Tema broja
Kvadratura drugog kruga
Sve će to biti na televiziji. Samo će malo ko u ovim izborima uočiti ona teška kontroverzna strujanja u društvenom biću Srbije na kraju druge godine tranzicije
Finiš kampanje u drugom krugu predsedničkih izbora u Srbiji iz nekih razloga fokusiran je na organizovanje TV duela predsedničkih kandidata. Posle izvesnog sporenja izborni štabovi su potpisali sporazum o tome da se dvočasovni TV duel odigra u beogradskom Medija centru, da pored sučeljavanja kandidata bude obezbeđeno i vreme za propitivanje kandidata od strane petnaestak novinara. Labus je izazivao Koštunicu na ovaj duel još u toku kampanje u prvom krugu, ali ovaj to u delu trke u kome je bilo jedanaest kandidata nije prihvatao.
TV duel kao sredstvo političke kampanje spada u takozvanu tehnološku "amerikanizaciju" politike. Revolucionaran preokret bio je čuveni duel Kenedija i Niksona iz 1960. godine. Nikson je bio favorit, ali ga je bolela noga, znojio se i imao je mračan izgled, dok je Kenedi u studiju bio opušteniji i "htela ga je kamera". Duel se istovremeno prenosio preko radija i preko TV mreže NBC. Slušaoci radija, kako su pokazivale ankete, davali su prednost Niksonu, a brojnije TV gledalište Kenediju zbog toga što su njegovo držanje ocenjivali kao "više predsedničko". To neki izborni analitičari smatraju trenutkom kada je u političkim kampanjama stil počeo da dominira nad sadržajem, a zavođenje nad ubeđvanjem.
Verovanje u presudnu moć televizije u izbornom procesu vodilo je ovdašnje opozicione lidere iz devedesetih godina prošlog veka da u političkim borbama za demokratiju u Srbiji na prvo mesto stave "osvajanje TV Bastilje". Režim je tada koristio televiziju za crnu kampanju protiv opozicije i za umanjivanje njene snage, ali je pod pritiskom morao da popusti. Tome je verovatno doprineo i zaključak nekadašnjeg direktora RTS-a Dušana Mitevića da "kamera neće" Vuka Draškovića. Druga dosetka dolazila je iz činjenice da je prag za kandidaturu nizak i da se na izborima pojavljivalo i po više od trideset kandidata. To je automatski pretvaralo predsedničku debatu u humorističku emisiju.
Slobodan Milošević nije izlazio na TV duele. Od sukobljavanja predsedničkih kandidata ostaje sećanje na onaj slučaj iz 1997, kada je Vuk Drašković odlučio da protiv Šešelja krene Šešeljevim sredstvima i da u TV duelu svog kuma pita da li je po nacionalnosti Hrvat, zbog čega je Drašković popio tešku kritiku od svojih dojučerašnjih građanskih saveznika, skoro kao sada Velimir Ilić. TV duel Lilića i Šešelja iz 1997. jedva da je zapamćen, ako ga je uopšte i bilo – pošto su kandidati odgovarali na ista pitanja novinara.
Bio je zanimljiv TV duel crnogorskih predsedničkih kandidata Bulatovića i Đukanovića na crnogorskim predsedničkim izborima 1997, kada je Bulatović pokušavao da kapitalizuje priču o švercu banana i cigareta i ponavljao da iz svoje kuće svake večeri čuje, kao i njegov sused Đukanović, kako na podgorički aerodrom sleću natovareni avioni, a Đukanović mrtav ladan cinično pozivao Bulatovića da iznese neke argumente.
RADIKALSKO PITANJE: Mada je razlika između dva prvoplasirana kandidata bila relativno mala, u javnosti se nije zagrevalo pitanje koje podgreva svaki derbi – ko će pobediti, već da li će utakmica biti priznata.
Budući da je bio relativno mali odziv birača u prvom krugu, jedna od glavnih nepoznanica bilo je to da li će drugi krug izbora biti uspešan, s obzirom na uobičajeno smanjenje broja birača u drugom krugu. Vuk Drašković je prepustio na volju svojim biračima da odluče za koga će glasati. Vojislav Šešelj je pozvao one birače koji su glasali za njega da ne izađu na izbore. To isto su učinili Branislav Ivković, Borislav Pelević i vladin DHSS.
DHSS, koji je u drugom krugu predsedničkih izbora svoje pristalice pozvao na bojkot izbora, u prvom krugu kampanje je ipak preko odluke svog predsedništva obznanio da je članica ove stranke Nada Kostić definitivno odustala od kandidature za predsednika Srbije.
Kako se i moglo pretpostaviti, "izborno iznenađenje po šesti put", dr Vojislav Šešelj, pozvao je svoje birače na bojkot jer je šansa na koju on računa da još jednom uđe u izbornu trku i iskoristi političku štetu koja može proizaći iz neuspeha izbora. Nesposobnost vlasti da organizuje izbore, poljuljanost vladajuće koalicije, novi i stari sporovi, možda i novi problemi s kandidaturama njemu otvaraju šansu da u drugom turnusu poveća svoje šanse.
Koštunica je posle Šešeljevog poziva onima koji su glasali za njega da na izbore ne izađu odahnuo, uz konstataciju da bi mu, da se tako nije ,
Labusov štab nije koristio taj argument, odustao je od prebacivanja Koštunici da će se okoristiti glasovima radikala, a jedna izjava upućena je i radikalima direktno – rečeno je da bi oni trebalo da vole odlučne ljude, a g. Labus je odlučan.
Sve će to biti na televiziji, ako već nije bilo. Samo će malo ko u ovim izborima uočiti ona teška kontroverzna strujanja u društvenom biću Srbije na kraju druge godine tranzicije. Neki ideolozi su nastavili priču da će Koštunica pobediti "Šešeljevim glasovima" (pozive Labusovog štaba nisu hteli ni da čuju) i tako se učvršćivala jedna "postmoderna dogmatičnost" koja pokazuje sklonost ka apriornoj diskriminaciji znatnog broja građana, ili bar ka ibijevskom "zamenjivanju naroda" ("Šta će mi takav narod! Promenim to…").
Ozbiljniji i angažovaniji pristup podrazumevao bi, međutim, da se uoči da li oko 12 odsto biračkog tela (ili 22 odsto izašlih) glasa za Šešelja iz tvrdokornog ubeđenja ili zbog neke političke, regionalne, socijalne, istorijske, nacionalne ili kakve druge frustracije. Malo ko gleda da li su im slični ili se od njih razlikuju i onih 45 odsto ćutljivih, koji nisu presavili glasački listić.
Sve je kod nekih novih ideologa zabašureno nadmenim prezirom "Šešeljevih glasača", skorojevićkim stidom od besne prljave sirotinje. Kako da se njima napravi neki pristojan workshop? Oni su neosetljivi na sofisticiranost prosvetiteljske uloge brenda i marketinga. I da glasaju orasima, "ne bi im uzeli orah iz ruku". To gadljivo skretanje pogleda od gubitnika tranzicije, to zanemarivanje mogućnosti da se taj bes na vreme ublaži, pretoči u strpljenje, socijalno pacifikuje ili drugačije kanališe, to opasno zabašurivanje ozbiljnog signaliziranja socijalnog vrenja, možda ilustruje onu dosetku jednog ciničnog analitičara da mi u Srbiji sada, zapravo, imamo posla s malograđanima na vlasti.
U ekspertizi socijalnog profila stranačkih pristalica istraživača Instituta društvenih nauka (Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, članak Zorana Slavujevića "Socijalna utemeljenost političkih stranaka pre i posle izbora 2000") nalazimo podatak da je SRS stranka s najvećim učešćem najsiromašnijih birača u strukturi pristalica (65 odsto ukupnog broja). Profilisanje SRS-a išlo je u pravcu povećanja starosti pristalica, ali i održavanja visokog učešća niže i srednje obrazovanih pristalica i prirode SRS-a kao radničke partije. SPS se, po istom autoru, transformisao od izrazito radničke stranke u ruralnu partiju, partiju poljoprivrednika, stranku najstarijih, najmanje obrazovanih i siromašnih birača.
Jednu reč ovde gotovo niko ne pominje: Argentina. Na sreću, ova izborna trka, kao i one koje očito slede možda su blagovremeni socijalni ventil i još nema povoda da se pominje taj slučaj sloma.
Radikalski birači reaguju ciklično. U istoj knjizi (Slavujević: "Partijska identifikacija građana pre i posle izbora 2000") uočava se na primer da je SRS stranka izrazitih konjunkturnih oscilacija, ali i stranka koja vešto koristi povremene bojkote izbora od strane drugih stranaka za postizanje značajnih izbornih rezultata.
Toj dijagnozi ide u prilog ono što je ostalo u beležnicama vašeg izbornog hroničara. Šešelj se očito nada da bi mu se ponovo mogla namestiti ona situacija iz 1997, kada bojkot izbora od strane dela raspavše se koalicije Zajedno 1997. nije uspeo. Ukupan učinak tadašnje intenzivne kampanje za bojkot izbora, u kojoj su glasači koji hoće da izađu na biralište uvredljivo poređeni s magarcima, nije prelazio 120.000 birača, a Šešelj je u odnosu na prethodne (savezne parlamentarne) izbore iz 1996, te 1997. godine uvećao skor za pola miliona glasova u prvom krugu. Drugi krug tih izbora je "Figaro", ako se sećate, opisao kao "trku marionete i strašila".
DRŽAVNO PITANJE: Pored izvesnih znakova razoračaranja među Labusovim pristalicama, položaj njegove polovine DOS-a unekoliko je pogoršan i eskalacijom političke krize vezane za mandate DSS-a u Skupštini i nagoveštajima da OEBS dovodi u pitanje našu zakonsku regulativu i praksu koja slabi položaj narodnih poslanika, kao i činjenicom da je vojni tužilac podigao optužnicu protiv Momčila Perišića, bivšeg potpredsednika srpske vlade.
U osnovi umirivši kampanju, glavni kandidati su ipak davali znake da posle svega jedan s drugim u narednom periodu moraju računati. Koštunica je nudio Labusu da nastavi pregovore o asocijaciji sa EU-om, a ovaj je to isto ponudio njemu (doduše, uz ironičan dodatak da će sada on, Labus – da brine).
I jedan i drugi ukazivali su na to da s obzirom na političke prilike neuspeh drugog kruga izbora može uticati na produbljivanje institucionalne krize i da može ugroziti ili bar odložiti završavanje nekih važnih započetih državnih poslova kakvi su ustavna konsolidacija, ulazak u Savet Evrope, priključenje Partnerstvu za mir i početak pregovora o asocijaciji sa EU-om. To mišljenje delili su i neki od najistaknutijih državnih funkcionera kao što su potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović. Tom pozivu se priključio i poglavar SPC patrijarh Pavle, koji je uputio javni poziv da se izađe na izbore.
Srpski premijer Zoran Đinđić je, braneći se od optužbi da mu je neuspeh predsedničkih izbora od nekog taktičkog interesa i da je možda on taj koji "tajno sarađuje sa Šešeljem" da izbori ne uspeju, izjavio da to nikako ne može biti tačno jer vlasti koja je raspisala izbore neuspeh tih izbora može da snizi kredibilnost.
BIRAČKI SPISAK: Najspornije izborno pitanje ovog puta ticalo se obima biračkog tela. Formalni prigovor Srpske radikalne stranke odnosio se na nepostojanje jedinstvenog biračkog spiska i njegovu neuređenost. Iznošene su sumnje da od ukupnog broja stanovnika u Srbiji tj. 7.478.820 (bez Kosova i Metohije) izborno telo koje čine 6.553.042 upisana birača ne odražava realno stanje i da nije verovatno da onih ispod osamnaest godina koji nemaju glasačko pravo ima samo oko milion i sto hiljada.
Republička izborna komisija odbacila je prigovor Srpske radikalne stranke vezan za ovaj problem proglasivši se nenadležnom. Vrhovni sud je poništio ovakvo rešenje Republičke izborne komisije i vratio ga na ponovno odlučivanje. Ta odluka nije implicirala poništenje rezultata izbora od 29. septembra niti je sud poništio odluku o ponovnom glasanju za predsednika Republike. Republička izborna komisija je 7. oktobra stala na stanovište da je blagovremeno, na zakonit način, objavila birački spisak, da je prihvatila kompakt-disk na kome se nalazi birački spisak, a da su nedostaci koji se odnose na nepostojanje jedinstvenog spiska, kao i na netačnosti i neažurnosti biračkog spiska posledica rada drugih organa. Srpska radikalna stranka ima mogućnost da se još jednom žali, a konačnu odluku doneće Vrhovni sud.
Za proveru i uređenje biračkog spiska, međutim, potrebno je vreme, a pre toga verovatno i izvesna poboljšanja izbornog zakonodavstva.
Šta je tu je. Polovina ovog, možda ipak naduvanog biračkog tela iznosi 3.276.521. Izbori važe ako izađu 3.276.522 glasača. To je "za jedan Niš" manje birača nego što je sad izašlo, a "za jedan Niš i jedan Leskovac" manje birača nego što je ikad izašlo na birališta u Srbiji. Naime, u prvom krugu 29. septembra 2002. glasalo je 3.637.062; do sada je najmanja brojka izašlih iznosila 3.524.257 glasača, što se desilo u drugom krugu prvog turnusa predsedničkih izbora u Srbiji 1997.
No, tada je odnos organizatora izbora bio mnogo relaksiraniji i kad su u pitanju bili matematički aksiomi i izborna pravila. O tome govori anegdota o tome kako se Miladin Ivanović iz Peći u trenutku neke nemilosti žalio: "A kad sam vam bio potreban, do ponoći ste urlali u telefon: ‘Puni Miladine, puni Miladine’, a od ponoći: ‘Prazni Miladine, prazni Miladine…’."
Geografija prvog izbornog kruga
Mapa izbornih rezultata ukazuje na izmenjeni politički puls Srbije, a pre svega na nezadovoljstvo, kao i na podele po regionalnom principu. Miroljub Labus je osvojio Vojvodinu i Rašku oblast, Vojislav Koštunica centralnu Srbiju i Beograd, dok je Vojislav Šešelj ubedljivo prvi na Kosovu i na jugu Srbije, gde je pobedio u tri okruga (Jablaničkom, Pčinjskom i Topličkom), u tradicionalnim uporištima socijalista i levih partija. Granične oblasti i nerazvijeni delovi republike pripali su ekstremisti (Šešelj), centralni deo države glasao je za državotvornog tradicionalistu (Koštunica), a razvijeni sever i nacionalne manjine za evropejca (Labus). Od broja ukupno upisanih birača, dakle, i onih koji nisu glasali, Koštunica je dobio poverenje 17,14 odsto birača, Labus 15,19, a Šešelj 12,90 odsto.
Prema konačnim podacima izbora, Vojislav Koštunica je većinu svojih glasova osvojio u centralnoj Srbiji (908.209), on je ukupno dobio 1.123.420, glasova. Miroljub Labus ima ukupno 995.200, od čega je u centralnoj Srbiji dobio 650.634 glasa. Trećeplasirani Vojislav Šešelj je ukupno dobio 845.308, od toga u centralnoj Srbiji 573.689.
Koštunica je pobedio u 82 opštine. Miroljub Labus u 35 opština, dok je Vojislav Šešelj pobedio u 61 opštini. Dakle, Koštunica ubedljivo prednjači u centralnoj Srbiji gde je osvojio 34,10 odsto glasova, dok je Labusov bilans tu 24,43 procenta. Na Kosovu i Metohiji, međutim, Labus je doživeo debakl: ima svega 3,31 odsto osvojenih glasova, dok je za Koštunicu glasalo 21,94 odsto tamošnjeg življa, a apsolutni pobednik je Vojislav Šešelj koji je osvojio 61,72 odsto glasova.
Vidljivo je da su Koštunica i Labus podelili biračko telo DOS-a, na dva bloka: reformsko-demokratski okupljen oko Đinđićeve vlade i nacionalno-demokratski koji zastupa Koštunica. Treći blok političke scene čine zagovornici bivšeg režima, a lidersku ulogu u njemu je preuzeo Šešelj.
Sociološki posmatrano, može se reći da se Srbija deli u tri grupe stanovništva: bogati vrh, srednja klasa malih preduzetnika i siromašni slojevi, koje podržavaju tri različite političke opcije. Politički, to je sloj stanovništva koji je za reforme (Labus), sloj koji reforme podržava, ali na njih gleda pesimistički (Koštunica), i sloj koji je protiv reformi (Šešelj), njegov izborni rezlutat je negativna reakcija na promene, odnosno zbir glasova onih slojeva stanovništva koji su gurnuti u stranu, osećaju se kao gubitnici u procesu vlasničke transformacije i u susretu s predstojećim promenama bez vidljive perspektive.
JUG: Šešelj je, osim na Kosovu, ubedljivo trijumfovao i u okruzima juga Srbije. U Topličkom je dobio 16.326 glasova, što je 33,22 odsto, dok drugoplasirani Vojislav Koštunica ima 27,04 odsto glasova, odnosno njemu je poverenje ukazalo 13.290 birača. U Pčinjskom okrugu Šešelj je prvi sa 29.585, odnosno 35,42 odsto glasova. Koštunica je uspeo da pobedi Šešelja u dve opštine Pčinjskog okruga – Vladičinom Hanu i Bosilegradu. U Jablaničkom okrugu Šešelj je odneo pobedu u svim opštinama, osvojio je 43.698, odnosno 36,76 odsto. Lider radikala je izgubio u dva okruga juga Srbije – Nišavskom i Pirotskom.
O razlozima Šešeljevog relativnog uspeha na izborima može se naširoko pričati. Činjenica je da Šešelj postiže dobre rezultate u nacionalno mešovitim sredinama i u sredinama o čijoj budućnosti postoje razne ekstremne koncepcije. Šešelj je socijalno deprivilegovanim i nacionalno ugroženim biračima nudio jednostavan izborni program – "Uništiću mafiju i sprečiću komadanje Srbije". Ne treba zanemariti ni Miloševićevu podršku kandidatu SRS- a, kao i to da su socijalisti na izbore izašli podeljeni između dva svoja kandidata, a lider radikala uspeo je da mobiliše veliki broj simpatizera crveno-crne koalicije da glasaju upravo za njega, a ne za Živojinovića, Ivkovića ili Pelevića.
Glasove na severu Kosova podelili su Koštunica i Šešelj, dok su svi ostali kandidati prošli katastrofalno.
Prema poznavaocima prilika na Kosovu i Metohiji, rezultati izbora svedoče o poražavajućim rezultatima protektorata UN. Protosinđel Sava (Janjić) u listu "Danas" objašnjava da "Šešelj, osim razmetljive nacionalističke retorike, nije ponudio nikakav konkretan program", a to što su kosovski Srbi svoj glas dali zagovorniku projekta velike Srbije i ratu "jeste, pre svega, stanje duboke razočaranosti politikom koju međunarodna zajednica, Beograd i albanski lideri sprovode na Kosovu i Metohiji". Po njemu, većina kosovsko-metohijskih Srba svoj glas dala je "upravo onoj politici koja je sve vreme tvrdila da će međunarodna zajednica i kosovski Albanci, uz prećutnu podršku demokratskog Beograda, zaboraviti na kosovske Srbe i ostaviti ih na smetlištu istorije".
BEOGRAD: U izbornoj utakmici Koštunica je "osvojio" Beograd. Za njega je glasalo više od 300.000 Beograđana (304.781), a za Labusa 239.179 žitelja prestonice. Mimo očekivanja, najveći udarac Labus je pretrpeo u Beogradu. Labusu za utehu može da posluži podatak da je u gradskim opštinama izgubio za stotinak ili najviše hiljadu glasova, a da je prestonica pripala Koštunici zahvaljujući glasovima birača koji žive u prigradskim opštinama. Za Labusa je glasao onaj deo Beograda koji pripada preduzetničkoj eliti i sloju bogatih građana (Stari grad i Vračar). Ali njih je nadglasala armija siromašnih koja je poverenje dala Koštuničinom obećanju da će voditi računa o socijalnoj ceni reformi.
Za objašnjenje ovakvih rezultata može da posluži paradigma o paktu političke elite i radništva protiv menadžera i tehnostrukture. Radnici od političara dobijaju elementarnu socijalnu sigurnost, a za uzvrat političarima daju poverenje da vladaju u njihovo ime i štite ih od kapitala i njegovih zakonitosti.
SANDŽAK: Na izborima za predsednika Srbije Labus je u Sandžaku dobio plebiscitarnu podršku u opštinama Novi Pazar (74 procenata), Sjenica (68 odsto glasova) i Tutin (92 odsto glasova), a pobedio je u Priboju i Prijepolju.
Da se slika koju izborni štabovi predstavljaju biračima razlikuje od percepcije koju o kandidatima imaju birači, vidi se na Labusovom primeru. Tokom kampanje on se predstavljao kao ekonomski reformator, a posle njih vidimo da su ga birači u Sandžaku i Vojvodini prepoznali kao političara koji će biti neka vrsta nacionalnog ombudsmana za manjine (sandžački Muslimani i vojvođanski Mađari).
VOJVODINA: U prvom krugu predsedničkih izbora u Vojvodini izašla su 747.472 glasača (56,76 odsto). Pobedio je Miroljub Labus sa 278.520 osvojenih glasova (37,26 odsto). Drugo mesto zauzeo je Vojislav Šešelj sa 197.088 glasova (26,37 odsto), a treće Vojislav Koštunica sa 161.178 glasova (21,56 odsto), dok su preostalih 110.686 glasova (14,80 odsto) podelili ostali kandidati.
Ovaj osnovni raspored osvojenih glasova samo su neupućeni doživeli kao izvesno iznenađenje – ne zbog toga što je pobedio Labus, već zbog toga što je Šešelj zauzeo znatan deo biračkog tela i u najrazvijenijoj pokrajini i što je uzeo više glasova od Koštunice. Međutim, kada se ovaj rezultat pogleda malo bolje, u kontekstu svih dosadašnjih izbora u Vojvodini, onda iznenađenja i nema jer je Vojvodina već odavno relativno oštro podeljena na krajnosti – na ljude koji se tradicionalno bore za evropsku, autonomašku orijentaciju i na pristalice takozvane "jogurt stranke" centralističke opsesije, koja danas okuplja šareno društvo nezadovoljnika (starih radikala, razočaranih socijalista, obogaćenih kolonista i osiromašenih izbeglica), kojima "umereni nacionalizam" nije dovoljan. Šešelj svoj obnovljeni relativni uspeh u Vojvodini verovatno najviše duguje Miloševićevim "siročićima", koji su u Vojvodini uvek bili veoma odani starom vođi, pa su i ovoga puta poslušali njegov savet iz Haga. Uostalom, Šešelj na izvestan način prirodnije personifikuje Miloševićevu politiku od njega samog, pa je možda veće iznenađenje da nije uzeo sve glasove socijalista koji su preostali na političkom tržištu Vojvodine nego što iznenađuje njegovo drugo mesto u Pokrajini.
Koštuničina pozicija u Vojvodini nikad nije bila jaka, a u borbi za stare glasove socijalista nije mu mogla pomoći, već samo odmoći, izvesna korekcija stava oko vojvođanskog pitanja, u pravcu priznanja potrebe za "asimetričnim preuređenjem Srbije" (u kome bi Vojvodina imala veća prava od drugih regiona u Republici) u okviru ustavnih promena za koje se promptno zalaže. U tom smislu nije mu od velike pomoći bilo ni to što su ga pre izbora podržali Reformisti Vojvodine, sa Miodragom Isakovom na čelu.
Zapravo, jedino što je u Vojvodini doživljeno kao izvesno iznenađenje povodom predsedničkih izbora bilo je to što su se Reformisti Vojvodine opredelili da podrže Koštunicu. No, kad se malo bolje proanaliziraju potezi Miodraga Isakova i njegove stranke u protekle dve godine, ni ta odluka se ne može oceniti kao iznenađujuća. Isakov je na sednicama Predsedništva DOS-a uglavnom glasao protiv većine – i kada se zauzimao stav o Koštuničinom zahtevu za prevremene izbore, i kada se odlučivalo o "zameni" poslanika DOS-ove koalicije u Skupštini Srbije, to jest kada su Koštuničinim poslanicima oduzimani mandati, a na javnoj sceni gotovo da je kontinuirano ponavljao kritičke ocene DSS-a o radu Vlade Srbije, o novim oblicima kriminalizacije izvršne vlasti, nepravednoj i mutnoj privatizaciji itd.
Pošto se, kao i mnogo šta drugo u prvom krugu predsedničkih izbora, i deobe oko predsedničkih kandidata na vojvođanskoj političkoj sceni moraju posmatrati povezano s dolazećim parlamentarnim izborima, tako bi trebalo shvatiti i odluku Isakova, koja sugeriše zaključak da je on procenio da će Koštunica pobediti na predsedničkim izborima, pa je naumio da svoju oslabljenu stranku za vremena pridruži "pobedničkoj grupaciji".
Zbog svega toga, uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Vojvodini postoji izvesno razočaranje povodom okolnosti da je u prvom krugu razbijen "autonomaški blok", ali to ne znači da Labus u ovoj pokrajini ne ostaje favorit – iako se on sam nije eksplicitno izjasnio oko ustavne sudbine autonomije Vojvodine, ali je istakao da se o Vojvodini neće odlučivati mimo volje njenih građana.
Dimitrije Boarov i Dragoslav Grujić
