Karl Uve Knausgor autobiografski hit Moja borba započinje plastičnim opisom dešavanja u telu nakon momenta u kojem srce prestane da kuca i nastupi smrt: “Horde bakterija… prodiru sve dublje u vlažnu tamu. Stižu do Haversovih kanala, Liberkinovih kripti, Langerhansovih ostrvaca…” Srce je još čitavo “…ali deluje neobično pusto, lišeno pokreta kojem služi čitava njegova konstrukcija, kao nekakav pogon koji su radnici napustili…”.

Opis liči na autopsiju koja je ovih dana izvršena nad međunarodnim pravom (i) u Srbiji. Postoji konsenzus u oceni da je njegovo srce prestalo da kuca. Horde političkih bakterija su ga napale bez odbrane. Ono je po ocenama naših zvaničnika “oksimoron” – njegov sadržaj je opustošen i lišeno je pokreta relevantnosti. Pogon međunarodnog prava su svi vernici napustili. Upozorenja da ono nije samo zabrana upotrebe sile i da uređuje i izgradnju autoputeva, i rad diplomatskih misija, i strane investicije, nepovratno odnosi hladan martovski vetar.

MRTVA USTA (NE) GOVORE

No, iako smo svedoci lepljenju čitulja međunarodnog prava na bandere lokalnih medija, ono kao da u čudu vaskrsenja progovara. Predsednik Rusije koristi njegov jezik kako bi obrazložio upotrebu sile u Ukrajini; međunarodnopravna epistemološka zajednica na Tviteru “gori”; Savet za nacionalnu bezbednost Srbije donosi zaključke u vezi sa Ukrajinom u kojima se osam puta pominje međunarodno pravo – o pokojniku, izgleda, sve najbolje.

Kao u Simonu čudotvorcu Danila Kiša, puk sluša ovo navodno čudo vaskrsenja međunarodnog prava “ravnodušno i s nepoverenjem, kao što puk sluša demagoge: tražeći skrivena značenja iza nejasnih reči. Jer puk se već bio navikao na činjenicu da moćnici, vlasti i fariseji prikrivaju slatkorečivošću i obećanjima obmane, pretnje i globe.”

U govoru od 24. februara, Putin je naveo da je cilj “specijalne vojne operacije” u Ukrajini zaštita ljudi koji su osam godina izloženi maltretiranju i genocidu u toj državi. Pomenuo je i član 51 Povelje UN-a, koji predviđa pravo na samoodbranu.

Čak i u slučaju postojanja genocida u Ukrajini to, međutim, ne bi bilo dovoljno za legalnost ovakve “specijalne vojne operacije” (prema rečima Martija Koskeniemija: “Reči su politika”). Tačno je, naime, da su se malobrojne države formalno pozivale na koncept “humanitarne intervencije”, kao i da je on prilično prisutan u doktrini međunarodnog prava. Međutim, formalni izvori međunarodnog prava ne podržavaju pravo pojedinačnih država da bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a upotrebe silu na teritoriji druge države, kako bi se sprečili zločini nad stanovništvom te države. Povelja UN-a ne pominje koncept “humanitarne intervencije”, niti se taj koncept može ubedljivo izvoditi iz nje. Osim toga, “humanitarna intervencija” nije ni deo međunarodnog običajnog prava, o čemu svedoče i brojne reakcije država tokom i nakon upotrebe sile u SRJ 1999. godine. Zapravo, i u slučaju Jugoslavije samo su se dve države članice NATO-a formalno pozvale na pravo na jednostranu “humanitarnu intervenciju”. Ni koncept odgovornosti za zaštitu, koji se naslanja na koncept “humanitarne intervencije”, ne može biti iskorišćen kako bi se “zaobišle” norme Povelje UN-a.

Argument Rusije o navodnom pravu na samoodbranu je dvojak – u prvoj fazi, dve oblasti na istoku Ukrajine su na osnovu primene prava na samoopredeljenje imale pravo na “remedijalnu” secesiju, i na osnovu toga su stekle državnost. U sledećoj fazi su, upravo zahvaljujući tome, imale pravo da pozovu Rusiju da im pomogne u samoodbrani od Ukrajine. Oba dela argumenta pate od značajnih slabosti. Postoje, najpre, ubedljivi razlozi za tvrdnju da koncept “remedijalne secesije” nije deo međunarodnog prava. Iako je sadržina koncepta sporna, on podrazumeva da deo stanovništva države ima pravo da primeni spoljašnji vid prava na samoopredeljenje, odnosno secesiju, u krajnjem slučaju u kojem vlada države ne predstavlja celokupno stanovništvo, odnosno ukoliko se nad tim delom stanovništva vrše zločini. Uprkos tome što u delu međunarodnopravne doktrine postoji podrška konceptu “remedijalne secesije”, to ne važi u pogledu formalnih izvora međunarodnog prava. Međunarodni sud pravde je u Savetodavnom mišljenju o Deklaraciji o nezavisnosti konstatovao da su stavovi država po ovom pitanju veoma podeljeni, što posredno predstavlja potvrdu da ono nije deo običajnog prava. Osim toga, s obzirom na veze sa Rusijom, zaista je teško tvrditi da dve oblasti u istočnoj Ukrajini imaju suverenu nezavisnu vlast, što je jedan od kriterijuma iz Montevidea za sticanje državnosti. Čak i kada bi na kraju teorijski prihvatili da su ove dve oblasti postale države i da imaju pravo na (kolektivnu) samoodbranu, veliko je pitanje da li su uslovi za njenu primenu – oružani napad i proporcionalnost – bili ispunjeni.

KRŠENJE MEĐUNARODNOG PRAVA – “PA ŠTA”?

Međunarodnopravna argumentacija Rusije je, dakle, sasvim neubedljiva. Ali, neubedljivost sa stanovišta discipline čije je srce prestalo da kuca je ionako nevažno, zar ne? Uostalom, zar građani Srbije nemaju pravo da na osnovu svog istorijskog iskustva govore o ciničnosti pozivanja Zapada na zabranu upotrebe sile? Nije li se Putin upravo pozvao na argumente Zapada kako bi na tu ciničnost efektno ukazao? Jesu li slučajevi SRJ i Ukrajine isti ili nisu? Razlog zašto se iznova saplićemo o ova pitanja jeste to što je odgovor: i jesu i nisu. U smislu kršenja norme međunarodnog prava o zabrani upotrebe sile jesu, jer su i SRJ 1999. godine i Ukrajina 2022. godine žrtve agresije (“reči su politika”). Uprkos zaključcima Saveta za nacionalnu bezbednost, Srbija (ili SRJ) jeste kršila međunarodno pravo u oružanim sukobima u Jugoslaviji i bilo je zločina nad albanskim stanovništvom i tokom 1998, a naročito tokom 1999. godine. Međutim, sankcija koju međunarodno pravo za to predviđa nije jednostrana upotreba sile protiv te države. Isto važi i u vezi sa situacijom u Ukrajini, čak i ukoliko se prihvate svi navodi Rusije u vezi sa zločinima u toj državi. Sa druge strane, politički konteksti svih, pa i ove dve situacije jesu, naravno, i drugačiji (istorija tih političkih sporova, motivi za upotrebu sile, različite faktičke posledice, itd.). Ali, da li to utiče na ocenu njihove legalnosti?

Monika Hakimi, poznata profesorka međunarodnog prava iz Mičigena, nedavno se, sa velikim odobravanjem, zauzela da se prestane sa pozivanjem na formalizam i izjednačavanje situacija u SRJ, Iraku, Libiji i Siriji sa onom u Ukrajini. Ona je, naime, ustvrdila da se međunarodno pravo ne može svesti samo na ono što izričito propisuju norme, već da je ono određeno i društvenom praksom subjekata tog sistema, praksom koja normama pruža značenje i(li) smisao. Pravo je, prema tom shvatanju, društveno konstruisano razmenom argumentacija i donošenjem odluka država u vezi sa primenom međunarodnopravnih normi. Ukoliko, drugim rečima, uporedimo prethodno navedene situacije, shvatićemo da reakcije država u pogledu situacija u Iraku, Siriji, Kosovu ilustruju složeniji i pravni, a ne samo politički kontekst nego u Ukrajini. Hakimi zaključuje da čak i ukoliko sve te situacije predstavljaju kršenja, nisu sva kršenja zabrane upotrebe sile ista.

U odgovoru na ovu argumentaciju, Niko Kriš, profesor međunarodnog prava koji predaje u Ženevi, međutim, postavio je pitanje: ko u decentralizovanom pravnom sistemu međunarodnog prava ima autoritet da napravi razliku “pravnih konteksta”, kako je Hakimi zove? On tvrdi da “zapadne distinkcije” po ovom pitanju ne zvuče tako ubedljivo mnogim državama.

Nije, dakle, reč o tome da su kršenja međunarodnog prava u oblasti zabrane upotrebe sile različita u međunarodnopravnom smislu, iako neka mogu biti ogoljenija od drugih, ili sa većim posledicama. Stvar je u tome da u decentralizovanom sistemu međunarodnog prava sankcije ponekad nisu iste za sva kršenja. Razlikovanje “pravnih konteksta” će se u takvoj situaciji odvijati i prema onome što akteri sistema smatraju pravednim ili ispravnim, i to se ogleda i u onom čuvenom zaključku u vezi sa agresijom 1999. godine – “nelegalno, ali legitimno”. U pluralističkom svetu u kojem i pored globalizacije opstaju velike razlike u percepcijama toga šta je legitimno ili ispravno, oni akteri koji imaju superiornu moć će odlučujuće uticati na to kakva će biti percepcija pravednog, a posledično ponekad i kakve će biti sankcije za kršenja međunarodnog prava. To ne znači da oni koji krše norme neće imati nikakve “troškove” kršenja, ali to, razumljivo, nije prevelika uteha za žrtve.

Vodi li ovakav zaključak krajnjem moralnom relativizmu u pogledu šireg konteksta međunarodnog prava? Međunarodni poredak postoji na više nivoa (multilevel order) i sastoji se i od moći i od etičkih i pravnih elemenata, koji tu moć u isto vreme i ograničavaju i legitimizuju. Sasvim je razumljivo da akteri donose i drugu vrstu normativnih ocena određenog ponašanja (sa etičkog stanovišta, recimo), i u tom smislu će postojati različite ocene kršenja zabrane upotrebe sile u SRJ i Ukrajini (i Kriš, uprkos kritici stava Monike Hakimi, tvrdi da su te situacije u određenom smislu drugačije). Te ocene će, naročito u decentralizovanom sistemu međunarodnog prava, imati uticaj na “troškove” kršenja i svaka država koja želi da legitimizuje svoje nacionalne interese normama međunarodnog prava toga mora da bude svesna.

Opisana situacija zaista pokazuje značajna ograničenja međunarodnog prava u oblasti zabrane upotrebe sile. Ono verovatno nije mrtvo, ali ako se svodi na razmenu argumentacija, komunikacijsku funkciju u društvu nejednakih, različite “troškove” kršenja njegovih normi, a ne predstavlja centralizovani sistem prinude sa garantovanjem opstanka svojih subjekata i jasnim sistemom kažnjavanja za nastale žrtve, znači li to da ne treba previše da žalimo ako njegovo srce prestane da kuca? Možda, ali male države su verovatno poslednji vernici koji treba da napuste taj pogon. Mi možemo da po ugledu na primer iz savremene medicine i na ono što je Kiš intuitivno osetio u jednom svom davnom intervjuu, izvršimo transplantaciju srca međunarodnog prava srcem svinje – u ovom slučaju gole moći koju međunarodno pravo ni na koji način ne ograničava i ne legitimizuje. Ispostavilo se, međutim, da je pacijent kome je izvršena ta transplantacija srca srcem svinje nedavno umro. Ili, rečima Knausgora, više nije mogla da se napravi razlika između njegovog tela i autopsijskog stola na kome je ležao.