Iako je Srbija neto izvoznik poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, prevashodno u zemlje Evropske unije, uvoz ranog povrća bio je jedan od jačih argumenata Bogoljuba Karića u predizbornoj kampanji. "Pa zar zelenu slatu da uvozimo kad sami možemo da je proizvedemo", grmelo je sa govornice, praćeno ovacijama prisutnih. Ponuđeno je i rešenje: onemogućiti uvoz ranog povrća, a novac tako ušteđen, čak 20 miliona evra, usmeriti na izgradnju staklenika i plastenika te tako omogućiti srpskom seljaku da ga proizvede i ponudi tržištu, kad već ima razmaženih koji bi da jedu salaticu kad joj vreme nije. Zelena salata postala je, tako, simbol zapuštenosti domaće (poljo)privrede i model kako se može brzo oporaviti, samo da se zaokruži određeni broj na glasačkom listiću.

STARA IDEJA: Ideja da se administrativnim merama zaštiti domaća proizvodnja nije nova. Naprotiv, nekad, u vreme centralno-planske ekonomije, bila je rutinska. U skladu s takvom navikom, menadžment kragujevačke Zastave, recimo, iz godine u godinu pokušava da ponovo izdejstvuje carinske i poreske mere u cilju pospešivanja proizvodnje domaćeg automobila. Zahtevu, bar za sada, nije udovoljeno.

Ni zaštita domaće poljoprivredne proizvodnje na taj način nije moguća, zbog međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini koji, uzgred budi rečeno, nama idu na ruku i omogućavaju da razmena poljoprivrednih proizvoda samo sa Evropom bude veća od polovine našeg ukupnog uvoza i izvoza, pri čemu, kad je hrana u pitanju, ostvarujemo suficit.

"Poljoprivredna proizvodnja se ne štiti prelevmanima i carinama, već produktivnošću, kvalitetnijom i jeftinijom proizvodnjom", objasnila je za "Vreme" ministarka poljoprivrede Ivana Dulić-Marković i navela da je, primera radi, prinos pšenice po jedinici površine kod nas dva puta manji nego u Mađarskoj, u Grčkoj imaju dva puta veći rod kukuruza, slovenački seljak u proseku ubere tri puta više jabuka, isto je sa višnjama u Poljskoj… Za salatu baš ne postoje podaci, ali se zato zna da se u Makedoniji, na jednom metru kvadratnom, proizvede 20 kilograma paradajza, a kod nas svega sedam. S većim prinosom, logično je, cena je manja, a time konkurentnost veća. "Ministarstvo poljoprivrede ne može uticati na cenu proizvoda, ali može raznim mehanizmima uticati da domaći agrar bude uspešniji. Jedan od njih je kratkoročno i dugoročno kreditiranje razvoja domaće poljoprivrede." Nedostatak novca nije najveći problem našeg agrara, već ozbiljan i opšti nedostatak znanja, informacija, komunikacija i koordinacija, kako tvrdi Ivana Dulić-Marković.

ZNATI KAKO: Za potrebe domaćinstva, zelenu salatu jednostavno je uzgojiti, kao uostalom i svo drugo povrće: iz semena se proizvede rasad koji se, kad mu se formiraju tri para listova, rasađuje u leje, kasnije malo plevi, malo okopava, redovno zaliva i četrdesetak dana kasnije može se ubrati. Ali, ako se proizvodi za tržište, priča je malo komplikovanija jer se uključuju još neki veoma bitni faktori koji u prethodnom slučaju ne postoje – produktivnost, ujednačenost kvaliteta, isplativost proizvodnje, plasman… Prostijim jezikom rečeno, nije dovoljno samo proizvesti već i prodati. Zabluda je da su za poljoprivredu potrebne samo ruke. Vremena su takva da je glava mnogo važnija.

U evropskim zemljama rano povrće za tržište gaji se u plastenicima uz korišćenje mnogih naprednih agrotehničkih mera, od zalivanja kap po kap, preko korišćenja veštačkih podloga koje isključuju upotrebu herbicida, do ekološko podobnih đubriva poslednje generacije koja upola skraćuju period vegetacije.

U ovogodišnjem agrarnom budžetu predviđena su značajna sredstva za kreditiranje zasnivanja povrtarske proizvodnje u plastenicima, odnosno za proširivanje već postojeće proizvodnje. Krediti su kratkoročni, na godinu dana, sa jednogodišnjim "grejs" periodom i uz kamatu od svega 5,5 odsto. Dovoljno je samo popuniti formular i kredit dobiti. Naravno, da pare ne bi bile bačene, neophodno je znati šta i kako proizvesti i kome, odnosno kako, prodati. Tek kad na to pitanje proizvođači nađu odgovor, agrar će krenuti napred.

Zato je primer famozne zelene salate, koja je tako lepo poslužila u predizborne svrhe, višestruko poučan. Treba znati da se ona, kao i rani paradajz, uvozi iz Makedonije, odakle i inače stiže već decenijama unazad, samo što se do pre petnaest godina takav trgovinski aranžman nije knjižio kao uvoz nego kao unutrašnja trgovina. Gaji se u velikim plastenicima i staklenicima u Pelagoniji, podignutim na kredit sedamdesetih godina u okviru već zaboravljenog Zelenog plana, iz koga je kreditirana izgradnja sličnih objekata po Srbiji, danas zakorovljenih.

Elem, transportuje se do kvantaške pijace kamionima, upakovana u kartonske kutije, po dvadeset skoro istovetnih glavica u svakoj, gde je otkupljuju sitniji trgovci koji je kasnije krčme na komad. Od tog uvoza, dakle, ima i ovde još neko koristi, ne samo proizvođač i uvoznik. Ne treba ni pominjati koliko je zeleniš, baš u "vreme kad mu nije", koristan u ishrani, zbog obilja vitamina i minerala koje sadrži. Za zelenu salatu se kaže, naime, da je vakcina koja se jede. Još kad bi se ovde više proizvodila, gde bi nam kraj bio.