Kada je ovog proleća formirana nova vlada Republike Srbije, nekoliko slika bilo je više nego upečatljivo: ministri DSS-a koji menjaju sprat u Nemanjinoj ulici u Beogradu seleći se sa jednog ministarskog položaja na drugi, primopredaja dužnosti između ljudi koji će od sutra sedeti na sednicama nove vlade i Tomica Milosavljević koji samom sebi predaje dužnost. Kamere su zabeležile te trenutke: ministar zdravlja se vraća u svoju kancelariju posle nekoliko meseci samovoljnog izgnanstva, zbog loše politike prvog ministra koji je opet prvi ministar. Tomica Milosavljević na taj način postaje rekorder u novijoj istoriji Srbije kao čovek koji je i u trećoj vladi zaredom na istom mestu, čime nam uživo pokazuje snagu i mudrost sentence koja se obično na razglednicama iz Moskve pripisuje Josifu Visarionoviču: najvažnija politika je kadrovska politika (kadri rešajut vsjo!). Da li je Milosavljević zaista čovek posebnog kova ili samo diskretni heroj koji uspeva da se prikloni vladajućoj struji zahvaljujući kontekstu?

Kroz ličnost ovog Kruševljanina rođenog 1955. godine prelama se novija politička istorija Srbije, odnosno onaj garnirung političkog establišmenta koji ovaploćuje i – dalje – stranka G17 plus. Ovaj specijalista interne medicine, doktor nauka, pisac mnogobrojnih stručnih radova, nije bio politički aktivan do dolaska na mesto ministra zdravlja 2002. godine posle izlaska iz Vlade Zorana Đinđića tadašnjeg minstra Obrena Joksimovića. U obilju događaja koji su preplavili politički i javni život Srbije u poslednjih pet godina, dolazak Milosavljevića na čelo Ministarstva zdravlja bio je opšteprihvaćen kao dobar potez, naročito što je u tu fotelju došao posle serije ministara koji su važili za udarne pesnice režima i odgovorne zbog propasti sistema koji je nekada služio za ponos. Milosavljević je predstavljen kao miran porodični čovek, stručnjak od ugleda, koji je napravio karijeru ne oslanjajući se na partijske, rođačke i ine veze. Kao i drugi istaknuti članovi ekspertske grupe G17 plus, Milosavljević je imao najširu moguću podršku javnosti što je i te kako znao da iskoristi: od njegovog dolaska na čelo Ministarstva zdravlja ovaj deo javne uprave je imao stalnu medijsku potporu za svoje često samo kampanjske akcije. Milosavljević se predstavljao kao reformator, kao čovek koji tačno zna šta je potrebno da se uradi da bi se urušeni sistem podigao i da bi se građanima obezbedila zdravstvena zaštita.

BREME NASLEĐA: Treba biti pošten i reći da je sistem zdravstvene zaštite na način na koji je funkcionisao do kraja osamdesetih godina prošlog veka u potpunosti uništen što zbog opšte propasti državnih institucija što zbog epidemije korupcije koja je zahvatila zdravstvo. Za propast sistema je odgovoran onaj koji je njime upravljao, ali za korupciju su odgovorni i oni koji su bili u sistemu: davanje poklona lekaru i osoblju, što je nekada bio znak zahvalnosti zbog dobro obavljene operacije, na primer, u proteklih se petnaestak godina pretvorilo u normu. Lekari, svedeni na minimalne zarade, bili su naterani da hrane korupciju i da se pretvore u čiste trgovce. Oni su masovno otvarali privatne klinike i nije se znalo ko gde radi, šta ko troši, kome se šta plaća. Odlazak u bolnicu za obične ljude bio je trauma po sebi i ujedno veliki trošak jer je trebalo obezbediti sve, od posteljine preko hrane do opreme za intervenciju. Građani su pozajmljivali novac da bi dobili kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu, a u isto vreme neke klinike su opremane najmodernijim aparatima i tu su po pravilu lečeni prostreljani kriminalci, odnosno tu su porađane njihove žene, na Vojno–medicinskoj akademiji su krpljeni vojnici koji nisu učestvovali u ratu. Kako je bilo ići kod lekara i lečiti se u Srbiji devedesetih znaju svi oni koji su sa tom mukom morali da se suoče, a znaju i koliko su morali da plate za participiranje u besplatnom zdravstvenom sistemu. Simbol ovog sistema bio je doktor Milovan Bojić, perjanica JUL-a, a danas nestali vlasnik i upravnik klinike "Ostrog". Njegova borba sa korupcijom bila je sprovođena na državnoj televiziji: upao bi u neku bolnicu sa kamerama i mikrofonima i počeo da "preskače" zaposlene: javnost je trebalo da razume da se država brine za svoje građane, ali da nepočinstva dolaze zbog nesavesnog delovanja pojedinaca sa kojima će se država obračunati.

KAMPANJA I JAVNOST: Milosavljević, iako je radio u takvom sistemu, nije takva vrsta ministra. On je odmah krenuo u pokušaj reformi, koje izgleda i pet godina docnije nisu otišle dalje od novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i uređenja poslovanja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Opšte političke prilike, odnosno način na koji se u vladama ponašao G17 plus, nisu ostavljale mnogo prostora za Milosavljevića na mestu veoma važnog i lukrativnog ministarstva, jer je trebalo mnogo raditi na učvršćivanju pozicije mlade partije i na zadovoljavanju potreba koje takav proces podrazumeva. Ono što je bilo zgodno u celoj stvari jeste dobra volja "međunarodne zajednice" da pomogne infrastrukturalni uskrs srpskog zdravstvenog sistema, pa je u ime rekonstruisanja bolnica i dispanzera u Srbiju ušlo više desetina miliona dolara. Donete su strategije reforme zdravstvenog sistema, a da u javnosti zapravo nije bilo prave javne debate na temu kakav sistem možemo da napravimo u Srbiji (u SAD je, na primer, tema zdravstvene zaštite odmah iza Iraka i borbe protiv terorizma). Milosavljević je osećao da se na ovu temu ne mogu steći veliki poeni u javnosti pa se držao kampanja (borba protiv side, borba protiv pušenja, ombudsman u bolnicama), dok su suštinski aspekti potencijalne i stalno najavljivane reforme ostajali po strani. Sporadično bi u javnosti bila otvorena neka tema, ali nije bilo pravog dijaloga o pravima i obavezama pacijenata, o pravima i obavezama lekara i drugog osoblja, o mestu privatne prakse u društvu, o načinu trošenja sredstava iz Fonda za zdravstvenu zaštitu, o mestu privatnog zdravstvenog osiguranja i načinu na koji pojedini lekovi dolaze na "obaveznu listu". Oko ovih stvari se nisu ni drugi polomili, ni mediji ni političke stranke, na primer, ili "stručna javnost", jer su pitanja zdravlja nacije gurnuta na tanku marginu spram nekih drugih tema o integritetu i suverenitetu države.

U takvom kontekstu, Milosavljević je radio kako je znao i umeo i ponašao se kao da mu je ambijent zadat, a ne kao da bi on trebalo da ga menja. Ministarstvo je uspevalo da na račun donacija, stabilnijeg poslovanja Fonda i opšeg boljeg stanja u Srbiji poboljša delimično položaj zaposlenih u zdravstvu skidajući im sa grbače deo korupcionaškog bremena. Danas doktor medicine u Beogradu može uz dodatni rad (vikendom) da zaradi platu u iznosu većem od 100.000 dinara, što još nije poslanički nivo ali je mnogo bolje od onoga ranije.

GDE JE SPISAK: Ono što je konstanta u Milosavljevićevom delovanju na mestu ministra sve ove godine, osim snažne borbe za sticanje političkih poena i dobrog pozicioniranja u donatorskoj zajednici (što nije nezakonito delovanje), jeste insistiranje na jednoj vrsti otrežnjenja: sistem se raspao, mi smo to nasledili, sad je bolje, za deset godina će biti još bolje, ali to sve moraju građani da plate, jer besplatno zdravstvo nije moguće. Milosavljević je insistirao na prihvatanju realnosti: "Ako već treba da se plati doktoru, neka to bude na blagajni bolnice", što svakako jeste bolno ali tačno. On je uspeo da u zdravstveni sistem uvede nešto reda, ali je mnogo stvari ostalo nedorečeno. Na primer, privatna i državna lekarska praksa su izjednačene pred zakonom, ali građanin koji odluči da koristi usluge privatne prakse nema ništa od onih sredstava koje izdvaja svakog meseca u vidu obavezne zdravstvene zaštite. Da ne ponavljamo priču o tome da će vas isti mrzovoljni lekar iz bolnice rado, temeljno i poletno pregledati po podne na privatnoj klinici. Milosavljavić je na ovakve primedbe pokušavao da ostane pribran i da argumentaciju predstavi kao utisak: po njemu, lekari na privatnim klinikama su realnost i to samo treba da se evidentira i popiše i da se transparentno vidi ko gde i šta radi. Međutim, ako neko radi na mestu gde mu dolaze pacijenti koji za taj pregled treba da izdvoje pola evra, šta može da ga spreči da tog istog pacijenta ne pošalje kod sebe na kliniku gde je već sam pregled višestruko skuplji? Takođe, ako je "to realnost", zbog čega onda negde ne postoji spisak klinika i doktora koji na njima rade?

Ovo pitanje (ili argument) jeste važno mesto jer kada je ovog proleća štampa obelodanila na koji način je preminula maloletna pacijentkinja privatne klinike iz Zemuna zbog greške anesteziologa i zbog toga što je u klinici za plastičnu hirurgiju operisana katarakta, ministar, koji tek što je po treći put položio zakletvu na istom mestu u javnoj upravi, nije osetio da bi trebalo da ponese ni deo odgovornosti. "Lekarska greška" ili "nesavesno postupanje lekara" predstavljaju nešto sa čime treba da se nose policija, tužilaštvo i sud, ali je prosto fantastična bila hladnoća ministra prema onome što se dogodilo. On je posle tog događaja vrhunski demostrirao sposobnost da se sa svima ostane u dobrim odnosima: njegov "rafting niz srpske medije" trebalo je još jednom da nam pokaže da su reforme u toku i da zato imaju toliko neprijatelja (neprijatelji su naročito u esnafskim udruženjima kakvo je Srpsko lekarsko društvo). Milosavljević je povodom ovog slučaja priznao da nema pojma koje sve privatne zdravstvene ustanove postoje, jer to i nije njegov posao. Njegov je posao da stvara ambijent u kome će se određeni sistem uspostaviti, ali kada se ovo potegne kao argument, Tomica Milosavljević ima dve vrste odgovora: vi donosite zaključke na osnovu utiska (šta je jedna smrt na toliko operacija, dešava se svuda uostalom) ili nasleđe režima Slobodana Miloševića je toliko strašno da ni za šest godina stvari nisu mogle dalje od početka. Kada je upitan o tome koliko je bilo registrovanih lekarskih grešaka u Srbiji, nezamenjivi ministar nije imao podatke jer ta vrsta statistike je nova u Srbiji i takve stvari još nisu ažurirane. Pri tom, lopta se baca u dvorište instituta "Batut" koji radi "različite statistike", pa neka novinar tamo vidi ako želi da se bavi istraživačkim novinarstvom. Ni uvid u potencijalnu statistiku tog tipa ni pregled postojeće sudske prakse neće nas uveriti da je lekar kažnjen zbog toga što je doneo pogrešnu dijagnozu ili što je na pogrešan način izvršio određeni operativni zahvat. Za takav položaj lekara u Srbiji, a Milosavljević je na prvom mestu lekar, zaslužan je i mentalitet jer je lekar doživljen kao vrač, kao čovek koji će dati presudu o tome da li će i u kom obliku život moći da se nastavi. Kada treba da objasni položaj ministra, Milosavljević poteže iz pojasa lekarski revolver, a kada treba da govori o lekarskoj odgovornosti, onda to nije pitanje za Ministarstvo.

STROGOST I PRAVEDNOST: Pored svega što se dešava u srpskim poluraspalim dispanzerima, propalim bolnicama i nikad završenim kliničkim centrima, ministar zna šta je potrebno uvek staviti na prvo mesto: "Mi pre svega moramo da brinemo o bezbednosti pacijenata" moto je kojim se Milosavljević vodi u javnim nastupima. Bilo da nastrada devojčica, bilo da ljudi dobiju HIV na Institutu za transfuziju, bilo da nešto ne valja u Hitnoj, da se potuku lekari na operaciji deteta u Tiršovoj ili da iznervirani pacijent mlati sestre po KBC-u Zvezdara, Milosavljević je čovek koji ne odstupa i drži svoje mesto čudeći se zbog čega ga pozivaju na odgovornost. Uostalom, kao što je u poslednjim nastupima izjavljivao, nesreće se dešavaju svuda u svetu i to je jednostavno tako, Srbija se po tome ne razlikuje od drugih. Nevolja je u tome što drastični primeri lekarske neodgovornosti, od kojih se manji mogući broj obelodani u medijima, aktivira mnogo veća pitanja, pitanja funkcionisanja čitavog sistema. Tu onda ne pomaže izjava o tome kako je kriv neko drugi.

Da bi se do odgovornih došlo, ministar je ponovo pokrenuo kampanju "Imaš pravo" u cilju promovisanja ombudsmana u srpskim bolnicama. Namera je da pacijent ima mogućnost da se u samoj bolnici požali na tretman, a onda će "zaštitnik obolelih građana" da reaguje kod uprave kako bi dovela u red ponašanje svojih kolega. Ove godine je za kampanju prikupljeno više sredstava, postavljeni su i bilbordi. Pre par godina kada je čitava stvar pokrenuta (kao dokaz Milosavljevićevog političkog nerva) nije bilo velikih dometa, ali je za novog ministra bilo važno da u svet politike uđe sa akcijom koja ima šarm koji dobacuje dalje od Nemanjine ulice. Do sada nema podataka o tome koji su učinci takve vrste izlaženja u susret pacijentima. Realnost srpske lekarske prakse, na koju se Milosavljević često poziva, kazuje da ako odem da se žalim na postupanje lekara onda je verovatno za mene bolje da promenim bolnicu. A i kako da dokažem da lekar greši? Valjda ombudsman služi da registruje otvorene napade lekara i drugog bolničkog osoblja na pacijente: prebijanja, šamaranja, saplitanja na hodniku?

Vidimo da je Milosavljević u svim aspektima svog delovanja pokazao čvrstinu dostojnu pravog reformatora. Zaposleni u njegovom ministarstvu kažu da je strog, autoritativan ali pravedan. Na primer, postavljen je samo za predsedavajućeg Nadzornog odbora, koji treba da prati izradu studije o stanju zdravlja nacije u 2006. godini koju je finansijski podržala Svetska banka. Njegovu nenametljivost su primetili autori koji se u uvodu zahvaljuju na pomoći, jer su shvatili višestruku ulogu ministra Milosavljevića.

Mnogo započetih stvari u isto vreme može da unese zbrku u ostvarivanju osnovne ideje. U ovom slučaju dilema je: vlast ili delo. Odluku će doneti nadležni partijski organi.