Maltene sve što se događalo u Skupštini Srbije prošle nedelje (13. i 14. septembra) moglo bi da stane u dve nazovimedijske slike. Prva slika se pojavila u utorak uveče, kada su svi paradržavni mediji, kao po komandi, javili udarne vesti: da Vučić u Skupštini već deset sati odgovara na pitanja poslanika.

“Predsednik strpljivo i argumentovano odgovara na svako pitanje već 10 sati!” (“Alo”); “Simultanka u Skupštini. Reporteri ‘Novosti’ prvu veću ‘oseku’ narodnih poslanika primetili su već oko 14 sati, kada je po nepisanom pravilu pauza za ručak, koja tokom današnje Posebne sednice – nije predviđena” (“Novosti”); “Vučić 10 sati odgovarao na pitanja poslanika: Pokazao kako se bori za KiM, nije jeo tokom cele sednice” (“Objektiv”); “vučić 10 sati odgovarao na pitanja poslanika: Ponovo pokazao kako se bori za KiM, nije jeo niti išao u toalet tokom cele sednice” (“Srpski telegraf”); “vučić se duže od deset sati nije pomerio sa stolice! A poslanici dolaze i odlaze! Za njega nema ništa važnije od kosova i metohije!” (“Informer”). Sve ovo su bile tabloidne “stilske vežbe”.

Naročita pažnja bila je posvećena podvigu kojem se još 2015. tadašnji poslanik SNS-a Zoran Babić divio “i mentalno i fizički” – da predsednik može dugo da sedi u Skupštini a da ne ide u toalet. Iz nekog razloga, ovo je predstavljeno kao jedan od ključnih dokaza predsednikove posvećenosti u borbi za Kosovo.

Naravno, kako to već ide, efekat ovog natčoveka koji brine o svima nama ostvaren je i kontrastom: “Reporteri ‘Kurira’ su primetili da nijedan ministar nije bio prisutan na sednici na kojoj se vodila rasprava o najvažnijem nacionalnom pitanju, ali i da je skupštinska sala često bila poluprazna, a skupštinski bife pun.”

Ili: “Bez obzira na umor, koji posle više od 10 sati sedenja mora osetiti, Vučić prati izlaganje svakog od predsednika poslaničkih grupa i vispreno odgovara, argumentovano diskutuje. A poslanicima kojima je to jedini posao – da sede u sali, jer ih građani Srbije za taj posao debelo plaćaju – teško je da se zadrže u sali. Oni dolaze i odlaze, dok Vučić odgovara i objašnjava sve o najvažnijem državnom pitanju. Jer za njega nema ništa važnije od Kosova i Metohije i sudbine građana naše južne pokrajine” (“Informer”).

Međutim, ni nakon ovih 10, a ni nakon sutrašnjih još 14 sati skupštinske sednice, Vučiću se nije omaklo – izuzev jednom, u jednoj neprimećenoj polurečenici – da su mu Miroslav Lajčak i savetnici Emanuela Makrona i Olafa Šolca doneli nacrt sporazuma Beograda i Prištine i da je taj predlog odbio.

Tu dolazimo do druge slike koja je obeležila raspravu o Kosovu. Javnost Srbije je za postojanje ovog papira saznala iz albanskih medija, a potom je Vučić na Pinku, dok ga je pitanjima “rešetala” Gordana Uzelac, objašnjavao da on to nije ni hteo da primi i da ga boli glava. Narodnim poslanicima niti je rekao da je taj predlog dobio, niti šta je u njemu pisalo, niti s kojim pravom on po svom nahođenju prihvata ili odbija neke predloge. Sutradan, svi gorepomenuti paradržavni nazovimediji su, kao po komandi, izvestili da je predsednik odlučno odbio “taj papir”.

KAO JUČE

I inače, između ove dve medijske slike nije bilo mnogo razlike, između ove sednice o Kosovu i one prethodne, održane 2019. godine. Možda i jedina razlika bila je ta što, ovaj put, Vučić nije nudio onaj fantomski plan koji ima u detalje, ali neće o njemu da priča – o razgraničenju, odnosno podeli Kosova (vidi tekst “Svi smo krivi osim njega”, “Vreme”, 30. maj 2019). Svega ostalog – neprekidnog protivrečenja samom sebi, neprestanih uvreda, optužbi i podmetanja opoziciji, verbalnih falsifikata, mahanja papirima, preglumljivanja i afektiranja, kao i iživljavanja predsedavajućeg Skupštine nad opozicijom – sve smo to videli još jednom. Slično kao i te 2019, ni ovoga puta nije moglo da se čuje šta je plan vlasti, niti je opozicija ponudila bilo šta konkretno.

Vučić je opet počeo nabrajajući koliko je srpskog “življa” bilo na Kosovu u različitim trenucima u istoriji i pozvao na “udruživanje svih društvenih snaga u definisanju zajedničkog cilja koji će nas, ne samo obavezivati, već i podstaći da makar po tom jednom pitanju u najvećoj mogućoj meri prevaziđemo sve razlike, partijske i druge političke partikularne interese”, navodeći da Srbija neće ni posredno ni neposredno priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

No, nije mu dugo bilo potrebno da uđe u svoju čuvenu mnogostruku “ali” petlju, iz koje nije moguće razabrati šta je zapravo njegov stav, za šta se on zalaže i šta će da preduzme. To, otprilike, izgleda ovako: važno je da narodu ponudimo ono što je realno, ali mogućnosti su nam oskudne, a šta je naša generacija mogla da učini kada nas je na Kosovu bilo 11 odsto; istorijske tokove nije uvek moguće preokrenuti, ali nije ni nemoguće; Srbija nije učestvovala u generisanju krize, mirno rešavanje je jedini razuman način, ali mi se ne plašimo 3700 NATO vojnika, imamo više vojnika i nismo slabije naoružani, ali bismo time izazvali katastrofu za celu zemlju; Srbija nije onako slaba kao 1998. i 1999. godine, nego smo desetostruko snažniji – i tako u krug.

Ukratko je ponovljena i falsifikovana verzija savremene istorije Srbije, po kojoj je, u Vučićevoj i SNS izvedbi, Srbija i njen teritorijalni integritet “zgažen kao krpa zato što je Srbija mala i zato što su mogli da je gaze”:

“Za nas je veoma važno da smo pokušali da dođemo do približavanja stavu u vezi sa čisto humanitarnim i civilizacijskim pitanjem nestalih lica i o tome se i dalje pregovara. Želim da vam ukažem na to šta je problem. Problem je u jednoj rečenici. Sve smo se dogovorili. Mi smo oduvek prihvatali sve. Prihvatili smo i ono što su ponudili Evropljani i Amerikanci, a onda su oni došli sa rečenicom koja bi trebalo Srbiju, odnosno da nas optuži da smo mi direktno odgovorni za nasilno iseljavanje, proterivanje, ubistva i činjenje zločina nad licima na Kosovu i Metohiji, iz čega proizilazi naravno, sledstveno tome, njihov dalji zahtev na ratnim kompenzacijama, ratnoj šteti, pošto, kako oni to kažu i smatraju, kao suverena država imaju prava na to, a gde će Srbija biti osuđena za zločine, čak i zločin genocida”, objasnio je predsednik šta ga muči u pregovorima.

I zbilja, nesumnjivo da ovo jeste problem za predsednika – koji je bio ministar u vladi koja je naređivala i nasilno iseljavanje i proterivanje i ubistva i činjenje zločina nad licima na Kosovu i Metohiji. Ako se posmatra iz određenog ugla, ovo poricanje počinjenih zločina i poricanje sopstvene odgovornosti za njih je jedna od ključnih poruka Vučića kroz sve ove decenije, samo je sada, u poslednjih 7-8 godina, upregao celu državu u stvaranju i održavanju te paralelne realnosti u kojoj aktuelni predsednik i njegovo najbliže okruženje nisu odgovorni za stvari koje su sudski dokazane.

Ono što je bilo porazno na ovoj sednici o Kosovu jeste da se niko od opozicionih poslanika nije ozbiljnije bavio ovim pitanjima – zbog čega je to Srbija bombardovana? Šta se to dešavalo tokom 1998. i 1999. godine? Ne, kao da je vladao prećutni konsenzus u Skupštini da se tih godina desila neka prirodna katastrofa, neki zemljotres, koji je odjednom učinio da Srbija kao država više ne postoji na najvećem delu Kosova.

A taj problem je dublji, suštinski, i nosiće posledice sve dok se društvo ne bude suočilo s njim: jer, koga briga za tamo neku korupciju, pljačku, premlaćivanje, zastrašivanje i slične svakodnevice naprednjačke Srbije, kad su najgori zločini – ratni – ostali nekažnjeni? Odatle, iz te omerte, izvire i dalje se umnožavaju zločin i kriminal.

“Od vlasti smo čuli taj njihov uobičajeni diskurs, koji se kreće od toga da nema više prostora za mitove, da su potrebna praktična rešenja, a onda dođe ono ‘mi nikad nećemo priznati Kosovo’. To se konstantno vrti u krug i čini mi se da u poslednjih 10 godina nije bilo nikakvih izletanja iz tog diskursa, izuzev u dva slučaja – kada je krenula priča o podeli i onda kada mi se činilo da su uspeli da prodaju javnom mnjenju Srbije da je Zajednica srpskih opština dovoljno velika stvar da se krene dalje. To smo videli – dva dana suštinski ničega”, kaže za “Vreme” vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević.

On dodaje da ništa novo nije moglo da se čuje, ni od vlasti, ni od opozicije, te da je Skupština zapravo bila samo jedna vrsta predstave: “Imala je scenario koji je bio namenjen javnosti Srbije, a sve ostale stvari koje su praktične ili koje se zaista dešavaju u tim pregovorima su odvojene od toga”, kaže Spasojević.

Nekadašnji narodni poslanik, ali i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić kaže za “Vreme” da, po njegovom mišljenju, manje-više sve stranke pristupaju ovom problemu dnevnopolitički i gledaju da uberu poene kod svojih birača, a niko se ne usuđuje da postavi pitanja koja su suštinski važna, “a to je kakvi mogu biti uslovi života Srba na Kosovu i Metohiji, ukoliko je njihov status nerešen, ukoliko postoji status quo i u bezbednosnom i ekonomskom i institucionalnom smislu. Pritom se suočavamo sa još jednim licemerjem vladajuće stranke i njenog predsednika, koji osuđuje negativne pojave na severu KiM, uključujući i ubistvo Olivera Ivanovića, a pritom na balkonu Narodne skupštine sede ljudi za kojima je raspisana međunarodna poternica zbog kriminala, a kosovske institucije traže njihovo izručenje, odnosno privođenje zbog sumnji da su na neki način učestvovali u tom ubistvu. Generalno je i ova sednica, kao i sve sednice u proteklih nekoliko godina, obeležena licemernim, teatarskim pristupom, gde akteri ne misle ono što govore, gde ne postoji rešenost da se problem reši, nego se fingira spremnost i fingiraju se nekakvi napori koji ne mogu da urode plodom”, kaže Pajtić.

On ocenjuje da su “desne” stranke u poziciji podizanja lestvice u tom kvazipatriotskom narativu: “To nije ništa novo i zaista jeste nastavak narativa Srpske radikalne stranke, gde se svaki pomak apriori proglašava negativnim. Sa druge strane, kod stranaka levog centra ne vidimo odlučnost da se problem reši, nego se u suštini zamerke završavaju na tehničkim pitanjima, ili završavaju na pitanjima koja su realna – kao što je kriminal na severu KiM, krijumčarenje droge i oružja. To jeste hrabro, i to jeste potrebno reći, ali nisu to jedina pitanja koja su važna. Ono što je najveći problem jeste što svi razgovori i sve platforme, svi ustupci ili odsustvo ustupaka zavise od jednog čoveka, što je taj proces potpuno netransparentan i što se od građana Srbije očekuje da veruju u ono što Aleksandar Vučić saopšti kao nepobitnu istinu. U takvim okolnostima krajnje je cinično kada Vučić kaže da će konačnu odluku doneti građani Srbije, to je pilatovsko pranje ruku od svake odgovornosti, pri čemu on ne dozvoljava da iko na bilo koji način konfirmira platformu sa koje on nastupa i sa koje pregovara, nego to čini sam, na svoju ruku, a odgovornost bi delio”, zaključuje Pajtić.

Docent dr Despot Kovačević sa Fakulteta političkih nauka ocenjuje da je ova sednica ipak vratila debatu i razmenu mišljenja u Skupštinu, nakon bojkota, te da su partije vlasti podržavale i pohvaljivale rad predsednika u pregovorima oko kosovskog rešenja, a da je opozicija iznosila svoje predloge “koji su išli od velikih kritika vlasti do konstruktivnog pogleda na ideje vlasti”, kao i da se “jasno moglo videti kako će se opozicione partije ponašati u narednom periodu i po drugim ­pitanjima”.