Dok su se stanovnici beogradskog naselja Vračar, jednog od elitnijih delova grada, odmarali posle dočeka u nedelju 2017. godine i pravili planove za prve dane u novoj godini, jedno ubistvo je raspršilo opuštenost i sjaj proslave, a pucnjava iz pištolja zamenila je buku vatrometa.

Davorin Baltić iz Kotora star 41 godinu, kako smo docnije saznali, ubijen je u klasičnoj sačekuši, kao iz filmova, u noći između 1. i 2. januara 2018. godine. Na njega su do sada nepoznate ubice ispalile preko 50 metaka u trenutku dok je bio u svojim kolima ispred zgrade u kojoj je živeo u Ulici Internacionalnih brigada.

To je ulica u delu Vračara po imenu Neimar i važi za skup i miran kraj, deo grada koji je poslednjih deceniju i po promenio svoju "krv" jer se doselio neki novi svet, imućan i po pravilu namršten, te zamenio ostarelo građanstvo koje se ili raselilo ili poumiralo.

Investicioni bum iz korena je promenio sliku Vračara upravo u tom delu "iza" Hrama Svetog Save i doneo novu elitu u taj deo grada. Taj svet se tu preseljavao ne zato što su zgrade dobre i uslovi za život sjajni nego zato što je bilo važno osvojiti to brdo u Beogradu, najopuštenije i sa najviše kafića za blejanje. A simbolički, čini se, i zato što je Hram tu pa su molitve sa brojanica obešenih o retrovizore skupih džipova mogle da nađu svoj odjek pod kupolama pravoslavne crkve.

POLICIJSKA PRATNJA: U takav se kraj doselio i ubijeni Davorin Baltić. O njemu se docnije moglo doznati da je pripadnik Kavačkog klana, neke vrste kotorske Ndrangete (ozloglašene mafijaške organizacije iz Kalabrije), grupacije odgovorne za brojna ubistva, otmice, nasilje svake vrste, a sve zbog dominacije na tržištu distribucije kokaina i heroina. Pretpostavlja se, prema informacijama koje su procurile u crnogorske i srpske medije, da je on žrtva naručene likvidacije, te da su naručioci vođe Škaljarskog klana, druge moćne mafijaške organizacije iz starog grada Kotora.

Taj Baltić, o kome u nekim novinama komšije vele da je bio "kulturan", jedan je od mnogih koji je za svoju "sigurnu kuću" izabrao Beograd; ne bi bilo iznenađenje ni ako se "otkrije" i da je imao nešto od imovine i na Zlatiboru, "rajskom mestu" mnogih srpskih i crnogorskih kriminalca.

Izveštaji sa mesta na kome je on ubijen otkrili su odmah jednu zanimljivost: sa njim u kolima bila je i službenica Policijske uprave Vračar, Marija N., te je nekim čudom izbegla sigurnu smrt. U prvim "procurelim" detaljima sa lica mesta govorilo se da je ona bacila u obližnji kontejner / kantu pištolj nastradalog Baltića da bi se, potom, tvrdilo da je to bio njen pištolj. Saznaje se dalje i da je policijska službenica kuma pokojnog Baltića i da je te "kobne večeri" otišla da navodno čestita Novu godinu svojoj kumi, valjda, Baltićevoj supruzi. Nekoliko dana nakon ubistva Više tužilaštvo je, kako se navodi, protiv nje pokrenulo istragu za delo nedozvoljenog nošenja oružja… Uglavnom, prema onome što se sada zna, Baltića su ubili profesionalci tako što su ga brutalno izrešetali, a njegova saputnica je prošla nekim čudom bez ogrebotine.

Nešto slično se dogodilo kada je u oktobru 2016. godine na Vračaru takođe ubijen Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi, tada predstavljan kao vođa navijača Partizana, inače kriminalac koji je izbegao izdržavanje zatvorske kazne zbog prodaje droge; u kolima u kojima je izrešetan takođe se nalazio policijski službenik – u slobodno vreme je valjda bio Stankovićev telohranitelj. U tom slučaju nije se odmaklo dalje od predistražnog postupka, niti je objašnjena uloga policajca koji je radio za Mutavog. Sada je opet nejasna uloga pomenute policajke, s tim što se protiv nje kao vodi neki postupak. Inače, ona je radila u policijskoj stanici na Vračaru, nekih kilometar i po udaljenoj od mesta zločina, i kažu da je u to vreme trebalo da bude na dužnosti. Kakva je bila njena uloga, za koga je zapravo radila i da li je bila deo Kavačkog ili nekog drugog klana, tek bi trebalo da se sazna i otkrije. Ovako, desetak dana nakon zločina, sneg i šaš počinju da padaju na ovaj slučaj koji nikako nije dobrodošao srpskoj policiji u danima kada se slavilo i kada su gradskoj upravi bila puna usta priče o tome kako je Beograd postao svetska turistička destinacija gde se dolazi zbog dobrog provoda, ali i bezbednosti grada.

I zaista, u poređenju sa Nišom, u kome je u dva meseca zapaljeno sedam automobila, među kojima su i oni u vlasništvu visokih članova gradske uprave i lokalne policije, Beograd ne izgleda kao mesto opasno po život. Međutim, ovakva mafijaška smaknuća podsećaju da se uprkos priči o velikom uspehu u borbi protiv organizovanog kriminala, on slobodno razvija i deluje u najelitnijem delu grada, po ulicama gde žive ljudi koji su deo i privredne i političke elite.

STATISTIKOM PROTIV STVARNOSTI: Sve u svemu, Beograd je postao grad u kome u istom klubu sede ubice i potencijalne žrtve, gde se izmešalo apsolutno sve, i to se brani argumentom da je "ono pre" bila najgora mafijaška vlast koja je pokrala i otela sve što se moglo i da sada nema šta da se otme i krade, pa valjda nema ni mafije. Uglavnom, svaki policajac na ulici zna ko gde sedi, gde koji crnogorski klan ima svoje ljude i na kakvim mestima. Ali, protiv takvih stvari se retko ili nikad ne preduzimaju veće akcije: u junu 2017. predstavljana kao velika akcija hapšenja pripadnika Škaljarskog klana u novobeogradskom restoranu "Durmitor", okončana je sa tri potvrđene optužnice i to za minorna krivična dela…

S druge strane, policija je od leta pa do kraja 2017. godine u više masovnih akcija pohapsila na stotine "počinilaca", što svakako dobro izgleda u statističkom pregledu na kraju godine, mada suštinski, na ulici, ne menja ništa. Svi znaju da ovi obračuni crnogorske mafije koja ima svoje ljude svuda, bilo po rođačko-kumovskoj liniji bilo tako što su kupili one koji su im potrebni, ugrožavaju bezbednost u Srbiji, ali i više od toga. Oni pre svega pokazuju da su kriminal i korupcija vodeće "sportske discipline" u Srbiji. Policija i tužilaštvo, tako, već godinama ne uspevaju da reše pokušaj ubistva Milana Beka, poznatog srpskog preduzetnika, a nema ni pomaka u istragama povodom pokušaja ubistva Predraga Rankovića, zvanog Peconi, u beogradskom hotelu "Prag", u proleće 2017. godine.

Zapravo, od promene vlasti 2012. godine i vlade u kojoj je dominantnu ulogu imala Demokratska stranka, vlast u Srbiji i ne pokušava da se suštinski obračuna sa organizovanim kriminalom čiji se pripadnici šepure po prestoničkim klubovima i kafićima i baškare po stančugama/štekovima na Vračaru. Čak, tako izgleda, sve se čini da se minimiziraju hapšenje i suđenje grupi Darka Šarića, koji sada već izgleda kao dobri čiko u poređenju sa ekipom koja se tamani od Kotora, preko Budve, do Beograda i Novog Sada bez ikakvog straha. Javnosti se poturaju akcije sa čudnim imenima u kojima se u jednom danu uhapsi po 200 ljudi ili se zapleni 100 kilograma marihuane, a ogromna većina tih ljudi nikada ne ode na sud, nego brzo bude puštena.

Za to vreme džipovi krstare po Beogradu u broju i gabaritu koji daleko prevazilaze i one dane kada su pripadnici rasformiranog JSO-a blokirali Ulicu Strahinjića Bana da bi Milorad Ulemek popio kafu. O tome se ne govori, to se zataškava, ali ovakvi događaji svojom surovošću pokazuju pravo stanje stvari i uvek otkrivaju da je neko iz države u to umešan: kao i u svakoj priči o organizovanom kriminalu.

I ne bi nikoga začudilo da opet na TV stanicama dobijemo ispovesti "momaka sa asfalta" onako kako je to u filmu Rane prikazao Srđan Dragojević izmišljajući program "Miris asfalta". Bivši vođa navijača Partizana Miloš Radisavljević Kimi dobio je već svojih sat i po – čekamo sledeće goste.