Prilikom proslave Dana policije u junu 2003, tadašnji premijer Zoran Živković obratio se slavljenicima sledećim rečima: "Akcija Sablja učinila je ono što generacije policajaca nisu. Želim da ta sablja ostane u vašim rukama i da tu sablju ne vodi dnevna politika, ni vlast, ni opozicija, nego samo zakon, poštenje, profesionalizam i patriotizam." Istom prigodom, ukazom predsednika SCG odlikovana su 32 policajca koji su se istakli tokom akcije Sablja, vanredno je unapređeno 103 policajca, a čin policijskog general-majora dobili su Goran Radosavljević Guri, Boro Banjac i Milan Obradović.

Samo godinu i po dana posle toga, glavni akteri ove proslave smenjeni su i pomereni na manje značajne pozicije, baš kao i svi koji su se famozne sablje na bilo koji način dotakli. Umesto da ostane u rukama policije, kako je onomad poručio Živković, ona je dospela u političke kabinete i novinske redakcije i postala glavno oružje protiv onih koji su je pokrenuli, osmislili i realizovali – u ime navodnih ljudskih prava, u ime borbe protiv navodnih "političkih čistki", u ime ovog ili onog navodnog razloga, zaboravilo se na ubistvo Zorana Đinđića i na borbu protiv organizovanog kriminala, a u prvi plan stavljene su policijske i političke greške. Veliko čišćenje političkih redova obavljeno je posle izbora u decembru 2003, dok je metla u policiji proradila odmah nakon toga.

DEPOLITIZACIJA I PROFESIONALIZACIJA: Za razliku od političkih vedeta akcije, koje su i danas na ovaj ili onaj način prisutne u javnosti, pripadnici MUP-a, u čijim je rukama Sablja zapravo bila, jednostavno su nestali: neki svojevoljno, a neki uz (u najmanju ruku čudna) obrazloženja. U tom smislu, najviše pažnje izazvala je smena Gorana Radosavljevića Gurija – bivši šef specijalne policijske jedinice, bivši komandir operativnih grupa u Bujanovcu, a u trenutku smene komandant Žandarmerije smenjen je 17. avgusta 2004. i "raspoređen na mesto savetnika u Upravi policije u sedištu Ministarstva, gde će njegovo znanje i bogato iskustvo biti u funkciji ukupnog poboljšanja funkcionisanja i organizacije jedinica policije". Iako se u tadašnjem saopštenju MUP-a još navodi da su "kadrovske promene u komandi Žandarmerije planirane u sklopu reorganizacije", priči zapravo niko nije poverovao – da se ipak ne bi pravilo "mnogo buke", na scenu je potom stupio najpoznatiji beogradski tabloid s tezama sličnim onoj da je "Guri oštetio državni budžet…". Kako se, međutim, ni sam Radosavljević nije nešto mnogo bunio i kako je i sam tada rekao da je njegov posao da sluša naređenja, čitava stvar se tu i završila.

Znatno pre Radosavljevića, još u martu 2004, iz vrha policije nestali su dotadašnji pomoćnik ministra i ujedno načelnik Resora javne bezbednosti general-pukovnik Sreten Lukić, zamenik ministra Nenad Milić i pomoćnik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Dragan Karleuša. Baš kao i kasniji slučajevi, martovske smene prošle su uglavnom tiho: Lukić je zbog haške optužnice iz oktobra 2003. već bio viđen za smenjivanje, dok je Dragan Karleuša naveo da je penzionisan na sopstveni zahtev, da je uslove za penziju imao još 5. oktobra 2000, da je zahtev za penzionisanje podneo "tek nedavno", kao i da o detaljima ne želi da govori jer "to više nije bitno". Što se tiče Milića, situacija nikada nije do kraja razjašnjena, ali nekako je bilo jasno da novopostavljeni ministar policije Dragan Jočić ne želi da bude okružen najbližim saradnicima svog prethodnika.

Gotovo istovremeno, u martu 2004, smenjen je i Milan Obradović, načelnik beogradske policije – uz obrazloženje da je navodno odgovoran za paljenje beogradske džamije u noći između 17. i 18. marta, jedan od najboljih poznavalaca organizovanog kriminala u Srbiji premešten je na mesto savetnika (šta god to bilo) u OUP Kuršumlija gde se i danas nalazi. Čistkama u beogradskoj policiji tu, međutim, nije bio kraj: pomoćnik načelnika GSUP-a Beograd Branko Možgon premešten je, ni manje ni više, nego u vatrogasce. Pored toga, načelnik Uprave kriminalističke policije Jadranko Petković ponudio je ostavku nakon smene njegovih najbližih saradnika Zorana Savića, Aleksandra Šćekića (bivšeg načelnika Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala) i Vesne Simić (bivšeg načelnika odeljenja za maloletničku delinkvenciju). Istovremeno, smenjen je i Srbislav Ranđelović, prvi generalni inspektor MUP-a Srbije.

Smenu nije izbegao ni načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Mile Novaković: čovek koji je nekada rukovodio policijskom jedinicom Poskok i koji je tokom Sablje imao velika ovlašćenja, premešten je u policiju za strance, odnosno na mesto načelnika Uprave pogranične policije. Isto tako neverovatno bilo je i rešavanje statusa generala Bore Banjca – tokom Sablje unapređeni, sada već bivši, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala dugo je bio "neraspoređen", da bi konačno dospeo na poziciju načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova Čukarica, dok je njegov prethodnik, pukovnik Vladan Anojčić, postao operativac u OUP-u Zvezdara. Neposredno pre smene, Banjac je prisluškivanjem telefonskih razgovora otkrio pregovore Biljane Kajganić, advokata Dejana Milenkovića Bagzija (optuženog za ubistvo Zorana Đinđića) sa predstavnicima aktuelne vlasti, o čemu je "Vreme" već pisalo – njegova smena se, samim tim, nezvanično tumači kao posledica "nervoze" vlasti koja je nastala u vezi sa "slučajem Bagzi".

Naravno, priča o smenama u policiji ne bi bila ni izbliza kompletna i ni izbliza apsurdna koliko već jeste, bez pomena velikog čišćenja Bezbednosno informativne agencije: odmah po formiranju nove vlade, smenjeni su direktor agencije Miša Milićević i njegov zamenik Goran Živaljević, da bi za novog direktora bio postavljen Rade Bulatović, osoba o čijem je liku i delu već potrošeno suviše reči. Naime, pošto je novi direktor bio u zatvoru tokom akcije Sablja, očekivalo se da neće biti baš previše tolerantan spram kolega koje su ga tamo strpale – brojne smene u Agenciji jednostavno su se podrazumevale. U tom smislu, zanimljiva je smena Željka Rašete, predstavnika BIA u Komisiji za utvrđivanje propusta u obezbeđenju premijera. Kako će kasnije tvrditi bivši potpredsednik Vlade i predsednik te komisije Žarko Korać, Rašeta je premešten u Zaječar "zato što je direktor BIA procenio da je on moj kadar".

Konačno, kad se sve sabere i oduzme, ispada da je za osam meseci svog mandata ministar Jočić uspeo da smeni 18 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava policije. Na optužbe za sprovođenje čistke nepodobnih, ministar je, u stilu poznatom kao "ko razume, shvatiće", odgovorio: "Prvo što sam kao ministar policije sa saradnicima uradio bila je depolitizacija i kadrovska obnova rukovodećeg sastava. Shodno načelima da policijom treba da rukovode isključivo profesionalci, kod raspoređivanja prednost smo dali diplomiranim oficirima Policijske akademije prve i druge generacije. Kadrovska reorganizacija nije vršena po stranačkoj pripadnosti. " Ispade tako da je bivši savetnik Vojislava Koštunice postavljen na mesto direktora BIA bez ikakvog osvrta na politiku, a da ljudima koji su tokom Sablje zaista obavili ono što nije nijedna generacija policajaca, u životu manjka jedino diploma.

DULE, ČEDA, BEBA: U međuvremenu, dok su policajci u tišini odlazili sa svojih pozicija, ljudi koji su Sabljom rukovodili iz svojih kabineta, tek su gubitkom vlasti na decembarskim izborima progovorili. Ukratko, sve ono o čemu se do tada samo šuškalo i navodilo između redova, dobilo je ime i prezime ili bar približnu adresu. Tako se dogodilo da bivši ministar policije Dušan Mihajlović, sada samo u funkciji predsednika vanparlamentarnih Liberala Srbije, nije propustio nijednu priliku da upozori da "mafija i dalje finansira značajne političare i partije" i da se "u takvim uslovima svi bore za uticaj na policiju i tajne službe, kao zaštitu od istine". Osvrćući se na često osporavane rezultate akcije Sablja, Mihajlović je tvrdio: "Tamo gde smo ja i moji hrabri saradnici stavljali glavu, ostali, sem retkih časnih izuzetaka, nisu hteli ni prst, ili to nisu smeli zbog raznoraznih obaveza koje su, po ko zna kojim sve osnovama, imali prema mafijaškim bosovima". Posle te i niza sličnih izjava, nije čudo što je usledila svojevrsna kazna: Bezbednosno informativna agencija podnela je početkom oktobra 2004. krivičnu prijavu kojom se bivši ministar tereti za zloupotrebu službenog položaja i odavanje državne tajne. Prema navodima prijave, Mihajlović je u februaru 2002. uzeo i zadržao dosije koji je o njemu vodio nekadašnji resor državne bezbednosti. Inače govorljiv, Mihajlović je ovaj put čitavu stvar zapravo oćutao – osim ako nejasne teze o "političkom progonu" ili "manipulaciji dosijeima i građanskim pravima" ne protumačimo kao odgovor.

Za razliku od odlučnog, ali uglavnom nerazumljivog Mihajlovića, bivši potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović je u procesu odbrane Sablje i svega što je ona značila nastupio agresivno i konkretno. Poražen na stranačkim izborima, ali istovremeno podržan od nekih struja u DS-u, Jovanović je osnovao Centar za modernu politiku – aktivnu nevladinu organizaciju koja se, osim odbranom lika i dela samog Jovanovića, bavi kritikom aktuelne politike demokrata, ali i odbranom tekovina Sablje. "U pokušaju da izbegne sopstvenu odgovornost, DSS je pokušao da ukine Specijalni sud. Smenjeni su svi policajci koji su učestvovali u potrazi i hapšenju pripadnika zemunskog klana. Legija je počašćen izjavom ministra Jočića da ‘nije državni neprijatelj’, a njegovi ljudi, među kojima su i oni koji su učestvovali u ubistvu premijera, ‘ratnom jedinicom koja nosi pijetet nesalomive jedinice'", jedno je od uobičajenih saopštenja Centra, koji takođe ne propušta priliku da ponovi kako bi "da Zoran Đinđić nije ubijen, DSS danas bio na političkoj margini, gde mu je i mesto".

Pored Jovanovića, optužbe na račun DSS-a ne štedi ni verovatno najveća zvezda Sablje – bivši šef Biroa za komunikacije Vladimir Popović Beba. Na pitanje kako izgleda njegov život od silaska s vlasti, Popović će odgovoriti: "Kao život većine građana u ovoj zemlji. Uz, priznajem, jednu ‘privilegiju’: od nove vlasti sam, u zavisnosti od toga kada im je ko više smetao – Čedomir Jovanović ili ja – imao tretman državnog neprijatelja broj jedan ili broj dva… Gotovo svaki potez dosadašnje vlasti samo je potvrda onoga što smo nekada govorili: Koštunica je nesposoban, jalov, zao političar, a njegova stranka mračna, fašistička i destruktivna…". Iste teze Popović će navoditi i kada njegovo ime bude pomenuto u Specijalnom sudu – nakon tvrdnje Milorada Ulemeka o večeri u Surčinu, kojoj je posle hapšenja Slobodana Miloševića, između ostalih prisustvovao i Vladimir Popović. Popović objašnjava da iza svega stoje saradnici Vojislava Koštunice, koji "izmišljaju nove optužbe, jer nove vlasti nisu uspele da pronađu nijedan dokaz za optužbe koje su iznosili protiv Đinđića i njegovih saradnika". Iako se u ovom slučaju radi o čoveku čiji su lik i delo i dalje prilično diskutabilni, o čoveku koji se u periodu mart–jun 2003. proslavio brifinzima s urednicima ovdašnjih medija, a potom i nizom tužbi za nanošenje duševne boli, istine radi, trebalo bi ipak reći da je bar u jednoj stvari Popović zasigurno u pravu. Naime, od trenutka formiranja Koštuničine vlade Čedomir Jovanović i Vladimir Popović zaista su postali "državni neprijatelji broj jedan". Količina novinskih članaka u kojima se, uglavnom bez ikakvih valjanih dokaza, oni optužuju za sve osim pomračenja Sunca i Meseca, raste iz dana u dan, a priča o njihovom tretmanu u medijima i u političkim nastupima već bi mogla da uđe u svaki novinarski udžbenik ili antologiju političke nekulture. S druge strane, i Jovanović i Popović donekle su i sami doprineli ovakvom imidžu – Jovanović često ponavlja kako su mu "ruke prljave, a savest čista", dok je Popović čak i one najstaloženije uspeo da iznervira čuvenom izjavom da mu je kod Đinđića imponovalo to što je "izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao". Kako bilo, dok Jovanović na svoj način aktivno učestvuje na domaćoj političkoj sceni, Popović se, kao i nekad, bavi marketingom, retko daje izjave za medije i nastupa uglavnom preko svojih advokata. Poslednja konkretna vest o njemu bila je da su nepoznati napadači pokušali da ga ubiju u noći između 14. i 15. maja 2004. i da mu je posle toga dodeljeno policijsko obezbeđenje.

O STOICIZMU I DIJAGNOZAMA: Verovatno poučen iskustvom Čedomira Jovanovića, bivši premijer Zoran Živković takođe je uplovio u vode NVO sektora – iako se zvanična promocija njegovog Centra za razvoj građanskog društva Milenijum poklopila s početkom predsedničke kampanje Borisa Tadića, pokazalo se da će Živkovićev politički angažman biti više "pozadinski". Naime, Milenijum se prvi put pojavljuje u aprilu 2004, kao suorganizator okruglog stola o lokalnoj samoupravi, a nakon toga će i zvanično biti potvrđeno da će ovaj centar "s obzirom na to da smatra da Vlada Srbije nije u potpunosti reformska, delovati i u toj oblasti". U međuvremenu, Živković i kad je u pitanju Sablja, i kad je u pitanju delovanje Borisa Tadića (od koga je izgubio na stranačkim izborima), i kad su u pitanje sve druge aktuelne teme, deluje izuzetno staloženo i razumno. Da li zahvaljujući tome ili nečemu drugom, tek, i pomeni njegovog imena u medijima i za skupštinskom govornicom, lišeni su besa, mržnje i vređanja karakterističnog za pomen nekih njegovih ministara ili saradnika.

Posebno mesto kako u istoriji Sablje tako i u periodu posle nje, svakako pripada bivšem potpredsedniku Vlade Žarku Koraću. Izgubivši sve svoje brojne funkcije, predsednik Socijaldemokratske unije vratio se profesuri na Filozofskom fakultetu, ali je sačuvao imidž uvek dostupnog i uvek (u najmanju ruku) originalnog komentatora ovih ili onih događanja u zemlji Srbiji. I dan-danas Korać pokušava da objasni šta se zapravo događalo u vladinim kabinetima tokom Sablje, zašto se u određenim situacijama nije reagovalo drugačije i zašto je ono što je urađeno bilo i jedino moguće. Među bezbrojnim izjavama i komentarima na te teme, izdvaja se, međutim, ona u kojoj je profesor psihologije konkretno primenio svoju struku. "Nama je poznato da je novi direktor BIA Rade Bulatović došao na to mesto da otkrije kako je BIA prisluškivala Vojislava Koštunicu. Koliko nam je poznato, on uporno pokušava da dokaže tu aferu, ali ne može, pošto Koštunica nikada nije bio prisluškivan. Ko bi prisluškivao šefa države? Problem je upravo u tome što se radi o paranoji koja je narastala tri godine, koliko nisu bili na vlasti, i u koju su i oni sami na kraju poverovali… Za mene je ovo primer kako je paranoja sredstvo političke borbe koja na kraju pokosi onoga ko se s time bori… Ovde je trenutno u glavama nekih ljudi stanje kao što je bilo 1946. Mislim da je Ejzenštajn u Ivanu Groznom najbolje opisao tu političku paranoju, i bilo bi dobro da pogledaju taj film još jednom", objasnio je i poručio Korać u intervjuu za "Blic njuz".

POD–ODBORSKE ANALIZE: Paralelno sa smenama, komentarima i nezvaničnim ocenama akcije Sablja, tekla je i zvanična procedura preispitivanja onoga što je tokom te akcije učinjeno. Odmah posle promene vlasti, objavljena je studija o "preduzetim merama i ostvarenim rezultatima MUP-a Srbije tokom vanrednog stanja". Studija u kojoj se navodi tačan broj uhapšenih, u pritvoru zadržanih i optuženih lica, predata je skupštinskom odboru za bezbednost, ali je odmah potom (u februaru 2004) i odbačena uz kvalifikacije da se radi samo o "šarenim grafikonima" (Dušan Proroković, DSS), "studiji o gluposti Dušana Mihajlovića" (Bogoljub Pejčić, SPO), a kasnije i tvrdnje da ono što je stiglo pred članove Odbora zapravo nije studija koja je načinjena u MUP-u, već "dopunjeni i stilski sređeni dokument" (Dragan Šutanovac, DS). Na Šutanovčevu tvrdnju da se ne radi o originalnom dokumentu bivšeg ministra policije, novi ministar odgovorio je tvrdnjom da je to "vaš izveštaj": "Jedino što je dostavljeno jeste ova gomila papira koja ništa ne govori i koju ja pokušavam da interpretiram. To je izveštaj ministra Mihajlovića. Ja branim nešto što nije moje. Ovaj izveštaj bi neko drugi trebalo da brani. Ja želim da se potpuno razjasni situacija u vezi s ubistvom premijera Đinđića i ono što je akcija Sablja imala, a što nijedna takva akcija ne bi trebalo da ima, a to je politički filter. Ona se iz istrage o ubistvu pretvorila u politički progon i pogrom."

Da bi se nekako raščistilo o čemu se zapravo radi, Odbor za bezbednost formirao je u maju 2004. pododbor, čiji je zadatak bio da "detaljno ispita osnove i postupke prilikom hapšenja i privođenja građana u akciji Sablja", da "dođe do saznanja o svim detaljima lišavanja slobode građana u ovoj akciji i da rasvetli detalje zlostavljanja". Pored toga, pododbor je trebalo da ispita koliko je ljudi prisluškivano tokom vanrednog stanja i da taj broj uporedi s brojem istraga pokrenutih na osnovu prisluškivanja. Na sednici Odbora na kojoj je i doneta odluka o formiranju pododbora, članovi su se pozivali na izveštaj Amnesti internešenela u kojem se upozorava na kršenje ljudskih prava, zlostavljanje i ubistva tokom Sablje, a predsednik Odbora Milorad Mirčić (SRS) najavio je da će zatražiti odgovornost Dušana Mihajlovića, Nenada Milića, Sretena Lukića i Milana Obradovića i "mnogih drugih". Međutim, pet meseci posle formiranja pododbora, o akciji Sablja zapravo se ne zna ništa više od onoga što se znalo ranije. Na sednici Odbora za bezbednost, održanoj 28. juna, "razmatrana je i usvojena informacija o preduzetim merama i ostvarenim rezultatima", ali javnost nikave konkretne vajde od toga nije imala. Odlučeno je, naime, da se pododboru "produži rok do 1. septembra 2004. godine za ispitivanje i rasvetljavanje okolnosti u vezi poštovanja ljudskih prava tokom vanrednog stanja i akcije Sablja". Skoro dve sedmice nakon tog roka, 12. septembra, Odbor za bezbednost opet je zasedao, ali o Sablji ni reči: na dnevnom redu bila je situacija u Vojvodini.

Kako se u međuvremenu o Sablji priča u svakoj prigodnoj prilici, kako je u ovom sazivu parlamenta osporava svako (od premijera, preko omladinskih snaga DSS-a, do najminornijih mogućih stranaka) i kako su oni koji su je sprovodili konstatno napadani i tako prinuđeni da se brane, postavlja se pitanje kome i zašto fama oko Sablje zapravo odgovara. Na prvi pogled, reklo bi se da najviše odgovara onima koji u svom političkom programu nemaju ništa dovoljno pametno ili dovoljno atraktivno čime bi zainteresovali vaskoliko biračko telo. Već na drugi, čini se da relativizacija dostignuća Sablje najviše odgovara ne političarima, već gospodi koja svakodnevno sede na optuženičkim klupama Specijalnog suda. Naime, posle predsedničkih i lokalnih izbora ispostavlja se da birači, koliko god bili oduševljeni skandalima i međusobnim blaćenjem ovdašnjih političara, ipak razmišljaju pre svega o budućnosti i da teško gutaju priče o tome da nam je "za sve kriv tamo onaj XY". S druge strane, primetno je da su gospoda iz Specijalnog suda opet medijske zvezde, da se stalnim pozivanjem na kršenje njihovih ljudskih prava u periodu mart–jun 2003. nekako zaboravlja na sve ono što su prethodno uradili i da su detalji o ubistvu premijera sve više u senci onoga što se zvanično ili nezvanično govori o akciji Sablja.

Koristeći Sablju za ubacivanje sopstvenih kadrova u policiju i za medijsko-političku hajku na ljude koji su ovu zemlju održali u kakvom-takvom redu posle Đinđićevog ubistva, sve to izgleda previđaju aktuelni vlastodršci. Legalna prodaja filma kojim se JSO uzdiže na nivo nacionalnih heroja, pojava majica s vukom na prsima, sve češće reprize mafijaških sačekuša i već viđena medijska promocija sumnjivih biznismena u "junake beogradske ulice", samo je posledica takve kratkovidosti. Za sada. Iliti, što bi rekle babe, dok ne bude gore.