Crna Gora
Milo, i dalje
Đukanoviću sada ostaje da 22. decembra, na predsedničkim izborima, zaokruži svoju izbornu pobedu i započne svoj drugi petogodišnji mandat predsednika Crne Gore
Neki dobar scenarista mogao bi već sada da počne da razmišlja kako da drugu zaredom inauguraciju Mila Đukanovića na mesto predsednika Crne Gore "rastegne" do 15. februara 2003. i tako pripomogne u naduvavanju mita – čije začetke su već obelodanili učesnici u anketama, tvrdeći da bi "našeg Mila samo Njegoš mogao da pobijedi, a Njegoš ne može da se kandiduje". Đukanović je, naime, na poziciju crnogorskog premijera (u to vreme najmlađeg evropskog predsednika vlade) seo na svoj 29. rođendan, pa mu ništa ne bi falilo da na svoj 41. rođendan (15. februar 2003) započne svoj drugi mandat predsednika male države na južnom Jadranu.
Nakon trijumfa Demokratske liste za evropsku Crnu Goru na vanrednim parlamentarnim izborima u nedelju, njegova pobeda na predsedničkim izborima zakazanim za 22. decembar gotovo da je stoprocentno sigurna. U toj proceni slažu se svi – i saradnici aktuelnog predsednika, i analitičari, ali i Đukanovićev najjači politički oponent Predrag Bulatović, koji je, zbog izbornog poraza već najavio promene u Socijalističkoj narodnoj partiji (SNP). Tvrdeći da je SNP "jedina prava partija socijalističke opredijeljenosti, a to je dominantna opcija u Evropi", Bulatović je zaključio da ta stranka mora da ostane na sceni i bude jaka, i dodao: "Ako je uslov za dalje jačanje SNP-a da Predrag Bulatović ne bude predsjednik partije, to ću sa zadovoljstvom da učinim."
Bulatović i njegovi koalicioni partneri – Božidar Bojović, lider Srpske narodne stranke (SNS), i Dragan Šoć, predsednik Narodne stranke (NS) – nisu upotrebljavali za ove prostore uobičajene fraze o "moralnoj pobedi" i izbornim neregularnostima, već su spremno prihvatili činjenice. A one kažu da je Đukanovićeva koalicija, u kojoj su, osim njegove Demokratske partije socijalista (DPS) i Socijaldemokratske partije (SDP) Ranka Krivokapića i male, independistički nastrojene Građanska partija nekadašnjeg liberala Radoslava Rotkovića i Narodna sloga Novaka Kilibarde, od ukupno 75 mandata u Skupštini Crne Gore, osvojila čak 39. "Proevropska" koalicija time je dobila i priliku da samostalno, bez "skupe" podrške malih stranaka, formira vladu (na jednom crnogorskom veb sajtu posetioci već nagađaju ko će biti novi premijer, većinski tipujući na dosadašnjeg predsednika Vlade Filipa Vujanovića). U dosadašnjem parlamentu, zahvaljujući izbornim rezultatima iz aprila 2001, DPS i SDP imali su 36 mandata, a Skupština je imala ukupno 77 poslanika.
Koalicija Zajedno za promjene osvojila je 30 mandata (tri manje nego u dosadašnjem sazivu), dok se nepredvidivi Liberalni savez (LS) opasno preračunao i, osim što je izgubio poziciju "jezička na vagi" na koju se godinama navikavao, spao na potpuno nezanimljiva četiri mandata (u dosadašnjem sazivu imali su šest poslanika, dok su na prvim parlamentarnim izborima na kojima su nastupili 1992. godine osvojili čak 13 poslaničkih mesta). Albanske stranke, kao i u prethodnom sazivu, imaće dva poslanika.
Detaljnija analiza izbornih brojki pokazuje i neke zanimljivosti – Bulatovićeva projugoslovenska koalicija zapravo je zadržala, a u pojedinim opštinama čak i povećala broj osvojenih glasova u odnosu na lokalne izbore održane 15. maja (u Pljevljima je osvojila 3000 glasova više nego proletos, u Bijelom Polju 2500, Beranama 2000, Baru 1000). Bulatović to, ipak, nije uspeo da "naplati" u mandatima jer je rast broja osvojenih glasova, i to još u većem stepenu, ostvario i Đukanovićev savez. Izrazito velik odziv birača (blizu 80 odsto), međutim, nije pomogao liberalima, koji su doživeli pravi fijasko: čak i u svojoj nezvaničnoj prestonici Cetinju osvojili su oko 200 glasova manje nego na prethodnim izborima, po nekoliko stotina glasova izgubili su i u primorskim gradovima (najviše u Kotoru, oko 600) dok su u Podgorici, prema nezvaničnim podacima, "kraći" za bar 1500 glasova. Najzanimljiviju cifru postigli su u Beranama – 22 osvojena glasa.
Takav raspored osvojenih glasova pokazuje da nije bilo prelivanja iz jednog (Bulatovićevog) u drugi, godinama čvrsto suprotstavljen tabor (Đukanovićev). Napredak koalicije okupljene oko crnogorskog predsednika pre se može objasniti smanjenim skorom liberala – stranka Miodraga Živkovića i Slavka Perovića osvojila je za trećinu manje glasova nego na lokalnim izborima u maju.
Da li to znači da je veći deo biračkog tela poverovao u Đukanovićeve tvrdnje da je Beogradski sporazum najviše što se u ovom trenutku moglo postići i da će referendum o nezavisnosti zasigurno biti održan po isteku trogodišnjeg moratorijuma propisanog tim dokumentom? Ognjen Pribićević iz beogradskog Instituta društvenih nauka nije u to ubeđen: on veruje da "nezavisnost više nije pitanje oko koga se sve okreće", već su se građani "opredelili za realpolitiku". Slažući se sa opštom ocenom da je u Crnoj Gori i dalje državno pitanje najvažnije, Pribićević dodaje: "Ne treba praviti grešku i zaključiti da su svi koji su glasali za Đukanovićevu koaliciju glasali za nezavisnost. Oni su se jednostavno opredelili za realniju politiku od one koju nudi druga, rogobatna koalicija, koja nije bila sposobna da ponudi alternativu. Građani su se opredelili za prilagođavanje Evropi, Evropa je sada protiv nezavisnosti, a posle tri godine ćemo videti." Pribićević smatra i da će Đukanović sada biti "još kooperativniji prema EU-u" i da će mu izborna pobeda pomoći u rešavanju "problema" sa Italijom i nekim drugim zemljama.
Neku vrstu potvrde Pribićevićeve teze o povećanoj kooperativnosti crnogorskog predsednika spram Evrope mogao bi da predstavlja rezultat posete izaslanika Havijera Solane, koji u momentu pisanja ovog teksta vode razgovore sa srpskim i crnogorskim zvaničnicima o završetku natezanja oko sadržine Ustavne povelje redefinisane srpsko-crnogorske zajednice. Da bi prijem SRJ u Savet Evrope bio verifikovan na sednici Komiteta ministara SE 7. novembra, neophodno je, naime, da oba republička parlamenta usvoje Ustavnu povelju, što podrazumeva i usaglašavanje poslednjeg nerešenog pitanja – načina izbora poslanika u novi zajednički parlament. Deo Ustavne komisije blizak Đukanoviću do sada se jedini zalagao da republičke skupštine delegiraju svoje predstavnike, što je u Evropi prilično neobičan metod, pa je konačno rešenje tog problema moralo da sačeka rezultat nedeljnih parlamentarnih izbora.
Prema proceni podgoričkog analitičara Srđana Darmanovića, nakon ubedljive parlamentarne pobede Đukanović ima "proširen prostor za kompromis" oko jedinog preostalog pitanja. Darmanović vidi dva moguća ishoda: da vladajuća Crna Gora prihvati zahtev ostalih pregovarača da se poslanici biraju neposrednim putem i izbore za zajedničku skupštinu veže za predstojeće predsedničke izbore na kojima očekuje sigurnu pobedu. Drugo moguće rešenje, prema njegovoj oceni, mogao bi biti dogovor da se na prvim izborima striktno poštuje Beogradski sporazum, koji kaže da odluku o načinu izbora poslanika donose republičke skupštine. Taj dogovor podrazumevao bi kasniju harmonizaciju i donošenje jednog izbornog zakona koji bi važio u obe članice unije, ukoliko ona opstane.
Slažući se sa ocenom da će sada dogovor o Ustavnoj povelji biti olakšan, analitičari upozoravaju da to ne znači da će Đukanović pristati na neposredne izbore bez ikakvog zatezanja. Možda u prilog toj tezi, lider SDP-a Ranko Krivokapić već je izjavio da nema odustajanja od zahteva za posredan izbor poslanika. Krivokapić je to rekao pre razgovora sa Solaninim predstavnicima.
Đukanović vs. Bulatović
Đukanovićeva koalicija je u nedelju pobedila i na lokalnim izborima u Podgorici, a odlično je prošla i u Tivtu. Prema nezvaničnim podacima, koji su jedini bili raspoloživi u momentu pisanja teksta, koalicija DPS – SDP u Podgorici je u prilici da samostalno formira lokalnu vlast jer je osvojila 27 od ukupno 52 odbornička mesta. Bulatovićevoj koaliciji pripalo je 20 mandata, liberalima tri, a Patriotskoj koaliciji, koju čine Narodna socijalistička stranka Momira Bulatovića i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, dva mandata.
U Tivtu su i Đukanovićeva i Bulatovićeva koalicija osvojile po 13 mandata, Hrvatska građanska inicijativa (HGI) četiri a liberali dva, tako da će, prema procenama, vlast u tom gradu najverovatnije formirati Đukanovićeva koalicija i HGI, u kojoj je hrvatska nacionalna manjina u Tivtu prvi put organizovano politički nastupila.
Prevremeni izbori u Podgorici završetak su krize vlasti koja je počela još početkom 2001, kada je Šoćev NS raskinuo koaliciju sa DPS-om i SDP-om, a liberali odbili da je podrže. Za godinu i po dana održano je samo par sednica Skupštine opštine Podgorica – izbegavanje zakazivanja sednica pomoglo je Miomiru Mugoši (DPS) da ipak očuva funkciju gradonačelnika.
U Tivtu je, posle opštih lokalnih izbora održanih u maju, glasanje ponovljeno jer parlamentarne stranke nisu mogle da se dogovore o formiranju većine. Izgledalo je da će u tom primorskom gradu vladati savez liberala i koalicije SNP–SNS–NS, ali je mala, projugoslovenski nastrojena Socijalistička partija Jugoslavije ipak odbila da pruži nedostajuću podršku u vidu jednog odbornika.
Pregled ukupnog stanja na lokalu sada ipak najviše prija Bulatoviću: koalicija SNP–SNS–NS i liberali, zajedno ili pojedinačno, drže vlast u 13 od ukupno 21 opštine (svoju podršku liberali su naplatili u vidu gradonačelničkih funkcija u četiri opštine).
Potencijalno istupanje Šoćevog NS-a iz koalicije Zajedno za promjene otvorilo bi, međutim, mogućnost raspisivanja vanrednih lokalnih izbora u Beranama, Mojkovcu i Šavniku ili, čak, promenu vlasti bez glasanja, ukoliko bi se NS pridružio koaliciji DPS–SDP.
Nedeljni izborni poraz Bulatovićeve koalicije, naime, već je najavio cepanje tog saveza. Predsednik Izvršnog odbora NS-a Predrag Drecun zaleteo se da objavi da je savez "potrošen" (iako će "ostati u istoriji kao neko ko je sačuvao zajedničku državu") i da će NS ubuduće nastupati samostalno "u skladu sa svojim opredeljenjem i voljom članstva". Drecuna su, međutim, demantovali lider stranke Dragan Šoć i njen potpredsednik Predrag Popović, tvrdeći da je reč o njegovom ličnom stavu i objašnjavajući da takve odluke može doneti samo Glavni odbor NS-a.
Broj osvojenih mesta u Skupštini Crne Gore
Koalicija zajedno za promjene 30
Demokratska lista za evropsku Crnu Goru
Liberalni savez 4
Demokratska koalicija – Albanci zajedno 2
Cifre
Pravo glasa na izborima imao je 455.791 građanin. Prema poslednjim podacima crnogorskog Zavoda za statistiku 41 odsto birača ima od 30 do 50 godina, 29 procenata od 50 do 65, dok je šest odsto starije od 75 godina.
U Crnoj Gori, prema poslednjem popisu stanovništva, živi 61,8 odsto Crnogoraca, 14,5 odsto Muslimana, 9,3 odsto Srba, 6,5 odsto Albanaca i jedan odsto Hrvata.
Statistika beleži da je skoro 70 odsto građana u Crnoj Gori pravoslavne, 19,1 islamske i četiri odsto katoličke veroispovesti.
Prema poslednjem popisu, u Crnoj Gori živela su 615.033 građanina, a sada se procenjuje da ih ima više od 662.000.
U nedelju se glasalo na 1101 biračkom mestu, a za 75 poslaničkih mesta u republičkom parlamentu kandidovalo se 678 kandidata iz sedam koalicija (sa ukupno 24 stranke) i tri stranke.
Za nadgledanje izbora prijavila su se 2733 posmatrača – 2422 domaća i 231 iz inostranstva, kao i 15.000 stranačkih aktivista.
Crna Gora je jedna izborna jedinica, a cenzus za ulazak partija i koalicija u parlament je tri odsto osvojenih glasova od broja birača izašlih na izbore.
Učesnici
Na parlamentarnim izborima učestvovali su, prema redosledu sa zbirne izborne liste, Patriotska koalicija za Jugoslaviju (NSS Momira Bulatovića, Šešeljev SRS, JUL i Stranka deviznih štediša), Koalicija Zajedno za promjene (SNP–SNS–NS), Stranka zaštite štednih uloga i socijalne sigurnosti građana, Socijalistička partija Jugoslavije sa komunistima, Liberalni savez, Bošnjačka demokratska koalicija – Harun Hadžić, Bošnjačka koalicija, Demokratska koalicija – Albanci zajedno, SRS (u svađi sa Šešeljem) i Demokratska lista za evropsku Crnu Goru – Milo Đukanović (DPS–SDP–Građanska partija – Narodna sloga).
