Koliko su cigarete opasne po život ne znaju samo doktori i antipušački gestapovci iz onog tajnog društva koje zauzima vlast u jednoj po jednoj zemlji; to znaju, možda i bolje, i šverceri cigareta – čak i kad ne puše. Eto, pokojni general policije i v.d. ministra unutrašnjih poslova, Radovan Stojičić Badža, na primer: čovek vodio zdrav život, diplomirao na sklekovima i sve. Kad su tadašnjeg načelnika SUP-a Beograd Branka Đurića Bucu pitali ko je ubio Badžu (10. aprila 1997. u kafani "Mama mija", sa sedam dobro grupisanih metaka u leđa), on je rekao: "Evo, ubile su ga cigarete." Neki misle da je Badžu ubio Maka; neki misle da su ga ubila ona dvojica, Hekler i Koh; Voja Šešelj tvrdi da ga je ubio Cane Subotić; biće da Buca Đurić ipak najbolje zna: ipak je on vodio istragu… Netom pre Badže glavu je izgubio i sponzor i prijatelj Marka Miloševića Vlada Kovačević Tref, 20. februara 1997, ali od dva dobro grupisana metka u glavu; neki tvrde da su ga ubili Smit i Veson, a neki da je to bio neko iz Kragujevca; među poznavaocima je, u međuvremenu, postignut konsenzus da su Trefa ubile cigarete. A prošle nedelje, baš 22. februara (baksuznog li meseca…) sa više dobro grupisanih metaka u Sofiji je ubijen i Ivan Todorov Doktor (42 godine), bugarski kontroverzni bizmismen poznat po poslovnim vezama sa Markom Miloševićem. Neki kažu da ga je ubio Kalašnjikov, Mihail Timofejevič, ali to su nagađanja; bolje obavešteni ljudi kažu da su ga ubile cigarete.

Od Markovih prijatelja i poslovnih partnera ostale su one požarevačke siledžije, Radomir Marković, Mihalj Kertes Bracika i još neki marginalci. Ni njima nije lako: Požarevljane gone po sudovima, Radomir je u zatvoru, Bracika kupuje sumnjivu i veoma uslovnu slobodu pričajući, a ostali su se zavukli u mišje rupe, pokrili ušima i ćute. Nije lako biti Markov prijatelj: Marko se mota po maćuški Rosiji i krcka lovu, a prijatelji stradaju. Samo radikali, SPS i Vučela liju suze prijateljske, sve misleći na sebe, a nešto manje i na Marka; i oni su umočili u tu čorbu.

INVARIJABLA: Tu sad treba staviti stvari u širi kontekst: znamo ko je opljačkao Srbiju, pitanje je – kako? Pre svega finansijskim malverzacijama, piramidalnom štednjom i pumpanjem deviza iz stanovništva na Kipar i druga lepa mesta. Zatim, što nije manje važno, preko kritične robe sa stabilnom potražnjom: to su heroin, tečna goriva i cigarete – kao glavno. Heroin ima sjajne profitne stope i stabilnu tražnju, ali ograničeno tržište. Tečna goriva imaju stabilnu tražnju i veliko tržište, ali su od strateškog značaja za opstanak društva, pa su profitne stope ograničene – kako za državni tako i za privatni sektor. Cigarete su najslađe: potražnja je stabilna, a razlika od fabričke do maloprodajne cene koju pušač hoće da plati toliko velika da može da se ugradi svako; cigarete su ono što kralj Ibi zove "poreski konj". Ostavimo (za sada, ove nedelje) po strani ostalo i zadržimo se – kao Marko Milošević – na cigaretama.

Kako kažu ozbiljna istraživanja, potražnja i potrošnja cigareta u Srbiji stabilne su veličine, takoreći invarijable: od 1990. do 2004. godišnja potrošnja je ista. Ono što varira i od čega su se umetnici obogatili, jeste legalna maloprodaja, dakle cigarete na koje su državi plaćene akcize, porezi i ostalo što državi ide. Od 1990. do 1996. legalna prodaja strmoglavo pada, da bi te kobne 1996. počela polako da se penje; stagnirala je dosta nisko do 2001; onda se penje polako, da bi 2004. dostigla nivo manji od onog iz 1990. i cenu iz te godine. Tada crno tržište cigareta praktično nestaje, do dana današnjeg. U Hrvatskoj, međutim, crno tržište postoji i dalje: na njemu su cigarete jeftinije i do 40 odsto; to poređenja radi.

Dobro, kazaće čitalac, a gde tu spadaju Marko i prijatelji? Polako: šverc, krijumčarenje cigareta nije, kao što su pušači mislili kupujući raznu krdžu (kao "marlboro petica"!) sa kartonskih kutija, zločin bez žrtve (victimless crime); žrtva je država, dakle najšira zajednica koja ostaje bez poreza i akciza kojima puni svoj budžet u kome je promaja od ratova i sankcija. Štogod mi o toj državi (ako se tada mogla tako zvati…) mislili, ona je plaćala učitelje, lekare, policajce, željezničare i ostala korisna zanimanja, dovijala se kako zna i ume da ima struje, vode i već svega toga. Marko i prijatelji su, uz saradnju državnih činovnika, te poreze i akcize trpali sebi u džepove, rezervoare, stomake, sponzoruše, oko vrata (kajle i krstače), u šaržere i na bankovne račune u poreskim utočištima kakva su Kipar, Sejšeli, Kajmanska i druga ostrva Zapadne Indije, Rusija itd. Zato se normalne i poštene države toliko ljute na švercere: ljute se zato što šverceri lišavaju stanovništvo dragocenih državnih para koje bi se bile potrošile na nešto korisno za sve.

AKCIJA "MREŽA": Marko i prijatelji tu spadaju i zato što je cela jedna državna administracija učinila sve da im olakša da državu opljačkaju. Zašto? Zato što je Marko Sin, a prijatelji su Sinovljevi prijatelji bez kojih Sin ne bi mogao sam, jer se u to ne razume. Gde, kako i kada je doneta politička odluka – ne zna se još, ali će se saznati. Znaju se, međutim, operativna taktika, sredstva i metodi, veze lica, počinioci i saučesnici. Emisija "Insajder" na TV B92 otkrila je da postoji izveštaj o operativnoj akciji pod kodnim imenom "Mreža" koju je Uprava za organizovani kriminal (UBPOK) vodila dosta dugo, a okončala u septembru 2003. Rezultat je obiman izveštaj o švercu cigareta, putevima novca, ulazima i izlazima, bankovnim računima, fiktivnim kompanijama preko kojih se novac prao i bankama kroz koje je novac išao, kao i o počiniocima i saučesnicima. U dosta složenom, ali razumljivom, grafičkom prikazu nalaza akcije "Mreža" ("Krijumčarenje cigareta u Republici Srbiji u periodu 1996–2000. godina") na vrhu dijagrama prvo mesto ravnopravno dele Marko Milošević, Mira Marković i Mihalj Kertes Bracika. Na dnu dijagrama su veliki proizvođači cigareta: "Filip Moris", Tobačna Ljubljana, Tutunski kombinat Prilep, Makedonija Tabak, TDR Rovinj, Austrija Tabak i BAT. Između je najzanimljivije: tu su banke, fantomske i stvarne firme, front-kompanije iz Rumunije i države Delaver, SAD, špediteri, posrednici, barter-aranžmani i sve što treba. Na samom vrhu i sa najviše veza lica (na gore i na dole) i para nalazi se bračni par Tref: pokojni Vlada Kovačević i udovica Bojana, rođ. Bajrušević.

Ekipa "Insajdera" tvrdi u utorak da se domogla dokumenta koji dokazuje njihove prethodne tvrdnje da su bivši (Dušan Mihajlović) i sadašnji (Dragan Jočić) ministri unutrašnjih poslova bili upoznati sa rezultatima akcije "Mreža". Obojica još ćute; ćute i tužilaštva koja su dobila rezultate.

Akcija "Mreža" odgovorila je na pitanja ko i kako; odgovor na pitanje šta poznat je od početka. Na primer: Smiljko Kostić, nekadašnji direktor Duvanske industrije Niš (DIN), izjavio je da je znao svašta o tome, dakle o švercu koji je njegovu firmu direktno ugrožavao; da je ukazivao i opominjao i na kraju popio zatvor zbog toga. Svi su znali, ne samo Smiljko Kostić.

Dakle, ovako – švercovane cigarete u Srbiju neposredno, preko granice, stizale su iz: Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Hrvatske i BiH.

U Crnu Goru cigarete su stizale na dva načina: avionima na Golubovce i Tivat i brodovima u Bar. Odatle su cigarete išle gliserima u Italiju i šleperima u BiH (svim stranama) i u Srbiju. Iz Makedonije su dobro organizovanom rutom i uz bratsku saradnju carinskih službi obe zemlje cigarete u Srbiju stizale šleperima i železnicom. Iz Bugarske, gde su stizale morem u Burgas, šleperima su dolazile u Srbiju. Iz Hrvatske su cigarete stizale i u Srbiju i u Crnu Goru, ali se dobar deo vraćao na zahvalno hrvatsko crno tržište. BiH je bila najzahvalniji tranzitni pravac za sve pošiljke: iz Crne Gore u Hrvatsku i dalje; iz Srbije i Hrvatske takođe.

MAJČINA SUZA: Novac o kome je ovde reč ogroman je. Bugarska štampa, recimo, tvrdi da je pokojni Ivan Todorov Doktor od 1996. do 2000. godine u saradnji sa Markom Miloševićem prošvercovao cigareta za 76.000.000 evra. UBPOK je u akciji "Mreža" došao do impresivnih iznosa, ali oni ostaju službena tajna do objavljivanja rezultata akcije. U svakom slučaju identifikovani su bankovni računi i iznosi na njima. U samoj Srbiji, paradržavni kartel na vlasti, to jest zločinački režim Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile narodnih izdajnika, delio je koncesije za sve vrste trgovine kritičnom robom po svojim merilima i potrebama: pouzdanim kriminalcima, "idejno bliskim" političarima i menadžerima, "patriotskim radenicima", saradničkim vezama Službe (dakle svima nabrojanima zajedno). Heroin, naftini derivati, cigarete: za šta se ko prijavi. Ali, Služba je svuda imala svoju proviziju, jer je tokom sankcija prešla na samofinansiranje: carinu, poreze i akcize naplaćivala je sama, mimo Uprave prihoda, Savezne uprave carina i budžeta Republike Srbije. Koliko se Služba ugrađivala u te poslove – saznaće se jednoga dana. Ali, vratimo se cigaretama. Ne treba, međutim, nikako zaboraviti da je Marko Milošević sa ekipom bio tek jedan od mnogih švercera cigareta na veliko; možda među jačima, ali nikako ne jedini ili najveći.

Ključni lik, pojava neophodna za ovaj posao, bio je Bracika Kertes, direktor Savezne uprave carina, čovek nadasve velikodušan prema prijateljima i političkim saveznicima. Mekan ko duša: ko bi drugi snabdevao Branu Crnčevića gaćama, čarapama i trenerkama, prijatelje zaplenjenim limuzinama, a Legiju kamionima po meri? Kako je Bracika mogao da odoli majčinskoj suzi Mire Marković čije dete tegli gajbe po Požarevcu? Ko je detetu sugerisao posao sa cigaretama – ne zna se, ali će se saznati. Zna se samo da auto-trke nisu donele očekivani prihod, jer je dete više lupalo skupa trkačka kola nego što je pobeđivalo. Vlada Kovačević Tref, sponzor bolida Marka, javio se kao prirodni ortak – ako nije baš njemu palo na pamet. Struktura posla uspostavljena je uskoro: Trefova infrastruktura (auto-servis, rentakar agencija i iznajmljena skladišta u Subotici itd.) poslužila je za prijem; Markove veze za propuštanje na carini i menjanje dokumentacije za robu.

Dakle ovako, po Markovoj bugarsko-makedonskoj vezi, sređenoj na vreme preko Arkanove postojeće infrastrukture u Makedoniji i dalje: brod pun cigareta doplovi u luku Burgas i iskrca teret. Ekipa neprežaljenog Doktora Todorova napuni kamione i šalje ih za Makedoniju, u saradnji sa tamošnjim direktorom carine Draganom Daravelskim, koji je pun razumevanja…

Tu je potrebna jedna korisna digresija, e da bi se čitalac snašao u nekim lokalnim odnosima: Doktor je radio za izvesnog Suturkova, glavnog organizatora šverca cigareta na jugu Balkana; Suturkov je sedeo u Skoplju; Doktor je u Makedoniji uspeo da opere nekih 50.000.000 nemačkih maraka samo za vlade VMRO-a (1998–2002), kada je ministar finansija u jednom periodu bio i Nikola Gruevski, sadašnji lider opozicije. Daravelski, bez koga ništa nije moglo, kao ni ovde bez Bracike, ima 14 kompanija u Makedoniji i ubrao je desetine miliona evra ugrađujući se u poslove srpske mafije sa švercom tečnih goriva i cigareta, pa ga sada neki traže zbog toga. Traži ga i MUP Makedonije, ima poternica za njim, ali se ne trude baš fanatično da ga nađu jer bi imao šta da kaže i o sadašnjoj vlasti. Navodno je pobegao u Beograd, kako je "Vremenu" potvrđeno iz veoma važnog i upoznatog mesta; ima lažne papire, a kažu i da je pravio plastičnu operaciju lica – za svaki slučaj. Kada je VMRO-DPMNE pao s vlasti 2002, mnogi podaci stigli su i u Bugarsku, što je rezultiralo krivičnim prijavama protiv Doktora Todorova i još nekih lica. Onda je izbila i krajnje neprijatna afera, jer su neke novine objavile fotografije sa Doktorove jahte usidrene u Monte Karlu: a na slikama ministar finansija Bugarske (Milan Velčev), pa narodni poslanik Mirodlav Sevilevski (koji je dužio makedonski VMRO), pa bivši ministar saobraćaja Bugarske… A jahtu je bio iznajmio Spas Rusev, bliski saradnik Simeona Saks-Koburškog, hvala lepo…

ŠTA ĆE DETETU FRI–ŠOP: Gde smo ono stali? Da: šleperi. Pređu granicu pod policijskom pratnjom i bez gledanja, pa u Suboticu, u skladište Trgoprometa, koje je unajmio Vlada Tref. Tovarne liste pominju "nameštaj i drvne proizvode za Mađarsku", ali su unutra cigarete koje Mađarska videti neće, mada papire hoće. Tu dolaze do izražaja djuti-fri šopovi raznih vlasnika kao pokriće, pa i Markovi, pa se tako cigarete prospu po ulicama – bez carine (hvala Braco!), bez poreza i akciza (hvala Mirko!), ali sa ugrađivanjem Službe (molim, Jovice!).

Sve je to tako lepo krenulo, kad su se Crnogorci i njihov ogranak šverca cigareta uvredili: mnogo krokodila u istoj bari. Neki Bob Radović, koji je za sebe tvrdio da je "kralj cigareta u Crnu Goru", požalio se "Nedjeljnom telegrafu" (a kome bi, jado?) da su Tref i Marko postali nepodnošljivi zbog nelojalne konkurencije. Sutradan je Tref preminuo u Gospodu ispred "Sava centra", pogođen u glavu. Marko se ubrzo pojavio na licu mesta, u suzama, kažu, vidno potresen. Bojana, udovica Tref, preuzela je poslove i pokazala značajne sposobnosti. Nekako ubrzo, ni dve nedelje kasnije, gine Radovan Stojičić Badža u prisustvu vlasti (puna kafana policije) i carine (sedeo je za stolom s jednim carinikom). Za tumačenje finansijskog ugla ove tužne priče treba se obratiti opet Buci Đuriću, nekadašnjem načelniku GSUP-a Beograd. Kaže Buca ovako: "Svaki krupan šverc se vrlo jednostavno ostvaruje. Znači, cigarete su biznis koji je donosio, pretpostavljam da i sada donosi, ogromne prihode… Znate, ako vi preterate jedan ili dva šlepera cigareta, što su bile smešne količine, to je toliki kapital da je zaista smešno da vi sad stavite pušku pa idete da pljačkate banke. Prvo, tamo može neko da vas upuca, a drugo, pitanje je da li ćete da nađete pare, a ovo su suve pare. Jedan šleper cigareta se na beogradskom tržištu rasparča za jedan dan. To nije nikakav problem, a zarade su, recimo, 300.000 ili 400.000 maraka, recimo na ‘marlboro’… Znači, jedan put je šverc preko fri-šopova, a drugi preko Crne Gore, s tim što je ovaj prvi bio prilično jednostavan, jer svi krupni švercerski kanali su u principu jednostavni… " Ukratko, kaže Buca: prijaviš da si cigarete prodao u fri-šopu, a prodaš ih po Srbiji i gotovo. I onda – šta će Marku fri-šopovi?

Buca Đurić je u pravu: svi veliki poslovi su jednostavni kada te pokrivaju mama, čika-Bracika, Jovica Stanišić i Rade Marković. Rade je Marka toliko voleo da je od njega napravio rezervistu Državne bezbednosti, jednog od retkih, pored Andrije Draškovića, pa se dete kurčilo u uniformi po Požarevcu 1999, sve ratujući pod Jorgan planinom.

Sve se, dakle, polako uklapa u onu istu tužnu priču koju slušamo već 15 godina i u sumrak svake pameti i morala. Jedino da Jočić i prateći legalisti nešto preduzmu po pitanju akcije "Mreža".

Marko ionako nema nameru da izađe pred sud, pa bar da znamo za šta neće odgovarati.