Voleo bih da verujem da je "ekonomija destrukcije" prošlost, i da je pred nama period saradnje, koordinacije i ozbiljnijeg zamaha privredne inicijative. Taj će zamah biti utoliko uspešniji ukoliko bude više zajedničkih i koordiniranih napora, ukoliko se veći broj ljudi uključi u konstruktivne procese u privredi i u ostalim oblastima. Loš manir vlasti, i sadašnje i prošle, jeste da silnu energiju troši u progonu "nerijatelja" koje treba izolovati i potrazi za njima. Do nedavno su to bili "izdajnici", a danas je u modi lov na "antireformiste". Umesto da se sve snage koje su za tržišni model, oslonjen na privatnu svojinu i slobodnu konkurenciju, kreativno angažuju u izgradnji takvog modela, Vlada Srbije, pardon, njen premijer, ogromno vreme troši na zavođenju poslušnosti i jednoumlja o tome šta je reforma, a šta je kontrareforma. U tome se ide tako daleko da mnoge pokušaje respektovanja zakona i ustava, koji nisu po njegovoj volji, proglašava antireformskim. Reforma se, u takvom mentalnom sklopu, poistovećuje s poslušnošću lideru. Zakoni se bagatelišu i tumače na proizvoljan način. Vladavina prava i pravni poredak se ismejavaju, a agresivnost i drskost u kršenju zakona proglašavaju se "hrabrošću" i "reformskim" vrlinama. Sve to, naravno, nije dobro za demokratiju, a ni za privrednu inicijativu, kojoj prijaju uslovi pravne sigurnosti, poštovanja svojine i ugovora i jasnih pravila koja važe jednako za sve učesnike. Ovako je reagovao Danijel Cvjetičanin, profesor Ekonomskog fakulteta i ministar finansija vlade u senci Demokratske stranke Srbije, komentarišući ekonomsku politiku aktuelne vlasti.

"VREME": Šta konkretno zamerate Vladi Republike Srbije u definisanju i dosadašnjem sprovođenju ekonomskih reformi?

DANIJEL CVJETIČANIN: Nerado počinjem intervju kritičkim primedbama. Ne zato što one ne postoje, nego zato što ne bih voleo da razgovor dobije kritizerski ton. Nadam se da neću biti preoštar ako kažem da je moja osnovna zamerka vladi u tome što nije ojačala institucije pravnog poretka, nego se, u realizaciji svojih ciljeva, oslonila na prepoznatljive mehanizme autoritarnog komandovanja privredom. To je dovelo do širenja straha, koji paralizije privredni život. Posledica tog straha je stagnacija proizvodnje i pad zaposlenosti uprkos činjenici da se međunarodno okruženje otvorilo prema našoj privredi i da smo, u poslednje dve godine, dobili znatnu pomoć u obliku donacija i povoljnih kredita. Bilo bi prirodno očekivati da ta pomoć, uz primenjenu makroekonomsku politiku stabilizacije i liberalizacije, ima za rezultat bolje proizvodne i izvozne performanse naše privrede. Ali do takvih rezultata još nije došlo, pa ni do očekivanog bitnijeg porasta životnog standarda, koji su građani očekivali posle 5. oktobra. Ogroman broj porodica živi na granici siromaštva, a vlada ne ulaže ozbiljan napor čak ni da identifikuje kolike su razmere tog problema.

Kako ocenjujete dosadašnji tok privatizacije i šta su vaše glavne zamerke tom procesu?

Primedbe procesu privatizacije izneo sam, kao i mnoge moje kolege ekonomisti, prilikom donošenja zakona u proleće 2001. godine. Poznato je da je veliki broj stručnjaka upozoravao da u modelu prodaje postoji jedno izuzetno osetljivo mesto – nalaženje kupca. Ako se ne nađu kupci za srpska preduzeća, isticali smo tada, model prodaje će nužno "skliznuti" u model besplatne podele. Analize su jasno govorile da neće biti jagme za ogromnim brojem preduzeća, koja moraju da se prodaju u relativno kratkom roku, mada, u to vreme, još nismo znali da će premijer uložiti toliko napora da od Srbije napravi "jedno preduzeće" i u privredi stvori ambijent straha i očekivanja političkih instrukcija. Sve te okolnosti uticale su na manju zainteresovanost za kupovinu srpskih firmi. Odlična zamisao kreatora modela da dobijemo prepoznatljive i kompetentne investitore koji bi dokapitalizovali preduzeća, finansirali socijalni program za otpuštene radnike i na taj način prestukturirali našu privredu, nažalost, nije se realizovala. Priznajem da smo, ipak, svi želeli da takav model uspe, uprkos činjenici da su veoma ozbiljne analize govorile o opasnostima nedovoljne tražnje.

Ubrzanje privatizacije, skoro poklanjanjem firmi izabranim titularima na aukcijskim licitacijama, gore je rešenje od besplatne podele svim građanima. Besplatna podela svima, uz slobodno raspolaganje hartijama od vrednosti, sigurno bi oživela tržište akcija, što je od velikog značaja za tranzicioni proces. Postoji, dabome, rizik da kupci uz saglasnost prodavaca (koji možda i nisu svesni vrednosti akcija) na berzi kupe kontrolne pakete po veoma niskim cenama, ali bi to bila, po mom mišljenju, sasvim drukčija situacija od današnje u kojoj potencijalni investitori mogu da računaju na "poklone" od ministarstva ili agencije. Razume se, najgore bi bilo da samo mali broj preduzeća bude prodat, pa da posle procesa "privatizacije", postanemo državna privreda – jedno preduzeće, s premijerom, kao generalnim direktorom, a resornim ministrima kao menadžerima odgovarajućih sektora. Ne čini li vam se ova opasnost prilično realna?

Šta znači često ponavljana izjava lidera DSS–a Vojislava Koštunice u predizbornoj kampanji da privreda Srbije nije na rasprodaji? Kako tumačite činjenicu da je sličnu retoriku imala i bivša vlast, odnosno Mirko Marjanović čiji ste savetnik bili?

Zašto vam ta retorika smeta? Vi ste, naravno, uspešan novinar i poslovni čovek, pa lako može biti da su vam sasvim strana izvesna iskustva. Obični ljudi, međutim, dobro znaju da kada neka radnja propadne, onda su "na rasprodaji" i radnja i sva roba u njoj. Tim običnim ljudima teško pada kada neko poredi Srbiju s takvom radnjom. U tom smislu, zaista, Srbija, kao ni njena privreda, nije i ne treba da bude na rasprodaji. Ako bilo ko iz vlade pokuša da se ponaša kao vlasnik jedne takve firme, onda ga neko u tome mora sprečiti.

A što se tiče privatizacione retorike bivšeg režima, podsetio bih vas da je i njegova parola dugo bila: "Koliko para, toliko privatizacije!" Uz velike napore, stručni tim (u kome smo tada bili zajedno i ja i kolega Vlahović) uspeo je da razuveri ondašnji establišment da se tako veliki broj preduzeća može uspešno prodati, naročito ne u uslovima međunarodne izolacije naše zemlje. Zato je u zakonu iz 1997. važno mesto pripalo modelu besplatne podele. Primetili ste, dabome, da je taj proces vlast usporavala politikom nerealno niskog zvaničnog kursa nemačke marke u kome su se izražavala prava građana na besplatne akcije.

Izgleda da kod nas nijedna vlast ne voli model besplatne podele. Kada je kolega Vlahović postao ministar, odmah je suspendovao prethodni zakon, a u nacrt novog zakona vratio model prodaje, kao osnovni model privatizacije. Verujem da je želeo najbolje, ali znate, naše snove često ruši surova ruka ekonomske stvarnosti. Za realizaciju modela prodaje još ne postoji dovoljno jaka platežno sposobna tražnja, ni u zemlji ni u inostranstvu.

Kako onda tumačite ponudu jednog od finansijera Demokratske stranke Srbije da za jedan dolar kupi Kombinat aluminijuma "Seval" iz Sevojna? Da li bi to mogao postati model za Srbiju?

Model "prodaje za jedan dolar" nije nepoznat u praksi privatizacije. Koliko ja znam, u Nemačkoj je određeni broj firmi privatizovan na taj način, a i u drugim zemljama u tranziciji bi se, verovatno, mogao naći po neki primer. Suštinu ovog modela čini ugovor između države i kupca, u kome se kupac obavezuje da dokapitalizuje kupljenu firmu, uvede tehnološke i organizacione promene, obezbedi program prekvalifikacije radnika i finansiranja socijalne zaštitne mreže za otpuštene radnike. Takav ugovor je veoma obiman i precizan. Ali, realizacija ugovorenih prava za obe strane zahteva visok kvalitet zaštite pravnog poretka. Bojim se da kod nas taj uslov nije ispunjen, pa ne bih nikome preporučio da, u postojećim uslovima, primeni ovaj model. Verujem da bi jedna od ugovornih strana, pri postojećem stepenu vladavine prava kod nas, mogla lako da bude razočarana.

Ako bi vlada u senci čiji ste vi ministar finansija i ekonomije postala zvanična vlada Republike Srbije šta bi bio njen ekonomski program?

Ekonomski program vlade u senci, u svojoj suštini, istovetan je s ekonomskim programima zemalja u tranziciji. Ono što ga razlikuje od drugih programa slične vrste jeste to što u fokus svojih opredeljenja postavlja odgovor na pitanje kako? U našem okruženju skoro da nema demokratski orijentisane stranke koja nije u svoj program upisala poznate ciljeve: pridruživanje Evropskoj uniji, makroekonomsku stabilizaciju i liberalizaciju, strukturno prilagođavanje preduzeća, banaka i institucija privrednog sistema. Da li ste videli ijedan program koji je protiv ovih ciljeva? Međutim, mnogi robuju zabludama da ih je moguće ostvariti prečicama ne napuštajući koncept komandnog privrednog modela. Neki su uvereni da nas mogu uvesti u Evropu izdavanjem komandi s vrha: "ko mora, a ko ne mora da izmiri obaveze prema državi; ko sme, a ko ne sme da preduzme neki privredni poduhvat, nezavisno od njegove realne konkurentske snage; ko sme, a ko ne sme da bude član parlamenta, nezavisno od izbornih rezultata". Ide se čak dotle da partijski lider određuje ko mora da ostvari dobar poslovni rezultat, a koga treba, na svaki način, osujetiti, ako nikako drukčije, pokretanjem prljavih afera (setite se Karneksa). Vlada mora da se bavi državnim poslovima, a ne da deli poreske i druge indulgencije (i komande) privredi, koju je, svojim prethodnim merama, dovela u stanje permanentne nelikvidnosti.

Program naše vlade u senci je program napuštanja modela komandne ekonomije, program prestrukturiranja državne administracije i pojednostavljenja administrativnih procedura, koje u ovom trenutku predstavljaju najveću prepreku zamahu preduzetništva, tj. povećanju proizvodnje i zaposlenosti. Gradeći svoj program, bili smo svesni da je lako dati odgovor na pitanje šta hoćemo? Odgovore slične našima nalazili smo u programima mnogih vlada ili stranaka. Teško je, međutim, odgovoriti na pitanje kako realizovati postavljene ciljeve. Autoritarni način, na koji aktuelna vlast u Srbiji želi to da postigne, kompromituje ideju tranzicije, tržišne privrede i slobodnog konkurentskog modela.

Na početku predizborne kampanje gospodin Koštunica je u Čačku izjavio da se reforme ne jedu i da građani teško žive. On se založio za sporije i mirnije reforme. Šta konkretno znači to "da stvari polako treba menjati"?

Ako je predsednik Koštunica rekao da se reforme "ne jedu", mislim da je pogrešio. Đinđićeva vlada je "pojela" dve godine reformi i zato građani teško žive. Sumnjam da se premijer od toga finansijski ugojio, ali građani su prilično oslabili. Neki vole da kažu i "propali".

Reforme su u Srbiji počele metodama destrukcije: gašenjem nerentabilnih firmi i banaka, otpuštanjem radnika u firmama koje mogu finansijski da opstanu. Niko, dabome, ne tvrdi da je nerentabilna preduzeća ili banke trebalo veštački održavati na teret budžeta, tj. poreskih obveznika, ali bilo bi prirodno da su se, paralelno s ovim procesom, uklanjale barijere za privatno preduzetništvo. Do sada bi, verovatno, bilo otvoreno na hiljade malih i srednjih preduzeća. Ili bi se u postojećim preduzećima, injekcijama obrtnih sredstava, zahuktala aktivnost. Zamislite samo koliko bi se preduzeća moglo otvoriti sa, makar trećinom, od četiri milijarde eura, koje danas, zbog posejanog straha i uslova pravne nesigurnosti, neangažovane leže u slamaricama? I koliko je to novih radnih mesta? Premijer Vlade Srbije, čak ni kroz govore svog predsedničkog kandidata prof. Labusa, nikad ne govori o tome kako misli da otkloni postojeće barijere. I to ne zato što ne zna kako se to može učiniti, nego zato što zna da bi uklanjanje barijera bilo moguće jedino jačanjem institucija pravnog poretka. A time bi se znatno umanjila postojeća autoritarna vlast, koja mu se, izgleda, veoma osladila. Umesto toga, premijer i njegov kandidat obećavaju da će "otvoriti nova radna mesta" ili "zaposliti nove stotine hiljada radnika". Kao da su vlasnici velikih preduzeća koja će u narednim godinama doživeti brzu ekspanziju. U stvari, oni se na neki način i osećaju kao vlasnici cele Srbije. Kao jedine gazde preduzeća koje žele da izvedu na svetsko tržište.

Sporiji i mirniji procesi, o kojima je, kako kažete, govorio predsednik Koštunica, i o kojima govori vlada u senci DSS-a, u stvari su brže i prihvatljivije reforme, koje polaze od institucija, od temelja pravnog poretka i pravne sigurnosti, na kojoj jedino može da se gradi slobodna, konkurentska, tržišna privreda.