Za razliku od još neizvesnih rezultata prepucavanja na liniji G17 plus – Liberali Srbije, propagandna bitka između ove dve stranke dobila je u subotu 8. novembra 2003. sasvim sigurnog pobednika. Naime, dok je u borbi portparolki, borbi lidera i borbi optužbi i kontraoptužbi još moguće svašta, istovremeni performansi podmladaka sukobljenih stranaka održani na beogradskom Trgu Republike još jednom su potvrdili da G17 plus uspešno prati svetske trendove, a da je liberalima bolje da se okanu svega što prevazilazi stare dobre konferencije za novinare. Naime, dok su liberali građanima delili lažne novčanice s likom Mlađana Dinkića, podmladak G17 plus je na Trgu postavio lutke s likovima Dušana Mihajlovića, Marije Rašete-Vukosavljević i Čede Jovanovića koje su na glavama imale rupe namenjene ubacivanju novčića. Iako su poruke obeju strana bile jasne, poklapanje tajminga malčice neukusno, a performansi (kompletno uzevši) potpuno nepotrebni, u korist stranke G17 plus ide jedna vrlo konkretna činjenica: lažne novčanice s likom ovog ili onog političara prodaju se u svakoj prodavnici kičerajskih suvenira na svetu, dok je iznošenje "politički angažovanih" lutaka na ulicu stvar kojom se trenutno bave teatrolozi, antropolozi, sociolozi i o kojoj opširno pišu svi ozbiljniji svetski mediji.

KRAljEVI I LUDE: Ako je verovati stručnjacima, svojevrsni pokretači lutkarskog aktivizma ("puppetry activism") bili su još stari Grci koji su pred svaki pozorišni festival ulicama nosili falusoidne simbole; običaj je nastavljen tokom srednjovekovnih karnevala, da bi tek u XVII veku počeo zapravo da liči na današnju modu. Zbog ubrzane modernizacije proizvodnje i sveopšte ekonomske krize, radnički protesti u Engleskoj postali su u to doba svakodnevna stvar – kako je britanska kruna strahovala od širenja revolucionarne propagande i početka građanskog rata, 1643. godine zabranjen je i rad pozorišta, što je bio događaj presudan za aktivističko lutkarstvo. Naime, upravo zahvaljujući nezaposlenim glumcima i lutkarima, sastavni deo svih tadašnjih protesta postala je lutka Panč (udarac): neotesana, neuredna, kukastog nosa, lutka je, navode istoričari, "bila simbol nižih klasa, ali i nekoga ko bi, bez bojazni od bilo kakvih posledica, mogao da se suprotstavi i biskupu i kralju, luda s dozvolom da se naruga svima". Verovatno poučeni engleskim iskustvom, vladari tokom narednih nekoliko vekova uglavnom nisu zabranjivali pozorišne predstave, pa je lutkarstvo bilo svedeno na satirične izvedbe poput onih koje i danas imamo priliku da gledamo. Lutaka – političara bilo je, tako, u Francuskoj XVIII veka, širom Evrope u XIX veku, kao i u doba antinacističke propagande. Tokom šezdesetih godina prošlog veka lutke su se povremeno pojavljivale na antiratnim demonstracijama, ali su, u konkurenciji sa živopisnom odećom, hipi muzikom, obiljem lakših i težih droga, prolazile uglavnom neopaženo.

Kao što to već biva i sa svim drugim segmentima protestne ikonografije, presudni uticaj na rast popularnosti lutkarskog aktivizma imali su policajci, odnosno njihovi nalogodavci. Naime, da demonstracije održane pred samit Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1. decembra 1999. godine nisu razbijene na način na koji su razbijene, lutke verovatno ne bi ni ušle u modu. No, desilo se da su suzavac, premlaćivanje, desetine teško povređenih i uhapšenih privukli sve TV kuće koje drže do sebe, a među bezbroj "fotogeničnih" motiva mesto su našle kako "pojedinačne" lutke, tako i prave umetničke grupe čiji su se članovi pojavili na štulama, sa klovnovima, trbušnim plesačicama i po 15 metara visokim karikaturalnim likovima aktuelnih političara. Pošto su u oblacima dima, među lokvama krvi i nepomičnim telima na asfaltu inače zanimljive lutke izgledale još zanimljivije i potresnije, stvar je bila rešena. Popularne među TV snimateljima, efektne kod publike, lake za pravljenje, lutke su postale hit svih budućih antiglobalističkih, antiratnih i uopšte, antiprotesta. Uz tradicionalne lutkarske grupe "Bread & Puppet Theatre" ili "Paper Hand Puppet Intervention" iza kojih je više decenija lutkarskog pozorišnog i političkog iskustva, stvorene su brojne druge, laičke, okrenute isključivo lutkarskom aktivizmu. Zahvaljujući njihovoj posvećenosti, na internetu se danas mogu naći brojni manifesti i skoro filozofske teorije koje se tiču lutaka na demonstracijama, a teoretičari se već slažu u oceni da je u pitanju umetnost novog doba. Iliti, kako se navodi u jednom od manifesta, "to je anarhična umetnost, bazirana na parodiji i ruganju, čin ismevanja apsurdnosti ustanovljenih pravila; to je jedinstvena moć klovna da se čak i kralju nasmeje u lice".

VELIKI ISPITI: Uspešno dokazujući da su tokom demonstracija sve policije slične srpskoj (konkretno: ograničene i nemoćne pred maštovitošću demonstranata) američka policija nastavila je s greškama iz Sijetla i već tokom 2000. doprinela još većem rastu popularnosti političkih lutaka. Naime, pred Republikansku konvenciju u Filadelfiji 31. jula 2000. uobičajeno premlaćivanje i hapšenje nije se zaustavilo samo na demonstrantima: tom prilikom zaplenjeno je čak 300 lutaka, a demonstranti koji su ih nosili uhapšeni su, uz mogućnost kaucije od 10 do 500.000 dolara. I sve to pre nego što su demonstracije uopšte počele! Reakcija u svetu lutkarskog aktivizma bila je takva i tolika da nikome više nije palo na pamet da hapsi lutke, a sve sledeće demonstracije protekle su (bar što se lutaka tiče) u najboljem redu. Malo posle Filadelfije, pred održavanje Demokratske konvencije u Los Anđelesu, Socijalistička internacionala je vrlo eksplicitno navela s kakvim će se rekvizitima pojaviti, a veći neredi ipak nisu zabeleženi – jedan od rekvizita je, pri tom, bila lutka svinje u poslovnom odelu koja je simbolisala pohlepu multinacionalnih kompanija; na zadnjim džepovima pantalona poslovnog odela svinja je imala slike oba predsednička kandidata, Džordža Buša i Ala Gora, što je, kako su naveli socijalisti, "trebalo da simboliše zavisnost političara od velikog biznisa koji im finansira kampanje".

Trend se potom nastavio, s tim što su meta lutkara ubrzo postali i sami policajci. Na antirasističkim demonstracijama u Los Anđelesu u avgustu 2000. demonstranti su se pojavili sa četiri metra visokom lutkom policajca kojom je iznutra upravljalo troje, a spolja dvoje ljudi: džinovski policajac je u jednoj ruci nosio bejzbol palicu, a u drugoj kanister sa suzavcem. Kako je "suzavac" u stvari bio voda, a Los Anđeles u to vreme pakleno vreo, lutka je ovog puta imala i praktičnu funkciju rashlađivanja demonstranata. Istom prilikom, međutim, prikazane su i nešto tradicionalnije lutke, bar po poruci nalik na one socijalističke: jedna od njih bila je zeleno čudovište visoko preko četiri metra koje na uzici drži manju dvoglavu lutku, sa glavama Džordža Buša i Ala Gora.

PROMENA STILA: Posle toga, ređale su se aždaje, zmajevi, svinje (rezervisane skoro isključivo za predstavljanje multinacionalnih kompanija), svinje sa globusom u ustima (Svetska banka), a na demonstracijama protiv Međunarodnog monetarnog fonda pojavo se čak i Trojanski konj – poruka je ovog puta bila skrivenija i svodila se na tezu da su zajmovi koje MMF daje siromašnim zemljama "čaša otrova" koja siromašne čini još siromašnijim, a bogate još bogatijim.

Najava rata protiv Iraka, a zatim i sama vojna intervencija, donekle su, međutim, promenili uobičajenu ikonografiju. Na demonstracijama održanim u svim većim svetskim gradovima, do tada većinski prisutni predstavnici životinjskog sveta ustuknuli su pred likom američkog predsednika: u ovoj ili onoj varijanti, Džordž Buš se redovno pojavljivao, tako da bi statistika verovatno pokazala da je upravo on glavna inspiracija lutkarskih aktivista. No, demonstracije protiv rata u Iraku probudile su i lutkare amatere, što je, opet, uslovilo veću raznolikost u prezentaciji predsednika Buša. Na njujorškom protestu održanom u oktobru 2002. laici su verovatno odigrali i glavnu ulogu. Izvesnu Čelu Fiorini nije mrzelo da sa svojim suprugom za tu priliku doputuje čak iz Los Anđelesa i to odevena u Statuu slobode, sa krunom sačinjenom od logoa multinacionalnih kompanija – njen suprug bio je maskiran u Džordža Buša, a sedeo je na modelu rakete, sa sve lutkom potpredsednika Dika Čejnija ispred sebe. "U ovoj tački, prinuđeni ste da se svemu nasmejete. U suprotnom, možete da doživite jedino kompletan slom", objasnila je svoj poduhvat Čela Fiorini.

Bez obzira na takav pristup životu i ratu, lutkari profesionalci, baš kao i lutkari amateri, pokazali su par meseci kasnije da ovu vrstu angažmana ipak ne shvataju olako. Kad su stvari u Iraku već postale preozbiljne, lutke na demonstracijama u potpunosti su ispratile takav trend. Na demonstracijama u Vašingtonu, održanim 17. marta 2003, kolonu od nekoliko desetina hiljada demonstranata predvodile su tri lutke: Bogorodica sačinjena od gaze sa lutkom mrtvog deteta u rukama; lutka Džordža Buša sa okruglom glavom, sa nosom poput sokolovog kljuna i bombom koja mu se njiše u desnoj ruci i, konačno, lutka sačinjena po modelu žene koja jeca na Pikasovoj slici Gernika. Za neke jeziva, a za neke suviše kič, ovakva predstava ipak je bila u skladu sa pitanjima tada prisutnim u američkoj javnosti: "Ukoliko novi rat u Iraku bude nalik na onaj poslednji, desetine hiljada iračkih mladića biće raskomadano letećim metalom, pretvoreno u pepeo i buldožerima utovareno u rovove. Lutka koja se njiše iznad mora bubnjara i veselih kostima, čini se na prvi pogled otužno neadekvatnim – pomalo čak i budalastim – simbolom", napisao je novinar "Vašington posta" Filip Kenikot, ističući odmah potom da ta i takva lutka u tom i takvom trenutku ipak ima višestruku ulogu. "Posmatrajući stvari s pozicija lutkarskog aktivizma, lutka je neka vrsta odgovora, stava, kritike koja je obeležila novo doba političkih protesta, bilo da su u pitanju antiglobalistički ili antiimperijalistički skupovi. S druge strane, lutka označava i da su poruke s protesta postale nekoherentne i brbljive; da postoji nemoćna nostalgija za daleko smislenijim protestima iz šezdesetih; konačno, da protestima nedostaje intelektualna težina."

Kakve god da su bile kritike, lutke su posle poslednjih antiratnih protesta definitivno postale sastavni deo svakih iole bitnijih demonstracija. Prave se od najrazličitijih materijala, profesionalno i amaterski, s jasnom i dubokom ili tek duhovitom porukom, ali se prave, izučavaju, analiziraju i komentarišu. Ipak, u moru analiza, pozivanja na istoriju, magiju, vudu lutke, karnevale i sve moguće i nemoguće "lutkarske situacije", fenomen lutkarskog aktivizma možda je najbolje objasnila dvadesetogodišnja lutkarka Martina Mafalda: opisujući lutku koju pravi za antiglobalističke demonstracije najavljene za 19. novembar u Majamiju, Mafalda je jednostavno konstatovala da je za "jednu revoluciju jako važno da bude estetski ugodna".

U međuvremenu, zemlja Srbija, poslovično mimo sveta, u čitavu priču unela je zanimljiv obrt. Umesto revolucionara, pobunjenog naroda, maštovitih antiglobalista i ostalog lutkarskog sveta, lutke su na ulicu izneli političari. Ako tu činjenicu prenebregnemo i prepustimo je nekim stručnijim analizama, ako pri tom pretpostavimo da su i političari ljudi kao i svi ostali i ako imamo u vidu sva dosadašnja tumačenja lutkarskog aktivizma, pojava Dušana Mihajlovića, Marije Rašete-Vukosavljević i Čede Jovanovića na Trgu Republike mogla bi da znači: nostalgiju za "daleko smislenijim protestima"; "neadekvatni – pomalo čak i budalasti – simbol"; način da se svemu nasmejete. Ili se to neko možda dosetio da nam makar afere učini "estetski ugodnim"?