Tačno na Cveti, kad je podignut, tačno posle 190 godina, gde nego u Takovu, dogodila se svečanost obeležavanja godišnjice Drugog srpskog ustanka. Istorija će, a ima tu i sudbine, već pokazati da li je Srbija dobila novog Miloša, jer i danas su pred nama veliki zadaci, a, po Koštunici, prvi je očuvanje države u međunarodno priznatim granicama. Ništa nije teško kad znamo cilj, i put kojim idemo, tako da nas, uz novu umerenost, strpljenje i političku mudrost čekaju rezultati, a to je stabilna i dobro uređena kuća. Novi nacionalni program, uz nešto naroda, i direktan TV prenos, na licu mesta čuli DSS, i koalicioni, ministri i aktivisti, bili i visoki oficiri i visoki popovi, a sve iz prvog reda sluš’o, i valjda odobrio, i pesnik i akademik Bećković Matija, tako i ako bude neki’ problema, jedno je sigurno, stvar će opet bude opevana.

KAPITALNO CRVEN: No, ajmo s lica mesta, ipak je ovo reportaža: na ulazu u ustanički kompleks zidana kapija, desno, neka bude, etno-kuća, nizbrdo, po Kneževim livadama, ali okraj, šatre, tezge, štandovi, sa svakojaku za pregristi ponudu. I još, sve što treba, i sve po propisu, levo, u brdu, Spomenik Milošu, "Evo mene, a eto vam rata s Turcima", dole betoniran kvadrat, gde će se izvodi program, opet dole, sad desno, onaj čuveni, načisto osušen, Takovski grm sa belom, i sa krstom, ustaničkom zastavom na njemu. Ajde dole, ajde gore, ima i narod, eto državnog sindikalca Smiljanića, eto generala Obradović Vuka, Bidže od Svilajnca, u neposredan razgovor sa bliže okruženje, eto ozgo, od kapije, kompletan, sa naočari za sunce, sa brada, sa odelo, sa obezbeđenje, predsednika Skupštine Marković Predraga, eto i Ljušić Radoša, Mihailović Voje… Marković državnički uđe u onu kuću desno, malo za njim i vladika žički Hrizostom, ne postoja, počeše da izlaze, iz one kuće desno, u redu i poretku, napred predsednik Vlade Koštunica Vojislav, do njega skupštinar Marković i vladika, pa ministar Jočić, pa ministar Kojadinović, pa načelnik Generalštaba Paskaš, pa Bećković Matija, pa braća Petrovići, pa sami kapitalni ministar Ilić Velja, na začelju, ali kapitalno podašišan, kapitalno crven u licu, ko da je do jako, ‘toič i malopre, udar’o asfalt po Srbiji.

Čelo kolone otišlo načisto nizbrdo, Velja jedva drži priključak, toliko pozdrava, toliko čestitanja, pri’vatanja, pitanja… Ipak, svi zajedno i na okupu stigoše do velikog i osušenog i istorijskog grma, primakoše se spomen-obeležju, poče pomen takovskim ustanicima, državnici se državnički, i kako treba, i nekoliko puta, prekrstiše, vence, uz najavu, položiše, izaslanik predsednika Republike, admiral Grbovac, predsednik Skupštine, predsednik Vlade, načelnik Generalštaba, predsednik Opštine Gornji Milanovac, kome kravata beše otišla načisto udesno, najaviše, s mikrofon, venac će položiti Njegovo kraljevsko visočanstvo princ prestolonaslednik, ali prekinuše, vojni orkestar krenu sa himnom Bože pravde, oficiri stadoše u svečani pozdrav, ostali se ukopaše, Marković Predrag zakonodavno stavi desni dlan na srce, odsviraše himnu, Marković Predrag se zakonodavno prekrsti, pade komanda počasnom vodu, Pali, pali, pali, Predsednik Koštunica Vojislav dva puta državnički klimnu, ceremoniji bi kraj.

Uzeše da se vrću, jedan načisto praznično obučen, sa šajkaču i bukliju, ‘oće se kaže, nije pozvan, a mog’o sve ovo da otvori, pa kad poče, Sve ukupan zbir, ime mi je Mladomir, uspravan ko kočić, prezivam se Protić. Zdravičar, nadaleko poznat, svuda pobednik, Dižem ovu zdravicu, u ime Gospoda, u ime naroda moga… Dižem ovu zdravicu u zdravlje svakog graničara, popa i oficira, što mi brane otadžbinu da niko je ne dira… Ima i o ovu situaciju, Šta učini jedna racija, nova Srbija, ista nacija, nova država ista lokacija, iznova sve se brzo stvori, sve trulo i trošno brzo izgori… Srbiji novo to Čačak izbori, buldožer Velja novi izbori/ Koštunjav orah po svetu tvori, uz njeg su novi srpski sinovi/ I novo sito o klinu visi, sitno da seje, a ne da visi/ Neka ga čuva ko zna da misli, trice da sklanja od mudrih misli…

MALA I VELIKA ‘ARTIJA: Na betonskoj bini, sa pripadajuću scenografiju, naspram koje su bile klupe za goste presvučene izvrnutom ambalažom za sokove, program samo što nije počeo. Voditeljka pozdravi zvanice, i ambasadore kojih nije bilo, poslanike, predsednike opština, direktore, javne radnike, sve prisutne goste i zemljake, i one pored TV ekrana, sve koji su deo obeležavanja velikog datuma, čiji su organizatori Vlada Srbije, Opština Milanovac i SPC, a pokrovitelj Vlada.

Na beton-binu izađe predsednik Milanovca, socijalista Dražimir Marušić, ‘nako krupan izvadi malu ‘artiju, Evo nas opet, evo nas na istom mestu, Takovo simbol državotvornosti, još uvek ovde tražimo nadahnuće za budućnost Srbije… Miloš je znao kako treba, a koja bi dela, kakvi potezi bili britki kao Miloševa sablja, nije ni državnicima lako da daju odgovore na to pitanje, pa pita predsednika Vlade Srbije, izvol’te.

Izađe Predsednik, predsednički izvadi veliku ‘artiju iz malog unutrašnjeg i levog džepa, pa uze da čita, levom drži, desnom ne pridržava, Veliko zadovoljstvo, posebna čast, veliki datum, ustaničko Takovo. Pre tačno 190 godina… Uspešno ratovanje Miloš okončao mirovnim pregovorima, ostvario veliki cilj, međunarodno priznanje Srbije… U Milošu su se sabrali, umerenost, upornost i politička mudrost, tu Predsednik predsednički do’vati ‘artiju sa obe ruke, diže pogled, Miloševa državna politika, i za nas danas, predstavlja važno državotvorno iskustvo, Mi se kao narod, iako u drugačijim prilikama, nalazimo pred velikim zadatkom sređivanja države, I danas je pred nama zadatak da ostvarimo punu unutrašnju slobodu, što je moguće donošenjem novog modernog ustava, i danas je pred nama veliki zadatak, da mudrom državnom politikom obezbedimo da međunarodne granice naše zemlje ostanu tamo gde su sada.

Pa Predsednik, pred pažljivim slušaocima, pred državotvornim prvim redom klupa, državotvorno reče da opet valja da dobro odmerimo sopstvene snage, realne međunarodne prilike, pronađemo kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju, gde neće biti ni apsolutnog pobednika, ni apsolutnog gubitnika, mi hoćemo dijalog, da u strpljivom razgovoru pronađemo rešenje, Srbija je spremna na kompromis, i da u tom kompromisu sačuva svoje vitalne i suštinske interese, a to je, da se, pre svega, ne mogu menjati međunarodno priznate granice naše zemlje… Onda pređe na Studiju o izvodljivosti, da smo zakoračili na put koji vodi u Evropu, Najteže je napraviti prve korake, to je za nama, od sada znamo kuda idemo, šta nam je cilj, i šta nas na tom putu očekuje. Uveren da će korak ka evropskim integracijama delovati integrativno i na odnose unutar državne zajednice, Predsednik uze da se privodi kraju, Ako svi zajedno budemo radili da država bude stabilna, doći ćemo do pravih rezultata, do čvrste i dobro uređene kuće, vrati ‘artiju u džep i ode na mesto, tačno između Markovića i Hrizostoma.

TAMO U HOTELU: Onda bi umetnički program oprobanog autora Milovana Vitezovića, na scenu stadoše glumci beogradskih pozorišta, u ulogama Miloša i ostalih Srba i Turaka. Miloš se primi zakletve, oslobodi Srbiju, stade da je uređuje, sve sam dijalog, prvi red pažljiv, Baki Anđelković se podlaktio, prekrstio sve ekstremitete, načisto uš’o u temu, i ostali na visini, drži se i kapitalni Velja kome je zapalo kapitalno mesto do Akademika. Ipak, sve najbolje prati autor Milovan, načisto ozaren načisto se uključio. Sve uspešno, ima i aplauza, kad bi dijalog o ustavu i sami Predsednik pokaza, baš širokim osmehom, svoje dopadanje, otkraviše se i ostali, ministar Jočić i generalni mu inspektor Božović stadoše sa odobravanjem da prate šta se događa na sceni, uspeh bi potpun, a tek kad Predsednik uze da razvlači usne u nastavcima, i autor Milovan pade u zasenak.

Bi kraj, bi Vostani Serbijo, svi stadoše, autor Milovan se nađe takoreći do Predsednika, primi čestitke od, u bledo farbane, opštinske funkcionerke, stiže da poveri resornom ministru Kojadinoviću da je glavno da se izbegne patetika, iako blizu, ne stiže do Predsednika, koji je upravo dostojanstveno primao čestitke Akademika. I šta bi, bi vrćanje, uzbrdo, u koloni, Velja opet zaost’o, svima prilazi, sa svima se pita, zdravi se napred, odgovara otpozadi.

Kad se pope uzbrdo, kolona državnika sede u kolonu automobila, pravac Milanovac Gornji, na nastavak programa. Na redu koktel u zgradi muzeja, u izložbenoj prostoriji sa portreti Miloša i ostali znameniti Srbi. Usred koktela predsednik Opštine Marušić koaliciono zavede Predsednika u mirnu i odvojenu prostoriju sa fotelje i trosed. Tu je Predsednik im’o da primi, da se sretne sa stranim delegacijama. Prvo mu se dogodi delegacija Gmugdena iz Austrije, saradnja i ulaganje u Milanovac, Austrijanci pohvališe PDV, i rekoše da bi, uz proizvodnju, da ulažu i u infrastrukturu, Predsednik, koji je delovao načisto i državotvorno odsutno, iznenadi poznavanjem i te problematike, odgovori, Razvoj infrastrukture je preduslov za razvoj privrede. Uslikaše se, sledeći, pred Predsednika sedoše brojni Makedonci, Kumanovo, Kavadarci, pozdraviše se, sedoše, uslikaše. Susret sa stranim delegacijama bi završen, predsednik Marušić viknu konobara, piće, da se kucne sa Predsednikom, da uslikamo, jedan iz protokola nas opomenu da to ne ide, pa predsednici su u pitanju.

Iz muzeja izneše sliku olistalog Takovskog grma, poklon Predsedniku, Marušić prati Koštunicu, pitamo za dalje, Marušić odgovara, Odoše gosti, a mi nastavljamo tamo, u hotelu. Vidimo, ode Predsednik, barabar, uporedo, sa akademikom Matijom, za njima funkcionerska infrastruktura, prođoše onu četu parkiranih automobila, prođoše crkvu, nestadoše, gde odoše, jedan će, upućeno, u stranačke DSS prostorije.

Nastavak bio Tamo, u hotelu. Sprat, velika sala, mnogo gostiju. Sve posedalo, u čelu najviši oficiri, među njima najviši funkcioner Anđelković Baki, ako se izuzme državotvorni Ljušić Radoš koji se svojom voljom našao do generala Paskaša. Eto i muzike, samo instrumental, biće valcer, ali već kod čorbe bi, Jooj, Milane, Dragane, kod glavnog jela u izobilju krenu, Stani, stani, Ibar vodo, nasta pojedinačno, kaže li se, kaže, ćeviranje, ali baš pojedinačno, s obe ruke lupiš onog ispred sebe, pa pljesneš iza glave, opazi se i Onaj general Tomić Aca, nije u čelu a ko da jeste, seo na ćošak, do Bakija, sve vreme u obaveštajnom razgovoru, pa kad obaveštajno popazi konobaricu, kad manu levom, kad pokaza desnom, preko stolova, biće, neko forsiranje. Tu nasta skoro razlaz koji je uzeo da traje do smrkavanja.