U poslednjem broju "Vreme" je – onako kako i dolikuje analitičkom i pouzdanom nedeljniku – pokušalo da razjasni današnje odnose Politike a.d. i WAZ-a (Westdeutsche Allgemeine Zeitung), koji su zajednički osnovali PNM (Politika novine i magazini) kao preduzeće sa mešovitim kapitalom – odnos 50 : 50.

Autor teksta Vera Didanović, obradila je fenomen ulaska stranog kapitala na domaće medijsko tržište. Pokušala je da objasni i nedavno oglašavanje bivšeg generalnog direktora cele Politikine kuće i v.d.-a glavnog i odgovornog urednika matičnog lista "Politika" D. Antića koji se, između ostalog – ni manje ni više – obratio i samom premijeru Vojislavu Koštunici pozivajući ga da spreči navodno propadanje Politikine kuće. Međutim, novinarka je – po svemu sudeći zbog ograničenog novinskog prostora – najmanje pažnje u tekstu posvetila, pre svega, ekonomskim razlozima i činjenicama koji su Politikine akcionare i opredelili da prihvate ponuđeni ortakluk sa nemačkim medijskim koncernom.

Jer, kada su Skupština akcionara i Upravni odbor Politike a.d. svojevremeno odlučivali o novom preduzeću, bivši direktor kuće Politika i v.d. glavnog i odgovornog urednika matičnog lista, a zapravo ponajviše odani izvršilac svakojakih poslova porodice Milošević, bio je i bukvalno u ilegali.

U to vreme ni policija, ni sudstvo – istražni organi – ali ni šira javnost, ni Politikini akcionari nisu znali ni gde se Antić nalazi, ni od čega živi, mada, tek sad saznajemo koliko je bio brižan za sudbinu Politikinih akcija i akcionara.

Za one koji ne znaju, ili su zaboravili, D. Antić je u popodnevnim časovima istorijskog 5. oktobra 2000. godine, zabrinut pre svega za sopstvenu sudbinu, doslovce pobegao iz Politike. On i sada može reći da su mu čak i tada na umu bile akcije Politikinih akcionara, mada je tog burnog dana u Politici zaboravio čak i sopstvena lična dokumenta. Posle toga, D. Antić se povukao u "ilegalu", valjda svestan više od svih ostalih u kakvom je stanju ostavio preduzeće u kome je više od pet godina izigravao uspešnog i velikog menadžera. Nije nam poznato da li je u druženju sa članovima porodice Milošević ikada pričao o ozbiljnim finansijskim i drugim problemima Politikine kuće, ali cenimo da to tadašnjeg predsednika države i nije mnogo interesovalo. Pogotovu ga nije interesovalo na kakav je jadni (prodati) tiraž spala čuvena "Politika", upravo zbog činjenice što je slavila njega i njegov režim.

Već sutradan, 6. oktobra iste godine, kad smo konačno došli u priliku da vidimo Politikine poslovne knjige, podatke o tiražu i zaduženosti kuće, bilo je jasno da on, danas, može pričati o čemu hoće, samo ne o uspešnosti svog direktorovanja. Ukratko, finansijsko stanje Politike, pre svega kao posledica višegodišnjeg pada tiraža pokazalo se kao katastrofalno. Pored dve milijarde 751 miliona dinara akumuliranih gubitaka od oktobra 1998. godine, bivši direktor ostavio je i ogromne neizmirene dugove prema Komercijalnoj i Beogradskoj banci. Na primer, cela kuća Politika dugovala je samo po osnovu bankarskih kredita gotovo 50 miliona maraka. Zatim, dugovala je Saveznoj direkciji za materijalne rezerve 600 tona roto-papira, čija je tadašnja tržišna vrednost iznosila gotovo jednu marku za jedan kilogram. Do 5. oktobra, Antić je kilogram papira Politikinom glavnom dobavljaču u Sremskoj Mitrovici plaćao samo 15 dinara po kilogramu služeći se, pre svega, autoritetom Miloševićevog moćnika, dok je za ostale izdavače u to doba važila stvarna tržišna cena od oko 30 dinara za kilogram papira.

Dalje, Politikinoj kući ostavio je i desetine hiljada maraka duga prema inostranom dobavljaču hartije za revijalnu štampu. Od neizmirenih obaveza novo rukovodstvo Politike zateklo je i postupak arbitraže pred švajcarskim sudom kojim je Politika pokušavala da dobije nemoguće. Naime, još početkom devedesetih godina, Politika je sa britanskom firmom Gos grafik sklopila ugovor o kupovini pet savremenih štamparskih mašina. Još tom prilikom plaćeno je 30,5 miliona nemačkih maraka, a preostalih dvadesetak miliona maraka trebalo je platiti kada mašine budu isporučene. Međutim, uvedene su sankcije, završene mašine su čekale na dozvolu da budu isporučene, a Politika je u to vreme već potrošila sva za to namenjena sredstva. Onda se neko dosetio da Antiću predloži da mašine i ne uzima, već da od proizvođača traži povraćaj već plaćenog novca uz pomoć međunarodne arbitraže. Troškovi spora bili su izuzetno veliki, a Politikini zaposleni – a samim tim i akcionari – na kraju su morali da plate ogromne iznose za angažovanje inostranih veštaka i advokata i ostale troškove. Novom rukovodstvu ipak je pošlo za rukom da okonča arbitražu, izbegne dalje troškove i plaćene mašine konačno dopremi i instalira u štampariji u Krnjači. Današnja "Politika" svoj savremeni izgled može da zahvali upravo tom uspešno okončanom, besmisleno vođenom i preskupom sporu.

Zaposlenima kuće Politika Antić je ostavio i ogroman neizmiren tekući dug (od 20 miliona dinara) Matrozu iz Sremske Mitrovice, koji nas je snabdevao roto-papirom, a uobičajene zalihe hartije su bile svedene na nulu. U jadnom stanju ostavio je i celokupni vozni park za dostavu novina u kioske. U to doba, sem njegovog "mercedesa", svi ostali službeni automobili bili su stariji od pet godina i zahtevali su ogromne troškove održavanja u voznom stanju. Čak i neplaćeni računi za prethodno kupljene i ugrađene rezervne delove dostizali su milionske iznose. U redakcijama nije bilo kompjutera, a prodati tiraž na kioscima matičnog lista "Politika" bio je manji od 50.000 primeraka.

Svestan ove tiražne i finansijske katastrofe, Antić je sa tadašnjom vladom Srbije isposlovao da Politika svakog dana štampa još 100.000 primeraka osnovnog lista koji je bio deljen raznim ministarstvima. Cilj ovakvog aranžmana bio je da ona sa svojih budžetskih stavki u republičkom i saveznom budžetu plaćaju preuzete primerke novina. Zamisao mu je bila da tim novcem izmiruje neisplaćivane penzijsko-invalidske doprinose za oko dve hiljade Politikinih zaposlenih.

Zarade su u to vreme isplaćivane samo u neto iznosu, a da punih 28 meseci, zapravo, nisu isplaćivani i doprinosi. Kako je ovaj aranžman funkcionisao, videlo se kasnije kada je ustanovljeno da Politika državi, po konačnom obračunu, utvrđenom od strane stručnjaka Ministarstva za finansije i Politike a.d, po današnjem kursu duguje 5,5 miliona evra.

Politici je u "nasleđe" ostavio i gomilu sudskih presuda, izvršnih presuda, po kojima je Politika bila dužna da ponovo primi nezakonito otpuštene uz obavezu da im isplati neisplaćene zarade i kamatu. Samo taj ceh iznosio je preko milion dinara, a svi nezakonito otpušteni radnici vraćeni su na posao.

Priča, i dokazi o tome kako i koliko je bio "uspešan" tadašnji direktor Politikine kuće i kako je uređivao njena glasila, mogla bi da bude potkrepljena hiljadama detalja. Njegova "sposobnost" na kraju je rezultirala akumuliranim gubitkom koji je krajem 2000. godine procenjen na dve milijarde 751 milion dinara, pa je tako tadašnja vrednost akcijskog kapitala čitavog preduzeća od 4,8 milijardi dinara smanjena za više od 50 odsto. Ovo smanjenje kapitala, kako propisi i nalažu, objavljeno je i u "Službenom listu", čak dva puta, a da se on ni tada nije oglasio brinući za akcionare i njihove akcije.

O Antićevoj današnjoj "zabrinutosti" i potrebi da posle svega, opet brine o Politikinom kapitalu, neka sude oni koji i sada veruju da je on kuću Politika 5. oktobra ostavio u "dobrom" zdravlju. Moralnu i političku štetu, koju je D. Antić naneo kući Politika, sve do danas nismo bili u stanju da izmerimo. Ali, procenjujući ono što su pokazivale nepristrasne brojke, slobodno možemo da tvrdimo da je njegova današnja briga za ono što se dešava u Politici a.d. kao i u novoformiranom preduzeću sa nemačkim partnerom, puko licemerje. Posle svega, on brine ne samo o današnjem "Politikinom" tiražu – koji je u proseku dvostruko veći od onog koji je on ostavio – već zajedno sa nekim svojim bivšim urednicima lamentira nad činjenicom da je list "Ekspres" prestao da izlazi. Ni Antić ni njegovi saradnici – koji su zapravo još 5. oktobra 2000. godine skrojili ekonomsku propast "Ekspresa" – ne pominju sopstveni doprinos takvom ishodu mada su novom rukovodstvu ostavili da donese tešku odluku o prestanku izlaženja tog lista. Antić se, štaviše, i posle svega, usuđuje da "u spasavanju" Politike traži pomoć i od premijera srpske vlade koga je, bez zazora i po Antićevom nalogu, "Politika" ismejavala i blatila.

Zašto se Antić baš sada oglasio brigom o Politikinim akcionarima? U političke razloge ne bismo ulazili bez pomnije političke analize. Ali, jedan od odgovora svakako treba tražiti u činjenici da je ovih dana konačno morao da stane pred istražnog sudiju za dela zbog kojih je odmah posle 5. oktobra protiv njega novo rukovodstvo podnelo konkretne krivične prijave. Nekim "čudom", taj predmet je dugo čamio u stolu istražnog sudije. Po tom predmetu istražni postupak pokrenut je tek prošle godine, pa ostaje da se vidi hoće li konačno uslediti i suđenje.