Možda je Milan Marković, ministar za lokalnu samoupravu i državnu upravu i funkcioner Demokratske stranke, u pravu kada kaže da je realno da predsednički izbori budu održani do kraja ove, a lokalni u prvom kvartalu iduće godine. Kao što su možda u pravu i mediji koji u detalje objašnjavaju kako će i zašto biti postignut dogovor o baš takvom načinu trošenja budžetskih para i rasporedu tema bačenih pred birače.

Ipak, da pregovori unutar vladajuće koalicije o vremenu i načinu raspisivanja izbora ne teku sasvim glatko, upečatljivo upozorava skorija izjava Dragana Šormaza, poslanika Demokratske stranke Srbije. "Očigledna je želja naših koalicionih partnera da njihov kandidat pobedi prvo na predsedničkim izborima, pa da onda, u euforiji, kao pobednici, idu na lokalne izbore. E, pa ne može!", ocenio je Šormaz, koga prati glas da ima običaj da otvoreno, a ponekad i sasvim živopisno, tresne ono što njegova stranka zaista misli. Prema njegovom objašnjenju, DSS se protivi održavanju predsedničkih izbora do kraja godine "zbog brige za Kosovo", jer "ne može predsednik, koji je jedan od stubova pregovora o Kosovu, u to vreme da juri kampanju po Srbiji". Poslanik DSS-a naveo je još jedan zanimljiv razlog – "protivljenje da koalicioni partneri profitiraju na brzinu".

Šormaz, međutim, nije avangarda koalicije DSS-NS: nekoliko dana ranije je i lider NS-a Velimir Ilić ocenio da se "o predsedničkim i lokalnim izborima može razgovarati tek posle rešavanja statusa Kosmeta", što, verovatno zahvaljujući čestim Ilićevim kontradiktornim tvrdnjama, nije preterano ozbiljno shvaćeno. A iako je, prethodno, portparol DSS-a Andreja Mladenović (koji se ne oglašava poslednjih dana) tvrdio da bi "neki" izbori mogli biti održani do kraja godine, u najčešće pominjani raspored – predsednički izbori ove, lokalni sledeće godine – ne veruje ni analitičar Đorđe Vukadinović. U intervjuu koji prenosi "Nova srpska politička misao", Vukadinović tvrdi da je "gotovo siguran" da se predsednički izbori neće održati pre kraja misije pregovaračke trojke o Kosovu. "Uostalom, i zbog zakona koji moraju da se donesu, mislim da je nerealno da budu pre završetka te misije i pre kraja godine", dodao je Vukadinović.

Poštovanje procedure u slučajevima kada "viši interes" nalaže neki drugi put u Srbiji, doduše, i nije sasvim neizbežno, što lepo potvrđuje gorepomenuti Šormaz. Uz ocenu da veruje da će lokalni i predsednički izbori biti raspisani (a ne i održani!) do kraja godine, on, naime, objašnjava i šta će biti ako se taj zahtev iz Ustavnog zakona ne ostvari: "Ništa! Biće onako kako se svi u Skupštini dogovorimo."

U ČEMU JE PROBLEM: Problem je u usaglašavanju različitih interesa koalicionih partnera, pre svega. Za Demokratsku stranku i njenog jakog kandidata Borisa Tadića od vitalnog je interesa da se predsednička bitka održi pre (pretećeg nepovoljnog) rešenja kosovskog pitanja. Za DSS, s druge strane – u slučaju da ne bude postignut za sada malo verovatan dogovor o zajedničkom izlasku na lokalne izbore stranaka članica Vlade – nedopustivo je da se predsednički i lokalni izbori održe u isto vreme, jer bi time Tadić posredno pomogao svojim lokalnim stranačkim kolegama, delom baš na štetu ionako ne previše snažnih partija Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića.

Stranačka računica opterećena je i drugim jednako važnim elementima: "dobrostojećem" DS-u (kao i radikalima) odgovarao bi većinski sistem na lokalnim izborima, što je za male i srednje stranke – među kojima DSS i G17 plus – gotovo pogubno rešenje. Tadiću, opet, ne bi baš prijalo da mu se na predsedničkim izborima, pored neizbežnog Tomislava Nikolića, prvog radikala u zemlji, i Ivice Dačića, lidera socijalista, pojave i protivkandidati iz "sopstvene" koalicije. Koštuničina partija, s druge strane, preko medija uveliko testira mogućnost isticanja svog kandidata (pominje se Aleksandar Popović, a povremeno, mada sve ređe, i Sanda Rašković-Ivić). Velimir Ilić, još jedan član vladajuće koalicije, već je gotovo zauzeo poziciju niskog starta za predsedničku trku.

Posebna priča je izbor za gradonačelnika Beograda, nezvaničnu treću funkciju po važnosti u Srbiji, na koju se baš ozbiljno namerio Aleksandar Vučić, radikalski gen-sek, koji je na prethodnim izborima ozbiljno preznojio demokratu Nenada Bogdanovića, pre nego što se kroz iglene uši provukao do funkcije "domaćina" glavnog grada. Ako rešenje "problema Vučić" i pronađu u promeni izbornog zakona (tako da gradonačelnici, kao verovatno i predsednici opština, budu birani posredno, a ne na neposrednim izborima), koalicioni partneri naći će se pred novim izazovom: dotičnu funkciju, osim DS-a, prema poslednjim (nezvaničnim) informacijama, najozbiljnije merka i DSS.

Tu se komplikovani račun sa mnogo nepoznatih ne završava: sve što valja odlučiti o načinu i vremenu održavanja lokalnih izbora, valja dogovoriti i u vezi sa pokrajinskim izborima. A, iako zvuči potpuno sumanuto, prema nekim izvorima, u ceo "paket" mogao bi da uđe i započeti, ali nedovršeni dogovor koalicionih partnera o podeli mesta u upravnim odborima javnih preduzeća.

Stav o tome kada bi i kako trebalo raspisati izbore, naravno, ima i opozicija, ali ona se, u ovom slučaju, o tome ne pita.

A ŠTA KAŽE ZAKON: Ustavni zakon kaže da i predsednički, i lokalni i pokrajinski izbori moraju biti raspisani do kraja godine. Mada…

"Izbore za predsednika Republike raspisaće predsednik Narodne skupštine, do 31. decembra 2007. godine, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona kojima se uređuju položaj i izbori za predsednika Republike, odbrana i Vojska Srbije, spoljni poslovi i službe bezbednosti", navodi se u članu 3. tog zakona. Šta se dešava ukoliko navedeni zakoni koji su preduslov za raspisivanje izbora ne budu usvojeni pre Nove godine, nije baš najjasnije. A kako tvrdi "Politika", nijedan od tih zakona još nije stigao na razmatranje u nadležne odbore Vlade Srbije, koji moraju dati mišljenje pre nego što se o njima izjasni ministarski kolegijum. S druge strane, portparol DSS-a Branislav Ristivojević rekao je da nadležna ministarstva rade na zakonima koji su značajni za sprovođenje izbora, ali nije precizirao o kojim zakonima je reč.

Slično je i u slučaju raspisivanja lokalnih izbora: Ustavni zakon kaže da moraju biti raspisani "do 31. decembra 2007. godine, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona kojima se uređuju teritorijalna organizacija Republike Srbije, lokalna samouprava, lokalni izbori i položaj glavnog grada". Ni ti zakoni nisu usvojeni, a reklo bi se ni pripremljeni (ministar Marković objasnio je ovih dana da je "izborni sistem političko pitanje" te da radna verzija izbornog zakona neće biti doneta pre političke odluke o izbornom sistemu koji će biti primenjen).

Naravno, ni pokrajinski izbori ne mogu biti raspisani tek tako. Prema Ustavnom zakonu, i oni moraju biti raspisani "do 31. decembra 2007. godine, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu zakona kojim se uređuje teritorijalna organizacija Republike Srbije". Koji, takođe, još nije usvojen.

KAKVA SU NEPISANA PRAVILA: Nepisana pravila fer-pleja kažu da se izborni zakon ne menja u izbornoj godini. Strah od radikala, negovan uz pomoć sećanja na radikalski doprinos vladajućoj koaliciji u kojoj su učestvovali krajem devedesetih (nedemokratski Zakon o informisanju, na primer), trebalo bi da posluži kao jedno od podrazumevajućih opravdanja za potencijalnu promenu sistema po kome će biti održani lokalni izbori. Predstavici DS-a, koji se zalažu za uvođenje većinskog sistema, javno, međutim, govore o potrebi da se lokalna samouprava unapredi time što bi bili izabrani najbolji kandidati, oni za koje se birači opredele zbog njihovih kvaliteta, a ne zbog kvaliteta stranačkih lidera u Beogradu, što se dešava u slučaju primene proporcionalnog sistema.

Ministar Marković tvrdi da je "raspoloženje u DS-u da se na lokalne izbore ide samostalno", ali da je ta stranka spremna i za dogovor o koaliconom nastupu. Nezvanični izvori iz DSS-a, međutim, medijima su tvrdili da je DS predložio koaliconim partnerima na republičkom nivou zajedinički izlazak na lokalne izbore (prema formuli sračunatoj za podelu mesta u upravnim odborima, tako da bi, posle očekivane pobede u bar 90 odsto opština, DS-u pripalo 50 odsto, DSS-u 35 odsto, a G17 plus 15 odsto vlasti u opštinama).

Prema sadašnjem i sasvim javno izrečenom stavu Tadićeve stranke čelnike lokalne samouprave bi ipak trebalo birati posrednim putem. Ta ideja naročito je zanimljiva u svetlu činjenice da se, krajem prošle godine, u vreme usvajanja Ustava, kao i njeni aktuelni koalicioni partneri iz DSS-a i G17 plus, i DS zalagao za neposredan izbor gradonačelnika i predsednika opština, dok su radikali predlagali posredan izbor. Na kraju je odlučeno da u Ustav uđe formulacija da skupštine opština odlučuju o izbornim organima opštine, dok se izbor izvršnih organa gradova i grada Beograda uređuje (još uvek nedonetim) zakonom.

S druge strane, G17 plus se otvoreno zalaže za proporcionalni sistem, ali se slaže da bi izbor predsednika opštine trebalo obaviti u skupštinama, a slične tvrdnje stižu i od nezvaničnih izvora iz DSS-a. Iz G17 plus je stigao i predlog da se izborni cenzus sa sadašnjih tri podigne na pet odsto.

Ukoliko do dogovora koji bi pomirio sve suprotstavljene zahteve koalicionih partnera ne dođe, postoji i jedna zanimljiva, i za sada još uvek samo teorijska mogućnost: da predsednik Skupštine Oliver Dulić, inače član DS-a, iskoristi svoje zakonsko pravo i da bez postignute saglasnosti partnera u vladi, raspiše predsedničke izbore u terminu koji toj stranci najviše odgovara (pominje se novembar, eventualno decembar). Teorijski, DSS bi na takvu uvredu mogao odgovoriti, recimo, raskidanjem aktuelne koalicije i saradnjom sa radikalima, sve, naravno, uz zaklinjanje da se to čini radi odbrane Kosova. U praksi, jedini argument za takvu prognozu za sada je intenzivna antinatovska kampanja DSS-a, koja tu stranku udaljava od DS-a i približava radikalima.