Sudovi u Srbiji, prvostepeni i drugostepeni, i Ustavni sud Srbije ponovo su na masovnom ispitu znanja, profesionalizma, časti i nezavisnosti: odlučuju o tužbama penzionera protiv države Srbije i o inicijativi Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Ponovo, jer su od 2009. godine donosili odluke po tužbama neizabranih sudija i tužilaca protiv države.

U oba slučaja pričinjena je materijalna šteta nezakonitim i neustavnim postupanjem države. Razlika je samo (ta čuvena srpska reč – samo) u broju oštećenih. Pre devet godina finansijski je zakinuto više od hiljadu sudija i tužilaca, a od 2014. godine materijalno je oštećeno oko 700.000 penzionera.

Apsolutno u skladu sa zakonima i Us­ta­vom, redovni, prvostepeni i drugostepeni sudovi i Ustavni sud Srbije demonstrirali su od 2009. godine pravni odnos prema sudijama kao prema ljudima. Danas bi, postupanjem po zakonima i Ustavu, trebalo da pokažu da li, pravno, i penzionere tretiraju kao sudije, kao ljude, ili kao 700.000 grla stoke.

Sudeći po prvim presudama, obrazloženjima i načinu na koji su donete, po velikom pritisku izvršne vlasti na sudsku, s akcentom na predsednika države koji sadržaj presude zna pre nego što je zvanično doneta, "nezavisno" pravosuđe najstarije građane usmerava u Evropski sud za ljudska prava u Strazburu po potvrdu da od svoje države zaslužuju pravni tretman dostojan ljudi.

KAD SUDIJE PRESAVIJU TABAK

U decembru 2009, odlukom Visokog saveta sudstva izabran je 1531 sudija, a nije reizabrano 837 od oko 2200 dotadašnjih sudija. Državno veće tužilaca nije ponovo izabralo više od 160 dotadašnjih javnih tužilaca.

Ustavni sud Srbije usvojio je, u drugoj polovini 2012. godine, sve tada podnete žalbe – ukupno 590 žalbi sudija i 124 žalbe tužilaca i zamenika javnih tužilaca protiv odluka kojima su im odbijeni prigovori.

Do marta 2013. godine, u skladu sa Zakonom o parničnom postupku Republičkom javnom pravobranilaštvu bilo je podneto više od 600 predloga za mirno rešavanje sporova. Nije bilo mnogo ljudi koji su se na ovaj način dogovorili s državom. Tako da je od tog broja, po isteku roka od 60 dana za odgovor, usledilo oko 200 tužbi protiv države.

Pravobranilaštvo, kao važan deo države, reagovalo je bahato – nije odgovaralo na predloge za vansudska poravnanja. A moglo je, recimo, sa sudijama da dogovori isplatu duga na rate. Trošak države mogao je znatno da bude umanjen. Tužioci bi se, možda, odrekli kamata, jer je zemlja tada bila u krizi. Ne kao danas – u zlatnom dobu, kao nikad u istoriji, kako to izgleda gledano kroz naočari predsednika države Aleksandra Vučića.

Posao je završavan pred sudovima u korist sudija. Svote koje su sudije u ulozi tužilaca tražile od države bile su od najmanje milion do šest miliona dinara. Za dva meseca, u februaru i martu 2013, dupliran je broj sudija koje su tužile državu – od 300 na 600 tužbi. Sudije su zahtevale naknadu ne samo i materijalne, već i nematerijalne štete – za pretrpljene duševne bolove.

Da je dosuđivano svakom tužiocu po milion dinara, što je bio najmanji novčani iznos, to bi bilo najmanje 600 miliona dinara iz budžeta. A ne samo da je dosuđivano više, jer su takve bile realne sume koje je država dugovala, nego je na te iznose država plaćala kamate, pa sudske troškove, naknade za veštačenja, takse…

I te 2009. godine u Srbiji je na vlasti bio neki politički režim. Bili smo tada daleko – ne od idealnog, već od proseka. Kao što smo i danas. Uprkos nenormalnoj dioptriji Vučićevih naočara. I tada je Srbija imala administrativni aparat koji je i grešio, kao što i sada greši. Imala je i budžet iz kojeg su plaćane te greške političara pojedinaca i njihovih partija. Kao i danas. Nije bilo političkih i pravnih posledica za one koji prave te greške, kao što ih nema ni danas. Bar ne još. I tada je postojala težnja režima da kontroliše sudsku vlast, koja je i tada bila samostalna i nezavisna od zakonodavne i izvršne vlasti po Ustavu, kao što bi trebalo da je i danas.

Gde su sudovi u ovoj paraleli slučajeva sudija i penzionera, koji su masovno tužili državu, posebno – Ustavni sud Srbije?

SVE PO SPISKU

Visoki savet sudstva objavio je, u decembru 2009. godine u "Službenom glasniku", odluku o izboru sudija. Ova odluka, osim konstatacije o prestanku sudijske dužnosti i spiska 837 imena dotadašnjih sudija koje nisu reizabrane, sadržala je kratko, uopšteno obrazloženje koje se odnosi na sve neizabrane sudije, i za sve sa spiska je kumulativno utvrđeno da neispunjavaju nijedan uslov za ponovni izbor.

Sudijama je, po Ustavu, u slučaju prestanka sudijske funkcije garantovano pravo na žalbu Ustavnom sudu. Po Zakonu o visokom savetu sudstva, odluka o neizboru sudije, i protiv koje je dozvoljena žalba, mora da bude konkretna, da se odnosi na sudiju imenom i prezimenom, i da u njoj budu jasno, individualno navedeni razlozi zbog koji taj sudija nije izabran.

Osim suprotnosti sa zakonima i Ustavom, opšta odluka sa spiskom neizabranih sudija bila je suprotna i Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i sloboda.

Tu je na scenu stupio Ustavni sud Srbije u sastavu: predsednica Bosa Nenadić, sudije Olivera Vučić, Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Goran Ilić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, Dragan Stojanović i Predrag Ćetković.

Povodom ustavnih žalbi neizabranih sudija, Ustavni sud je najpre tražio od Visokog saveta sudstva obaveštenje da li su neizabranim sudijama dostavljane pojedinačne odluke o tome da nisu izabrani, sa individualizovanim razlozima neizbora, i pravom na žalbu. Odgovor je bio negativan.

Odlučujući o ustavnim žalbama neizabranih sudija, Ustavni sud je ocenio da "sudijama kojima je sudijska dužnost prestala zbog toga što u tom postupku nisu izabrane ne može biti uskraćeno pravo na žalbu protiv osporene Odluke".

"Pritom, Sud je posebno imao u vidu da je pravo na žalbu Ustavom zajemčeno svakom licu (fizičkom ili pravnom) protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu", navedeno je u obrazloženju jedne od odluka Ustavnog suda.

Ustavni sud je podsetio da član 32. stav 1. Ustava jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

O obavezi da svaki neizabrani sudija dobije rešenje koje se odnosi na njega lično, Ustavni sud je zaključio: "Navođenjem konkretnih, individualizovanih razloga zbog kojih sudija nije izabran za stalnu sudijsku funkciju, usled kojih mu je prestala sudijska dužnost, donosilac osporenog akta iznosi argumente na osnovu kojih se može zaključiti da njegova odluka nije posledica samovolje i arbitrarnosti, a istovremeno se licu na koje se odluka odnosi daje mogućnost da delotvorno koristi pravno sredstvo, koje mu stoji na raspolaganju radi osporavanja osnovanosti donete odluke."

Ustavni sud je istakao da "svaki pojedinačni akt državnog organa kojim se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu mora biti obrazložen u postupku njegovog donošenja, čime se obezbeđuje elementarna pravičnost sprovedenog postupka, garantovana odredbom člana 32. stav 1".

Ustavni sud Srbije pokazao je lice, i na tom temelju redovni sudovi su sudili i presuđivali po tužbama sudija protiv države. I prvostepeni i drugostepeni sudovi utvrdili su da je neizabranim sudijama pričinjena šteta i dosuđivali su naknadu štete.

NAKNADA ŠTETE

Prema presudi Apelacionog suda šteta je ovako opisana: "Kada je reč o materijalnoj šteti u imovini oštećenog, treba imati u vidu neostvarenu dobit koja se meri prema plati i drugim primanjima koju bi zaposleni ostvario da nije bio protivpravno lišen vršenja dužnosti u naznačenom periodu. To je plata koju bi ostvario tamo (u sudu ili javnom tužilaštvo, primedba autora) gde bi prema redovnom toku stvari vršio dužnost u ovom periodu."

U obrazloženju jedne od presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu napisano je: "Dakle, s obzirom da je šteta pruzrokovana usled protivpravnih odluka donetih od strane organa tužene (države Srbije, primedba autora) to je sud obavezao tuženu da tužiocu naknadi pričinjenu štetu… Osnov odgovornosti tužene po mišljenju ovog suda bazira se na članu 172 Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije."

Dakle, sudijama koji nisu prošli reizbor u reformi pravosuđa 2009. sudskim odlukama nadoknađena je materijalna šteta – neisplaćena višegodišnja zarada sa kamatama i zato što im nisu bila dostavljena pojedinačna rešenja sa pravom na žalbu.

S druge strane, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, primenjujući Zakon o privremenom umanjenu penzija 2014. godine, penzionerima je umanjio penzije, propuštajući da svakom od njih donese pojedinačni upravni akt – rešenje o iznosu umanjenje penzije s obrazloženjem i poukom o pravu na žalbu. Na to PIO fond obavezuje sistemski Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju čije odredbe nisu stavljene van snage niti su suspendovane.

Na taj način država je, preko svog organa PIO fonda, svakom od penzionera pričinila materijalnu štetu. Uz to, penzija je stečeno imovinsko pravo koje ne može biti ukinuto niti ograničeno (umanjeno) bez donošenje Zakona o javnom interesu. A taj zakon o ovom slučaju nije donet, što je zvanično potvrdila i Skupština 26. maja 2016. godine, dokument broj 9-862/16.

STRUKA ILI POLITIKA

U slučaju današnjih tužbi penzionera protiv države, sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao prvostepenog – koje su 2009. godine umele da objasne kako su, zbog čega, od koga i zašto neizabrane sudije pretrpele materijalnu štetu – u više predmeta presuđivale su i bez suđenja.

Sudije su svesno pogazile i član 32 Ustava Srbije, o pravu na pravično suđenje, koji pominje Ustavni sud Srbije u slučaju sudija, i zažmurile pred činjenicom da je država kod penzionera grubo prekršila Ustavom garantovano pravo na žalbu (član 36).

Ustavni sud Srbije, u gotovo istom sastavu kao i kad je odlučivao o sudijama (predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije: Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, Bosa Nenadić, Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković), raspravljao je u septembru 2015. godine o inicijativi penzionera.

Na čak 24 stranice detaljno je elaborirao situaciju – kao da je odlučivao o tome da li je Zakon ustavan ili ne. A nije, inicijativu je odbacio. Zaključkom da "nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija", Sud je pokazao svoje naličje.

Utisak je da je Ustavni sud doneo ovakvo rešenje, našavši se u makazama, u situaciji kada struka nalaže jedno a politika drugo, kad egzistencija ne zavisi od struke već od politike.

Udruženje sindikata penzionera Srbije po drugi put se, 23. februara, obratilo Ustavnom sudu Srbije inicijativom za pokretanje postupka radi ocene ustavnosti Zakona po kojem su umanjivane penzije.

"Rešenjem Ustavnog suda Srbije IU3-531/2014 od 16. 10. 2015. godine odbačena je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti osporenog zakona sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Odbacivanje inicijative dozvoljava mogućnost podnošenja nove isticanjem novih razloga i pravo inicijatora da ukaže na sve, namerno učinjene propuste Ustavnog suda u pogledu tumačenja osporenog Zakona i Ustava, kao i različite stavove ovog suda po istom pravnom osnovu, što je rezultiralo jednim krajnje površnim, protivrečnim i nelogičnim obrazloženjem, zasnovanim na zloupotrebi prava", navedeno je u obrazloženju ove inicijative.

Zloupotreba prava zabranjena je članom 17. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja glasi: "Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom".

U ponovnom odlučivanju Ustavni sud neće obavezivati rešenje koje je doneo 16. oktobra 2015. godine, tako da neće moći da se ogluši o najnoviji zahtev pravdanjem da se o istoj stvari već izjasnio.

Ovaj Sud je, naime, u odluci od 28. maja 2010, povodom ustavne žalbe jednog sudije, istakao da ga prethodne odluke u istoj stvari ne obavezuju.

"Stavovi Suda izneti u Rešenju IUz-43/09 od 9. jula 2009. godine, u pogledu neprihvatanja inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99. stav 1, člana 100. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, nisu od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda po podnetoj žalbi, jer odluka o saglasnosti zakonskih odredaba sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, sama po sebi, ne znači i da su odredbe koje su bile predmet ocene pravilno primenjene, a o tome je Ustavni sud nadležan da odlučuje u postupku po žalbama sudija zbog prestanka sudijske dužnosti", navele su tada sudije Ustavnog suda.

Penzioneri su Sudu dali rok za izjašnjenje do 15. aprila. To je vreme u kojem će Ustavni sud Srbije, odlukom ili ćutanjem, morati da pokaže svoje lice ili naličje.