Hladne večeri, prekrivene maglom, 20. januara 2020. u Beogradu se slavila slava Sveti Jovan Krstitelj, a u javnosti se vodila polemika zbog Vesne Pešić koju su režimski mediji nazivali teroristkinjom. Više javno tužilaštvo u Beogradu, tog ponedeljka, pokrenulo je protiv Vesne Pešić i istragu zato što je, na Tviteru, vlast u Srbiji nazvala diktatorskom i spominjala duge cevi.

I dok se virtuelna Srbija prepucavala na društvenim mrežama a duhovna okupljala za slavskim trpezama, na parkingu između stambenih blokova u Požeškoj ulici u malom, crvenom automobilu, sedeli su bivši zatvorski čuvar Nebojša Janković i bivši policajac Mirko Kojić, pripadnici ozloglašenog klana Belivuk –Miljković.

Kojić se dovezao iznajmljenim automobilom sa foto-aparatom i aplikacijom “Skaj” za tajnu komunikaciju na telefonu. Rečeno mu je da na tom mestu treba da nadgleda sledeću žrtvu klana. Nije ni slutio da je to zapravo on. Naime, nekoliko sati ranije, na stadionu FK “Partizan”, Kojićev kum i jedan od vođa klana Marko Miljković naredio je njegovu likvidaciju.

Prema izjavi svedoka okrivljenog Srđana Lalića, razlog za ubistvo bivšeg policajca bio je taj što je već previše znao. Ovaj saradnik tužilaštva za organizovani kriminal je rekao i kako je čuo da je Mirko Kojić opasan čovek koji je učestvovao u brojnim mafijaškim likvidacijama; za sada nije naveo o kojim zločinima je reč.

ZNAČKE PRAVE, POLICAJCI LAŽNI

Svedok okrivljeni Srđan Lalić bio je jedan od učesnika zavere za ubistvo Kojića. Prema njegovim rečima, on i još jedan okrivljeni maskirali su se u policijske inspektore, odnosno imali su radio-vezu i prave policijske značke oko vrata za koje nije objasnio gde su ih nabavili. Sakriveni u maglovitoj noći čekali su da bivši zatvorski čuvar Janković izađe iz automobila – to je bio dogovoreni znak za kidnapovanje Kojića.

Akcija umalo nije prekinuta kada je Lalića i njegovog partnera presreo jedan od sumnjičavih stanara. Kako je svedok okrivljeni rekao, oni su se stanaru predstavili kao inspektori koji ispituju obijanje vozila na parkingu. Policijske značke bile su dovoljne da se otarase sumnjičavog pogleda.

U jednom od automobila na mračnom parkingu čekala su ih još trojica saučesnika. Kada je Kojić ostao sam u autu, lažni policajci su mu preprečili put i sjurili se oko njega. Najpre se zaključao u autu, ali je ubrzo napravio fatalnu grešku i predao se. Odmah je vezan lisicama, a potom i kidnapovan: beli kombi, u kom je bio i akcijom rukovodio Marko Miljković, dojurio je i preuzeo Kojića. Cela otmica, prema rečima svedoka okrivljenog, odvijala se pred očima jedne žene na parkingu. Iako je preplašeno posmatrala čitav prizor, kada je ugledala policijske značke, spokojno se udaljila. Nije ni slutila da je sve laž, baš kao i lažni inspektori.

Beli kombi sa žrtvom jurio je ka Ritopeku. Svedok okrivljeni tvrdi da je Miljković u džepu sve vreme imao špric sa cijanidom. Ukoliko ih prava policija pojuri, bili su spremni da otruju Kojića i izbace ga iz vozila u pokretu. Međutim, prava policija pripadnike ovog klana nije pojurila još čitavih godinu dana, tako da su sa Kojićem nesmetano stigli u kuću strave i smrtonosni niz se nastavio.

“Narednih dana sam imao prilike da vidim Kojićeve slike iz skrivene prostorije u Ritopeku, bio je vezan trakom, naočare su mu spale”, rekao je Lalić. “Ispričali su mi da su ga prvo davili produžnim kablom, ali je on pukao. Miljković je kazao kako nije lako ubiti čoveka, pa je nastavio da ga davi ostatkom kabla i polomio mu je vrat. Ispričali su mi da je sečenje sekirom i skalpelom trajalo oko šest sati, a onda su ga samleli i bacili u reku.” U reku su bačena i Kojićeva lična dokumenta.

DETEKTIV ZA NESTALE OSOBE ZAVRŠIO NA SPISKU NESTALIH

Prema podacima do kojih je “Vreme” došlo, Kojić je u policiji bio evidentiran kao osoba iz kriminogene sredine. Njegov nestanak članovi porodice su prijavili 4. februara 2020 – rekli su da je krajem januara izašao iz kuće i otišao na neki sastanak. Njegov nestanak MUP nikada nije zvanično objavio.

Zanimljiva je podudarnost da su baš godinu dana kasnije od prijave Kojićevog nestanka, 4. februara 2021. pohapšene vođe i većina pripadnika klana.

Kako “Vreme” saznaje, Kojić je bio je venčani kum roditelja Marka Miljkovića. Bivšeg policajca i Miljkovićevog oca spojila je ljubav prema oružju i streljaštvu. Pored oca, Marka je i kum učio kako da rukuje oružjem. Međutim, ubrzo je budućeg vođu klana upravo kum uveo u svet kriminala.

Naime, Mirko Kojić zvani Koja je 2000. otišao iz policije. Najpre je osnovao detektivsku agenciju, specijalizovanu za traženje nestalih osoba, a radio je i kao telohranitelj imućnijih Beograđana. Potom je ušao u biznis sa taksi prevozom. Pokrenuo je Alfa taksi. Prema podacima iz Agencije za privredne registre, vidi se da je na adresi Ustanička 230G u Beogradu bila registrovana i detektivska agencija Koja, vlasnika Mirka Kojića. Do juna 2014. na istoj adresi bilo je i sedište firme Alfa taxi-Koja. Poslednjih godina Kojić je počeo da se bavi i investiranjem u građevinarstvo.

NEREŠENO UBISTVO I NESTANAK DVOJICE VLASNIKA PINK TAKSIJA

Kako su istraživački novinari nedeljnika “Vreme” ranije saznali, Mirko Kojić je 2016. ispitivan kao mogući osumnjičeni tokom istrage ubistva vlasnika Pink taksija Teodora Gaćeše.

Posle toga, drugi suvlasnik Pink taksija Miroslav Ranković prijavio ga je da mu, upravo zajedno sa Miljkovićem, upućuje pretnje, upada u firmu i napada ga, te da je namerio da mu preuzme vlasništvo u Pink taksiju. Policija se, saznajemo, tom prijavom nije detaljnije bavila. Naprotiv, ceo slučaj je zataškavan.

Zatim je Miroslav Ranković 2016. nestao bez traga, a njegov nestanak veoma podseća na brojne otmice za koje se tereti klan. Policija je Kojića ispitivala i u vezi sa Rankovićevim nestankom. Ti slučajevi su do danas ostali nerešeni. Spekuliše se da svedok okrivljeni ima saznanja i o Miljkovićevoj ulozi kada je reč o ubistvu i nestanku dvojice suvlasnika Pink taksija. Nije poznato da li se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi i tim istragama. Kada bi se ovi podaci pokazali kao tačni, to bi otkrilo da su članovi klana Belivuk–Miljković postali gospodari života i smrti još oko 2015. dok ih trenutna optužnica tereti samo za zločine od aprila 2019. godine.

“PRAVDA ZA NEVOLJU”

Najjače uporište klana Belivuk–Miljković bilo je u beogradskoj opštini Zvezdara. Na tridesetak metara jedni od drugih, u istoj ulici, živeli su nekadašnji kumovi i prijatelji: Kojić, Belivuk i Miljković. Sumnja se da je upravo Mirko Kojić obezbedio lokaciju za zidanje luksuznih kuća Mareta Mesara i Velje Nevolje. Na pola puta, između njihovih domova, stoji zid na kom i dan-danas piše “Pravda za Nevolju”.

Kojić je bio drugi kum kog je ubio Marko Miljković sa svojom i Belivukovom ekipom. O tome je ranije govorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je javnosti izneo saznanja kako Miljković opisuje sebe: “Pazi, kakav sam ja kralj. Ubio sam dva kuma!”

Prema kazivanju svedoka, prvi kum kog je Miljković likvidirao bio je vlasnik firme za obezbeđenje noćnih klubova Vlastimir Milošević – slučaj je poznat kao ubistvo na šinama.

Podsetimo, u januaru 2017. u centru Beograda, kod tramvajskih šina, ubijen je Vlastimir Milošević. Nekoliko dana kasnije, kao direktni izvršilac ovog slučaja uhapšen je Veljko Belivuk, a kao drugoosumnjičenom lisice su stavljene i Miloševićevom kumu Miljkoviću. Krivičnom prijavom tada je obuhvaćen i Mirko Kojić koji je bekstvom izbegao hapšenje.

Kako je navedeno u optužnici, Miljković i kum Kojić kupili su automobil koji je korišćen u ubistvu Vlastimira Miloševića. Kumstvima nikada kraja – posrednik u toj kupovini bio je Kojićev kum iz sela Žabari. Upravo je taj čovek prepoznao Miljkovića i svedočio da je on kupac automobila kojim su ubice kasnije bežale. Veruje se da Miljković nikada nije oprostio kumu Kojiću što je njegov drugi kum iz sela Žabari bio ključni svedok koji ga je teretio.

Ipak, tokom suđenja, sticajem čudnih okolnosti nestaje ključni dokaz – DNK trag Veljka Belivuka. Posle toga bio je označen ne kao izvršilac već kao pomagač u ubistvu na šinama. Zatim je Viši sud u maju 2018. oslobodio Belivuka, Miljkovića i Kojića. Sudija je, poprilično nelogično, obrazložila svoju odluku:

“Nije sporno da su Kojić i Miljković bili u selu Žabari, u kome je kupljena ‘mazda’, ali nije dokazano da su optuženi znali da će to vozilo učestvovati u krivičnom delu”.

Sve dok oslobađajuća presuda za ubistvo Vlastimira Miloševića nije postala pravosnažna, Kojić je bio u bekstvu.

Iz poslednjeg svedočenja okrivljenog saradnika protiv klana Srđana Lalića saznalo se da je u ubistvu na šinama učestvovalo još nekoliko osoba, još po neki kum. Prema sopstvenom priznanju, Lalić je učestvovao u pripremi Miloševićevog ubistva.

“U januaru 2017. Miljković i Belivuk su tražili da im pomognem u opservaciji Vlastimira Miloševića, Miljkovićevog kuma, što sam ja i prihvatio. Miljković mi je objasnio da su u zavadi i da je Milošević organizovao da mu se baci molotovljev koktel na porodični stan u Krnjači”, rekao je Lalić. “Jedne večeri odlazimo u Ulicu 27. marta gde je Milošević živeo sa porodicom. Njih dvojica su stajali i čekali da neko ne naiđe, a ja sam iznad zadnjeg levog točka automobila žrtve postavio GPS uređaj za praćenje. Organizovao sam tih dana i postavljanje kamere preko puta stana Vlastimira Miloševića. U stanu preko puta zgrade, koji je koristio još jedan Miljkovićev kum Nikola Spasojević, stajao je uređaj na kom smo gledali kretanje mete. Za par dana, imali smo celu njegovu rutinu.”

Inače, Nikola Spasojević, treći kum Mareta Mesara, takođe je postao okrivljeni svedok saradnik. U iskazu tužilaštvu rekao je da je mesecima uoči hapšenja klana jezivo strahovao da će on postati treći kum kog će Miljković ubiti. Posle nekoliko meseci provedenih u pritvoru rešio je da i on progovori o svim zločinima za koje zna u zamenu za manju zatvorsku kaznu. I na kraju se Miljkoviću ostvarilo baš ono od čega je strahovao. Kumove je ubijao da ga ne bi izdali, a ipak jedan kum, Spasojević, preživeo je i sada je jedan od ključnih svedoka koji okrivljene može da pošalje na doživotnu robiju.