedina preduzeća. Može li Savet na tom planu nešto preduzeti – da se bar upozori da je društvena legalizacija "partijnosti preduzeća" istovremena legalizacija rizika najkrupnije korupcije?

Savet je već skrenuo pažnju Vladi da bi do donošenja Zakona o izbegavanju sukoba interesa i novog zakona o finansiranju političkih stranaka trebalo sprečiti povezivanje položaja i funkcija čiji su interesi nespojivi, kao što bi trebalo sprečiti da finansiranje političkih stranaka potiče iz privilegija stečenih podelom interesnih sfera i rukovodećih mesta u javnim i društvenim preduzećima. Problem je, međutim, daleko složeniji. Odgovornu vlast ne možete stvarati na mangupskoj psihologiji i sa političkim konvertitima, kao što ni moderna država ne može nastati na ruševinama nacionalizma i klerikalizma. Prisilna politička ravnoteža, zasnovana na međusobnim ucenama stvarnih i lažnih reformatora, osvešćenih slugu prethodnog režima, ratnih krivaca, naci-patriota i jataka lica sa haških poternica krajnje je nepouzdana. Ako im je zajednički cilj da održe vlast, ne treba da zaborave da takva homogenizacija, kako je upozoravao Hajek, ne zna ni za kakav opšti moral i pravila.

Počela je privatizacija po novom "demokratskom zakonu", u kome je uloga države, to jest Vlade, Ministarstva za privatizaciju, Agencije za pivatizaciju i niza drugih državnih institucija, čak povećana u odnosu na stari zakon. Da li će Savet za borbu protiv korupcije "preventivno" analizirati mehanizam privatizacije sa gledišta opasnosti od koruptivnih manevara ili se vaša uloga ograničava na eventualne buduće korupcione afere – ako ih bude (ako ih ne bude, Srbija će i ovde biti svetski izuzetak)?

Uloga Saveta nije otkrivanje korupcionaških afera. Savet nije istražni biro niti ima nameru da preuzme ovlašćenja bilo kog državnog organa zaduženog za otkrivanje i gonjenje učinilaca krivičnih dela. Naše je da ukažemo na uzroke i izvore korupcije i na strategiju prevencije i suzbijanja njene pojave. Nema sumnje da je privatizacija rizično područje, utoliko pre što uključuje niz političkih i administrativnih posrednika i što joj se pristupa uz neprihvatljivu normativnu i proceduralnu inverziju – pre donošenja zakona o reprivatizaciji ili denacionalizaciji.

Stalno govorimo da je strani kapital veoma zainteresovan za našu zemlju i da on ne voli zemlje sa mnogo korupcije. To je samo delimično tačno, jer po novom zakonu "strani kapital" je i onaj koji su naši profiteri izneli u inostranstvo – pa će i on imati privilegije na našem tržištu, ako se vrati, na primer, oslobođen je carine na opremu itd. Šta možete učiniti da se bolje osvetli omiljena zona naše korupcije, zona "zajedničkih ulaganja", tobožnjeg reeksporta, lažnih akreditiva, simuliranih kredita, naduvanih kamata itd?

Pranje novca danas je, uz terorizam, u centru pažnje borbe protiv transnacionalnog kriminala. Interes je društva, koje pretenduje da se zasniva na vladavini prava, da svi koji su stekli kapital zahvaljujući privilegijama, ekonomskoj diskriminaciji, neplaćanju poreza, fiktivnom reeksportu ili drugim malverzacijama budu podvrgnuti krivičnoj odgovornosti. Ako popularno nazvani Zakon o ekstraprofitu ima loših strana, onda je to upravo pretpostavka da on kompenzuje odsustvo spremnosti za vođenje krivičnih postupaka protiv najmarkantijih magnata i da im otvara mogućnost da vraćanjem dela imetka podele dobit sa državom ili političkom elitom i izbave se od zasluženih kazni.

Kako vi tumačite okolnost da je primanje mita postalo toliko rašireno, da se gotovo ne smatra nečasnom, nego uobičajenom radnjom, i zašto toliko retko imamo sudsko proganjanje takve prakse? Da li je problem u krivičnom zakonodavstvu, kod tužilaštva, u policiji ili negde drugde?

Korupcija je postala deo naše kulture. Nesrećan spoj pohlepe, udvorištva, lenjosti i umišljenosti odavno je u našoj kulturi doveo do prevage moći nad znanjem i spretnosti nad moralom. Otuda ukorenjenost interesnih i iracionalnih bratstava. Otuda poplava političkih stranaka i nadmoć osrednjosti. Otuda normalnost pristrasnosti! Biti član važnije je nego biti ličnost. Zadobijeno poverenje lidera otvara karijeru i omogućuje da se sitnim kalkulacijama prikriva odsustvo vrednosti i širi mreža krivotvorina. U tom pogledu nije se mnogo šta izmenilo. Najopasniji vidovi iskvarenosti su oni koji etabliraju sistem lakog i nezasluženog sticanja moći. Ne nalaze se slučajno podmitljivci kod Dantea u osmom krugu pakla, između lažnih proroka i licemera!

Moram da primetim da su u vašem Savetu "zdravo izmešana imena", da parafraziram jedan vojvođanski list od pre 150 godina. Ne mislim samo na to da u njemu ima i starih marksista, i uglednih nacionalista, i liberalno orijentisanih profesora, već na to da mnogi od njih malo šta znaju o "korupcionim mehanizmima". Kakav je vaš prvi utisak o stepenu "harmonizacije" mišljenja članova Saveta o tome šta raditi i kako raditi?

Ne znam za ideologiju koja s naklonošću gleda na korupciju. Zbog toga se eventualna raznolikost političkih i drugih uverenja do sada nije odrazila na rad Saveta. Osim toga, Savet ne shvatam kao skup eksperata, već pre svega kao skup osoba koje, uprkos svemu, polažu nadu u moralni osećaj i koje ne bi, kao u onoj Erazmovoj priči, neki pobornik poštenja uvalio u zabunu i istrgao iz blažene rđavosti. Ali, nemam preteranih iluzija. Raspadanje je isuviše dugo trajalo da bi se ovde moglo slobodno disati.