Izborna kampanja
Linija na snegu
Glavna izborna bitka vodi se između "evropejaca" i "antievropejaca". Radikali shvatili da modernizacijska šifra funkcioniše? Dosta zanimljivih taktičkih poteza
Kampanja ulazi u slavski period. Šta je na izbornoj trpezi novo za Svetog Nikolu, sem molitve protiv kletvi, a za one koji putuju, koji plove i koji su bolni?
Protekle nedelje Republička izborna komisija je potvrdila dve nove liste (broj 11. Socijalistička partija Srbije sa 250 kandidata i broj 12. Branko Pavlović – "Zato što mora bolje" sa 80), a kampanju su zvanično započeli radikali, posle kampanje za odbranu Šešelja, i socijalisti posle svog partijskog kongresa, a i američki ambasador u Beogradu Majkl Polt.
Mada su ponavljali da će se za veliku Srbiju boriti svim političkim sredstvima koja su dopustiva i koja budu imali na raspolaganju, i da su spremni da na njenu realizaciju čekaju godinama, i mada su nastavili da govore o Šešelju u haškom zatvoru, radikali su na početku svoje kampanje u dvorani Sportskog centra Vojvodina najavljivali izvesne promene.
Oni (Aleksandar Vučić) stavljaju do znanja da je borba protiv korupcije i kriminala "prvi stub" njihove kampanje, a da je "treći stub" – očuvanje države Srbije, njenog teritorijalnog, ali i duhovnog integriteta. "Drugi stub" je nešto novo u radikalskoj kampanji – modernizacija Srbije, ne toliko po tome što radikali o ovoj temi modernizacije baš duguju mnogo odgovora, već po tome što to možda može biti signal da njihov izborni štab procenjuje da modernizacijske poruke njihovih protivnika funkcionišu u biračkom telu. Radikali pokušavaju da tome pariraju i parolom da su obećanja šta će se dogoditi 2012. ili 2014. godine lažna, a da građanima Srbije danas mora da bude bolje.
Socijalistička partija Srbije je najavljivala (Ivica Dačić) da će se boriti svim sredstvima da se poštuje Ustav i da Srbija bude celovita i jedinstvena, a jak akcenat je stavljala na odobrovoljavanje ratnih veterana porukom da će oni za socijaliste uvek biti ratni heroji, a ne zločinci, kakvim neki žele da ih predstave.
LISTA SOCIJALISTA: To je kombinaciju funkcionera te partije (Ivica Dačić, Žarko Obradović, Slavica Đukić-Dejanović, Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Zoran Anđelković) i veterana (Mile Ilić, Bata Živojinović, penzionisana bankarka Borka Vučić). O proklamovanom povratku na levicu socijalisti u startu pružaju manje indicija, ako to ne ilustruje dovoljno njihovo obraćanje penzionerima, studentima, obećanje da će se SPS zalagati za ostvarivanje prava ratnih veterana i vojnih invalida i – ime 143. kandidata na listi koji se zove Lenjin Milosavljević, inženjer arhitekture iz Prokuplja.
Nebojša Čović (koalicija Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – Dr Jovan Krkobabić i Socijaldemokratska partija (SDP) – Dr Nebojša Čović) na tom je polju aktivniji, traži izmenu Zakona o radu koja bi omogućila da stariji radnici pri kraju radne karijere otkupe i do pet godina staža.
LOKALNA IGRA: U više medija je zapaženo prisustvo gradonačelnika na poslaničkim kandidatskim listama: gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović (DS); Novog Sada Maja Gojković (SRS); Kragujevca Veroljub Stevanović (DSS–NS); Niša Smiljko Kostić (DSS–NS); Jagodine Dragan Marković Palma (DSS-NS); Novog Pazara Sulejman Ugljanin (Koalicija "Lista za Sandžak"); Zrenjanina Goran Knežević (DS); Inđije Goran Ješić (nedavno prešao iz GSS-a u DS); Arilja Zorana Mićović (DS); Pančeva Srđan Miković (DS)… O značaju lokalne karte govore i tekuće lokalne bitke, kao ona u Požarevcu između "dve skupštinske većine", koja nije jedina. Nakon lokalnih izbora 2004. godine po broju odbornika prva je, inače, bila Demokratska stranka (424.931 glas, 1123 odborničkih mesta), zatim Srpska radikalna stranka (418.334 glasa, 1094 odbornička mesta), pa SPS (206.297 glasova, 715 odborničkih mesta) i Pokret snaga Srbije (127.183 glasa, 399 odborničkih mesta).
Ta izborna stavka se pokazuje toliko važnom da je Republička izborna komisija usvojila tumačenje kako ne postoje pravne smetnje da predsednik opštine ili gradonačelnik bude narodni poslanik jer, mada je funkcija narodnog poslanika nespojiva s položajem u izvršnoj vlasti i pravosuđu, organi lokalne samouprave (opština i gradova) nisu organi državne vlasti.
Demokrate su nastavile anketiranje građana o sopstvenim kandidatima – tvrde da su u Beogradu sakupili 100.000 glasova, a da je po broju glasova na prvom mestu Ružica Đinđić, a zatim idu Božidar Đelić, Dragan Šutanovac, Gordana Matković, Nenad Bogdanović, Aleksandar Vlahović, Dragoljub Mićunović, Vida Ognjenović, Slobodan Milosavljević, Jagoda Jorga…
Demokrate su i dalje veoma aktivno radile s nacionalnim manjinama, ali su, kako izgleda, imale neki nesporazum s predstavnicima Bunjevaca, dok su u Boru potpisali sporazum o saradnji s predstavnicima Vlaške demokratske stranke Srbije, koji su podržali Savez Vlaha Srbije i Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine.
Ni drugi ne sede skrštenih ruku: G17 plus je dobio podršku Vlaške stranke, a DSS Demokratske zajednice srbijanskih Vlaha.
Borba za glasova vojvođanskih Mađara rasplamsava se između Saveza vojvođanskih Mađara Jožefa Kase i koalicije "Mađarska sloga" Andraša Agoštona (DSVM) i Šandora Pala (DZVM) koji su prevazišli ranije razmirice.
Narodnjaci (Velimir Ilić) su isticali da imaju kapitena Koštunicu a bacaju i estradnu kartu – posle izvesnog snebivanja, iz DSS-a su ipak Tanjugu potvrdili da će organizovati doček srpske Nove godine ispred Doma Narodne skupštine i da će učestvovati Riblja čorba, Rambo Amadeus, Željko Samardžić, Željko Joksimović i – Svetlana Ceca Ražnatović.
SRBIJA (JE) SVET: Izbornu atmosferu su ipak više od svih tih taktičkih poteza bojile spoljnopolitičke vesti: sednica Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu; negativna ocena Karle del Ponte za koju ministar pravde Stojković kaže da nije prihvatljiva za Beograd; otvaranje Kancelarije NATO-a za vezu sa Srbijom zadužene za sprovođenje Sporazuma o tranzitu NATO trupa zapadnog vojnog saveza kroz Srbiju, potpisanog 18. jula 2005. godine; očekivanje da u januaru kroz Srbiju prođu prvi NATO konvoji radi snabdevanja mirovnih trupa u Bosni i na Kosovu.
Tom aranžmanu se protive srpski radikali, ministar Stanković ga doživljava kao znak otvaranja prema atlantskim strukturama, a savetnik predsednika Srbije Jeremić kao značajan napredak.
Osnivanje kancelarije sledi neposredno pošto je predsednik Srbije Tadić 14. decembra u Briselu potpisao dokument o pristupanju Partnerstvu za mir, čemu je dat značaj.
Ta kancelarija dobija simboličko značenje i budi mnoge asocijacije, jer govori o tome kako se sedam godine posle vazdušnog rata NATO-a protiv Srbije 1999, vremena menjaju, na šta podseća i fakat da će kancelarija biti smeštena baš u zgradi Ministarstva odbrane Srbije, u zdanju (delo akademika Nikole Dobrovića) velike arhitektonske vrednosti koje je NATO teško oštetio, a čiji se nesrušeni deo koristi.
Ministar Milan Parivodić je u utorak 19. decembra u Bukureštu potpisao novi sporazum Centralnoevropske zone slobodne trgovine (Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Srbija, Kosovo koje zastupa UNMIK, Crna Gora, BiH, Albanija i Moldavija). Premijer Koštunica na samitu CEFTA govori o tome kako je regionalna saradnja prioritet Srbije.
Kao i u prethodnim stavkama, radikali žestoko osuđuju potpisivanje tog ugovora.
Linija je povučena i jasno se vidi na prvom snegu.
Radikalsku politiku određuje Šešeljev testament, a kod demokrata, narodnjaka i G17 plus glavne poruke generišu Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić… Tadić forsira evropsku perspektivu, Koštunica zrelost naroda za evropsku zajednicu i nacionalne ciljeve koji su iznad podela, Dinkić osnivanje nezavisne antikorupcijske agencije, a Čeda Jovanović – sve protiv Koštunice.
Premijer je u Kraljevu pojačao svoju osnovnu poruku, rekavši da svako ko deli naš narod na dve Srbije, kao da hoće da nema nijedne Srbije – naglašavajući da postoje ciljevi "veći od svih nas i značajniji od svake razlike među nama". S tim je povezana i njegova evropska priča: "Ovaj narod sa svojim dostojanstvom, ne neki drukčiji narod, treba da se uključi u evropsku zajednicu." Držao je i gard oko Kosova: "Bez Kosova bi morali iznova da napišemo celu našu istoriju. Mi takvu istoriju ne znamo i nećemo da pišemo…"
Predsednik Srbije Boris Tadić pojačava poruke o jedinstvenom planu DS-a da se u prvim mesecima nove vlade Srbije obnove i završe pregovori o stabilizaciji i asocijaciji sa EU-u, a da do kraja 2007. ili početkom 2008. Srbija dobije status zvaničnog kandidata za članstvo u EU – ne radi učlanjenja, već da bi se popravio život ljudi.
Glasači, kao što se zna, ne odlučuju samo na osnovu onoga šta ko govori već i kako govori, a i da li, dok govori, deluje pouzdano. Tu ni govornicima ni slušaocima ne možemo mnogo pomoći, sem da ih uputimo na iskustva preteča (vidi antrfile "Cenzor javnih naravi i blagovoljenje birača").
Cenzor javnih naravi i blagovoljenje birača
Kako su govorili Ljuba Davidović, Milorad Drašković, Svetozar Pribićević, Milan Grol….
Najbolji govornici u Demokratskoj stranci bili su Ljuba Davidović (1863–1940), Milorad Drašković (1873–1921) i Svetozar Pribićević (1873–1921). Davidović je bio mali rastom sa zvučnim baritonom, ozbiljnog, ali blagog lica. Govorio je bez čitanja, u kratkim rečenicama u kojima su se mešali realizam seljačke misli i jednog izuzetnog građanskog humaniste. Niko nije tako jasno kao Davidović u Demokratskoj stranci obeležavao ono što se zove politika srednje linije, "politika centra". Davidović je ostavljao snažan utisak čoveka koji iskreno govori i iskreno se zalaže za svoje ideje i svoj program.
Pribićević je bio potpuno drugačiji: silovit, rečit, napadan, namršten. U borbi nije prezao od prepreka i teških ličnih insinuacija i kleveta. Bio je ličan i osvetoljubiv, i to više na "kolektivnoj", nego na ličnoj osnovi…
Kao govornici i (dr Vojislav) Veljković i (dr Vojislav) Marinković (1876–1936) i (Božidar V.) Marković, (Božidar) Vlajić (1888–1974) i (Radoje L.) Knežević (1901–1983) bili su prvenstveno intelektualci koji su pripremali ili čitali svoje govore. Govori su bili zasnovani na činjenicama i sa motivima koji su odgovarali trenutnim političkim zamislima. Milorad Drašković je tome dodavao svoj autoritativan izgled. Iako je bio seljačkog porekla kao i Davidović, u Draškoviću se nije osećala ona toplina propovednika koju je Davidović imao. Marinković je bio poznat i u Društvu naroda kao vrlo dobar govornik i na francuskom jeziku, kojim je i Vlajić vladao kao maternjim. Kao lingvista, Vlajić je bio najbogatiji: služio se italijanskim, nemačkim i francuskim. Dobro je govorio i pisao na engleskom. Knežević i Grol su bili nastavnici francuskog jezika. Knežević je pisac udžbenika za francuski, ali obojica su govorili sa tvrdim "našim" naglaskom…
Milan Grol nije bio govornik, ali je imao originalan stil. Njegov jezik nije bio "beogradski", odnosno "Vukov", nije bio narodski. Govorio je o politici kao pesnik, ali daleko od patetike i glume, daleko od demagogije i politikanstva. Mladi književni kritičar pre Drugog svetskog rata, takođe srednjoškolski nastavnik – Miodrag Stajić, napisao je šta je Grolov stil i te Stajićeve reči treba ovde ponoviti: "U stilu kipi neka unutrašnja nestrpljivost, da se sve i odjednom što više iskaže. Zato misli jedna drugu sustižu, svaki čas se granaju, jedna se u drugu zapliću, usložavajući smisao teksta, i tako otežavaju pregled i razumevanje. Zato u njegovom stilu ima periodičnih maglovitosti, a onda naiđe nešto izvanredno, snažno kazano, jakom rečju i izrazom, što namah osvetli kao munja kroz tamu. Njegov stil ima puno mesta sa tako srećno nađenim rečima za osvetljavanje. Rečitost je upadljiva karakteristika. To nije dugo praznoslovlje, da bi se najzad kazala jedna velika ideja. Naprotiv, taj stil je pun opaski, ozbiljnih primedaba, britkih zasecanja u materiju i u predmet. To je stil oštrih raspri u kojima se protivniku ne daje da dođe do reči; cilj je obezoružati protivnika, da ne može reći ni da ni ne…"
(Izvor: "Demokratska stranka 1920–1941", izdavači Fond "Ljuba Davidović" i "Službeni glasnik SCG", Beograd 2006)
…kako Jovan Skerlić
Sa uzanim merilima male sredine, koja odveć računa sa onim što je opipljivo, i to opipljivo njeno, i zato to opipljivo njeno teško uključuje u odveć široko zamišljeno opšte gledanje, treba imati na umu psihologiju gomile, tj. velikog broja ljudi, od kojih se većina prvi put nalazi zajedno. Sam taj skup pravi osobenu atmosferu. Tu je uistinu potreban veliki kalibar kandidata da podigne poglede s posebnog na opšte i da disciplinuje temperamente.
Tri kandidata tog velikog kalibra sledovala su jedan za drugim u srcu Šumadije, u okrugu kragujevačkom: Stojan Novaković, Jaša Prodanović i Jovan Skerlić. Kad se sravni lista ta tri imena sa docnijom listom predstavnika Šumadije, iz istog okruga, iza Prvog svetskog rata, slikovito se vidi tragedija našeg javnog života.
Jovan Skerlić tim kandidovanjem u okrugu kragujevačkom, koji mu je bio dedovina, upravo je bio ušao u politiku. Izrastao iz socijalističkog pokreta, on je bio naučio na akciju putem stalne diskusije ideja, putem predavanja, brošura, članaka i naučio je bio na krug pristalica koji se proširuje onoliko koliko ta akcija uspeva ne samo da okupi nego i da ubedi i kolektivno vaspita. Zato se morao dugo ustezati da uđe u jednu građansku stranku, politički, ekonomski i socijalno istina napredno obeleženu, ali za čiju su mu demokratsku karijeru davala jemstva više imena vođa nego program, koji se još uvek razvijao. A više od neizrađenosti programa njega je zadržavala neodređenost – kako su to socijalisti obično govorili – "neobrađenih seljačkih masa", taj metež od nekoliko hiljada ljudi u koje je on morao da se odjednom baci, kao u hladnu vodu. Međutim, svojom plamenom rečju, koja je i u knjigama kao i na zborovima zahvatala široko, Skerlić se među hiljadama birača snalazi bolje nego među vođama na partijskom odboru.
Ali se među tim hiljadama koje je trebalo obrađivati, u toj složenosti dnevnog života, Skerlić morao miriti s mnogo čim što je u svojim knjigama i političkim filipikama osuđivao. Vraćajući se jednom sa zborova u okrugu kragujevačkom, Skerlić nama drugovima u "Dnevnom listu" smejući se kaže: "Ne pišimo više protiv dinastijaštva i korupcije, jer ja sam upao i u jedno i u drugo!…"
I priča nam svoje doživljaje. Na velikom ručku u Topoli, na kome je bio i Kralj Petar, Skerlić je od starog topolskog prote – prijatelja kuće Karađorđevića i prijatelja porodice Skerlićeve – bio pozvan da kao narodni poslanik nazdravi kralju. To je bio prvi Skerlićev susret s kraljem. Boreći se sa svojim rođenim ocem, zatrovanim karađorđevićevcem, Skerlić je dotle izbegavao dodir sa dvorom. U toj prilici ga nije mogao izbeći. S Karađorđem i ustankom u Topoli kao temom, čak i u zdravici kralju, Skerliću nije bilo teško ostati Skerlić. Kralj je bio razdragan. I narod isto tako, u čijoj je glavi oživeo sto godina njegove istorije, dok je glavi kraljevoj ostalo uznošenje dinastije.
Drugi, prozaičniji doživljaj, bio je sa jednog zbora koji se takođe završio ručkom. Pre toga, jedan od priređivača zbora prilazi Skerliću i ša’ne: "Ima ljudi koji su došli izdalje i koje bi trebalo ponuditi čašicom rakije ili piva…" Nov u tom poslu, Skerlić je klimnuo glavom odobravajući. Kad mu je pri polasku sa zbora mehandžija podneo račun "čašica rakije i piva", on se zbunio. Nije imao toliku sumu pri sebi. I više se stideo, nego što je žalio da toliko plati.
Razmišljajući dan dva kasnije Skerlić je umirio svoju savest. Među onima koji su pili bilo je nesumnjivo i političkog lumpenproleterijata, ali je bilo i sirotih ljudi koji su satima pešačili da nešto čuju i koji će sad, još umorniji, trebati opet da pešače do svojih sela. U tom stanju nije bilo greh da od njih prime čašicu rakije. Skerliću su i iza tog ostajali bliži oni za koje je platio čašicu rakije, nego oni koji su njemu bili platili bogatu gozbu…
…a kako Ljuba Stojanović
Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović (1860–1930, akademik, član Samostalne radikalne stranke, osnivač Republikanske stranke, prim. prir.), više se bunio što su one onakve kakve su nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim, u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti "neobrađenim masama" sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega to morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi…
(Izvor: Milan Grol: "Iskušenja demokratije", "Službeni glasnik", Beograd 2006)
