Ako je postojalo nešto što je povezivalo one koje su 5. oktobra izašli na ulice i one koji su ostali kod kuće, bio je to strah od građanskog rata, i taj strah nije bio bez osnova. Slobodan Milošević je tokom prethodnih godina u više navrata pokazao da se ne libi nasilja kako bi sačuvao vlast, a pojedini njegovi čauši su pred izbore otvoreno pretili krvoprolićem u slučaju za njih nepovoljnog ishoda. I u opoziciji je bilo onih koji su bili spremni da u ime borbe za demokratiju posegnu za oružjem.

U bilo kom scenariju, mnogo je zavisilo od ponašanja Jedinice za specijalne operacije, koja je delovala pod okriljem Državne bezbednosti i čiji su se pripadnici sami ponekad hvalili da su im ruke krvave do laktova. Zoran Đinđić se uoči 5. oktobra tajno sastao sa komandantom JSO-a Miloradom Ulemekom Legijom, i od njega dobio obećanje da njegovi ljudi neće pucati u narod bez preke potrebe, to jest ako vojska i policija ne budu napadnuti. To obećanje nije vredelo mnogo.

Petog oktobra oko podne, nakon što je na Terazijama upotrebljen suzavac, članovima JSO-a je rečeno da je rulja upala u zgradu Televizije, da među policajcima koji su obezbeđivali zgradu ima mrtvih, dok nekoliko desetina demonstranti drže kao taoce; njihov zadatak je bio da zauzmu zgradu i oslobode kolege. Kolona vozila "hamera" JSO-a stuštila se iz Batajnice prema zgradi RTS-a pucajući u vazduh, ali su po dolasku na lice mesta ustanovili da su njihove kolege žive i zdrave, i da, mada je oko zgrade bilo prilično naroda, još niko nije uspeo da uđe unutra. Nakon toga je usledila mala predstava tokom koje su se pripadnici "beretki" bratimili s narodom, ljubili popove u ruku, i čak su, prema rečima jednog od lidera DOS-a, poručili vojnom i policijskom vrhu da će svako ko pokuša da protiv naroda upotrebi silu imati posla sa njima. To je bio matine, a uveče je u Košutnjaku, oko studija iz koga se emitovao program, odigran drugi čin, gde su pripadnici JSO-a navodno zamalo stupili u okršaj sa vojskom.

Šta je dalje bilo, sa Đinđićem i sa JSO-om, zna se, a ovih dana gledamo i čitamo razne verzije učesnika događaja koji bez lažne skromnosti ističu svoju ključnu ulogu u tome što je 5. oktobar prošao bez krvi. Malo ko od njih pominje ključnu činjenicu: da tog dana onoliki narod nije savladao strah i izašao na ulice, stvarajući kritičnu masu, Legijini momci verovatno ne bi oklevali da upotrebe oružje.