Kada je krajem oktobra 2020. godine formirana Vlada Srbije koja ovih dana broji poslednje dane, sa svih strana je odjekivalo “ženska vlada”, “ženska vlada”, “polovinu ministarstava vode žene”… Zajedno sa premijerkom Anom Brnabić, u tom sastavu našlo se ukupno jedanaest žena. Jedva dve godine kasnije, prosečno informisan građanin Srbije teško da bi mogao nabrojati više od tri imena ovih žena. Istina, to važi i za mnoge njihove muške kolege. Sećate li se Vanje Udovičića ili Milana Krkobabića? Obojica su dobro, hvala na pitanju, jedan je ministar za sport i omladinu, a drugi za brigu, i to o selu.

Međutim, svi znaju da u vladi sede Nebojša Stefanović, Ratko Dmitrović (isto za brigu, ali o porodici), Siniša Mali, Toma Momirović, pa Aleksandar Vulin, pa Branko Ružić i tako dalje. Ministarke? Većina zna Zoranu Mihajlović, možda se neko seti da Maja Gojković odavno nije predsednica Skupštine, nego ministarka kulture i informisanja, sete se i Darije Kisić Tepavčević jer je iz Kriznog štaba prešla u Vladu Srbije… Posle nešto dužeg razmišljanja, neko će uzviknuti: “Gordana Čomić”, s obzirom na zabezeknuće povodom njenog odlaska iz Demokratske stranke i ekspresnog dobijanja pozicije ministarke za društveni dijalog. Evroentuzijasti setiće se možda i Jadranke Joksimović. I to je to, ali, gde su ostale?

Ministarke u ovoj vladi vode zaista važne resore: rudarstvo i energetika (Zorana Mihajlović), kultura i informisanje (Maja Gojković), privreda (Anđelka Atanasković), zaštita životne sredine (Irena Vujović), trgovina, turizam i telekomunikacije (Tatjana Matić), pravda (Maja Popović), državna uprava i lokalna samouprava (Marija Obradović), ljudska i manjinska prava i društveni dijalog (Gordana Čomić), evropske integracije (Jadranka Joksimović) i rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (Darija Kisić Tepavčević).

U feminističkoj teoriji široko je rasprostranjen termin “sindrom staklenog plafona”. Reč je o pojavi, vrlo čestoj u praksi, kada različite barijere (društvene, ekonomske, političke) sprečavaju žene da napreduju u karijeri ili nekom drugom polju jednako kao muškarci. S obzirom na to da tačno polovinu ove vlade na zalasku čine žene, reklo bi se da je u srpskoj politici stakleni plafon probijen. Ali, ako je to suštinski tačno, onda ne bi postojala situacija da, na primer, Irena Vujović bude vidljivija kao predsednica Opštine Savski venac, a Marija Obradović kao narodna poslanica Srpske napredne stranke, i da ih, otkako su članice vlade, narodskim jezikom rečeno – i bog zaboravi.

BOG IH ZABORAVIO

Ako se traži razlog zašto je tako, izgleda da odgovornosti članica vlade ima malo, do nimalo. Indikativno je, recimo, obraćanje predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić u Kombank dvorani iz februara 2021. kada je predstavljala sto dana rada vlade.

Ona je tada izrazila zadovoljstvo radom vlade u prvih 100 dana, navodeći da je naša zemlja 2020. godinu, u vanrednim okolnostima zbog epidemije korona virusa, završila sa najboljim ekonomskim rezultatom u Evropi. Brnabić je u Kombank dvorani i rekla da će se u narednom periodu raditi još brže i bolje, uz očekivanje da ćemo 2021. godinu po ekonomskom rastu završiti među prve tri ili prvih pet zemalja u Evropi.

“Za Vladu to predstavlja izazov, ali je dobro za zemlju jer smo konačno navikli da razmišljamo o sebi kao o pobednicima. Danas evropske zemlje dolaze da uče od nas kako se sprovodi vakcinacija”, rekla je premijerka.

Ona je poručila da Vlada mora da radi još efikasnije, podsetivši pritom na to da je 330 milijardi dinara izdvojeno za kapitalne investicije i da se mora ispuniti postavljeni cilj, a to je privredni rast od šest odsto. Premijerka je ocenila i da je prethodna godina bila izuzetno teška zbog pandemije kovida 19, ali je i podsetila da je Vlada otvorila dve potpuno nove bolnice – jednu u Beogradu, a drugu u Kruševcu, sa više od 1500 kreveta.

“Jedna smo od tri zemlje u svetu koja je uspela da uradi tako nešto za samo četiri meseca”, rekla je Brnabić uz napomenu da je Srbija bila među prvim evropskim zemljama koje su dobile vakcinu i počele sa vakcinacijom, posle Velike Britanije i Švajcarske.

Prema njenim rečima, u oblasti vladavine prava u prvih 100 dana rada Vlade napravljeni su značajni iskoraci, među kojima je i formiranje Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara.

“Uputili smo parlamentu inicijativu za izmenu Ustava u oblasti pravosuđa. Sa telom Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO) od prvog dana radimo na implementaciji njihovih preporuka”, istakla je i dodala da je Vlada usvojila akcioni plan za implementaciju medijske strategije i formirala radnu grupu za to.

Brnabić je poručila i da je nedavnom akcijom hapšenja kriminalne grupe Veljka Belivuka poslata snažna poruka da je Srbija jaka i bezbedna zemlja i da nema zaštićenih:

“Pokazali smo hrabrost i odlučnost u borbi protiv organizovanog kriminala. Predsednik Republike je najavio ovu borbu, koju je Vlada uvrstila u vrh svojih prioriteta.”

Prema njenim rečima, operativni rad je trajao mesecima uoči tog hapšenja, a na tome su radili pripadnici MUP-a, Bezbednosno-informativne agencije, tužilaštva i drugih institucija. “Nastavljamo borbu protiv kriminalnih grupa, a fokusiraćemo se na one koji su radili za državu, a štitili kriminalce”, poručila je ona.

Dobro, kakve veze ima nešto što je Ana Brnabić ispričala pre godinu i po dana sa članicama vlade koju ona vodi? Pa, kada se pročita sve što je izgovorila, vidi se da, osim u kratkom delu u vezi sa ustavnim promenama, ni jednom jedinom rečju nije pomenula nijedan resor koji vode ministarke.

Ovako veliki fokus na zdravstvo, posledica je neshvatljivo duge pandemije korona virusa i u tom delu govor Ane Brnabić povodom 100 dana vlade je shvatljiv. Neshvatljivo je to što iz ovog govora ispada da je najuspešniji ministar u Vladi Srbije – Aleksandar Vulin. A tako nešto nezamislivo je iz velikog broja razloga koje je nemoguće spakovati u jedan tekst. Ali hajde da uzmemo u obzir samo jedan razlog, a to su profesionalne biografije ministarki i ministara: neizvodljivo je da Aleksandar Vulin bude uspešniji od Anđelke Atanasković ili Maje Popović. Ili od Gordane Čomić…

Suština je jednostavna: niko, bez obzira na pol i biografiju nije u ovu vladu ušao ni zbog čega drugog do da popuni mesto ili bude nagrađen za lojalnost Srpskoj naprednoj stranci ili Aleksandru Vučiću. Baš niko, počev od premijerke Brnabić, pa naniže…

Maja Gojković zauzimala je bitne i visoke funkcije otkad postoji u političkom životu. Danas je ministarka kulture i informisanja, iako nikakve veze sa kulturom i informisanjem nema, ali niko se nije iznenadio kada je na tu funkciju došla. Zašto? Pa zato što godinama unazad iz naprednjačkih krugova dolaze glasine da Maja Gojković voli da posećuje kulturne događaje i da joj je mesto ministarke kulture – neostvareni san. Sad ga je ostvarila, ali sasvim tiho, neupadljivo i bez postignuća. Iz toga je više nego jasno da je ministarsku fotelju dobila kao nagradu.

“ŽENSKA DOMINACIJA”

Napisati rekapitulaciju rada ženske vlade zahtevan je zadatak, jer je vrlo lako, čak i nehotice, skliznuti u seksizam i mizoginiju. Zato je jako važno skrenuti pažnju na jedan detalj koji se odnosi na gotovo sve žene koje još koji dan sede u ministarskim kabinetima: za razliku od ogromne većine svojih muških kolega, gotovo sve su političku karijeru započele od najnižih nivoa i polako se pele po političkoj lestvici. To se ne odnosi na Anu Brnabić, koja je u politiku došla iz biznisa, ni na Dariju Kisić Tepavčević, koja je došla iz pandemije korona virusa, ali odnosi se svakako na Irenu Vujović, Mariju Obradović, Anđelku Atanasković, pa čak (iako su počele u Srpskoj radikalnoj stranci) i na Maju Gojković i Jadranku Joksimović. Među ženama u Vladi Srbije nema pandana Ratku Dmitroviću (ušao na kvoti Aleksandra Šapića koji je svoj pokret utopio u SNS).

No, to što se na političkoj lestvici penju stepenik po stepenik, ne znači da se žene značajno razlikuju od muških kolega: nema tog člana ili članice vlade koji je, stupajući na ministarsku poziciju pokazao zrnce ambicije da neko opšte dobro zaista želi da promeni ili unapredi.

Jedini način za povećanje učešća žena u politici koji dokazano radi jeste veća zastupljenost. U tom smislu, odnos pola-pola u Vladi Srbije trebalo bi da bude deo formule koja radi. Ali samo jedan njen deo. Jer jednaka zastupljenost, bez jednake vidljivosti i učešća svodi se na puki broj, što je kod nas slučaj. Dok nam niko drugi nego predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično ručno štimuje broj ministarki i ministara, problemi koje bi trebalo da reši “ženska vlada” uporno opstaju.

Konkretno, razlika u platama između muškaraca i žena (za istu poziciju), uporno, već četiri godine, stoji na 8,8 odsto u korist muškaraca prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku. Razlike u platama najizraženije su u oblastima rada u kojima su žene većina, poput zdravstva i obrazovanja. Zanimljivo: oba resora vode muškarci. Baš kao i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, koje vodi stalno nad natalitetom zaplakani Ratko Dmitrović. Naravno, resor brige o porodici ne mora i ne treba da bude po automatizmu “ženski”, ali nema te žene koja bi svu krivicu za negativan prirodni priraštaj svalila na žene koje, tobož, neće da rađaju decu, kao što to čini Dmitrović, pa ide i korak dalje: ljuti se što majke u Srbiji imaju u proseku dvoje dece i “ne žele treće”. Žena bi razlikovala zajedničko dobro od ličnih životnih odluka.

Tračevi o tobožnjoj “ženskoj dominaciji” i u narednom sastavu vlade krenuli su još krajem jula i ne treba da čudi ako opet budemo imali pola ili više od pola ministarki. Međutim, na planu ravnopravnosti i jednake zastupljenosti to neće promeniti ništa ni za koga. Žene u Srbiji i dalje će se suočavati sa istim problemima kao i do sada, oni koji mogu da budu sistemski rešeni ostaće nerešeni sve dok aktivističke inicijative nešto ne pokrenu, poput problema nasilja u porodilištima kao poslednje teme koju je sama javnost pokrenula. Buduće ministarke i dalje će biti u senci, ali to nas vodi ka specifično srpskom paradoksu. One neće biti u senci ministara, nego u istoj senci kao i ministri, u senci Aleksandra Vučića. Isto kao i ministri, one koje budu prihvatile ministarske funkcije, činiće to vođene ličnim interesom i “ćarom” koji mogu da ostvare.

Na koncu, političarke na vlasti u Srbiji nesumnjivo jesu privilegovane u odnosu na građanke ove zemlje, ali u široj slici, i one su, pristankom da učestvuju u kozmetičkoj šaradi zvanoj “ženska vlada”, zapravo, ponižene i degradirane. Uostalom, setimo se Jadranke Joksimović koja nije htela da bude “ministarka” već “ministar”. Na zvaničnom sajtu Vlade Srbije sada joj stoji “ministarka”, ali tek od kad je stupio na snagu Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji propisuje rodno osetljiv jezik. A i njega nam osporavaju.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.