Od 1. septembra sistem naplate putarina na auto-putevima detektovaće prosečnu brzinu vozila i svaka veća od najveće dozvoljene – trenutno je to 120 kilometara na sat, a ima nagoveštaja da će da bude podignuta na 130 km/h – biće prosleđena policiji na dalje staranje i postupanje.

Ova novotarija, zgodna da se stane u kraj prebrzoj vožnji koja je, to treba imati na umu, najčešći uzrok udesa na auto-putevima, ali i još zgodnije da se dodatno dopuni budžet saobraćajne policije bez dodatnog angažovanja ljudskih resursa, nije naišla na odobravanje. Kao, ne može policija da koristi sistem naplate za otkrivanje prekršaja, da se time dezavuiše Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, da je sama ideja besmislena jer sistem je lako prevariti, da toga nema nigde do u Srbiji, a i ako ga ima to je samo na kratkim i opasnim deonicama kao što su tuneli, prevoji i uopšte uzev na takvim deonicama.

STRANA ISKUSTVA: Za početak, nije tačno da policija ne može da koristi kamere na naplatnim rampama za detektovanje prekoračenja brzine – u Članu 286. Zakona o bezbednosti saobraćaja, stav drugi, piše da može. Kratko prepričano, organ nadležan za poslove saobraćaja, policija, može da ovlasti upravljača puta, javno preduzeće i ustanovu – Srbija puteve, za snimanje saobraćaja u svrhu kontrole saobraćaja.

Takođe, nije tačno da se time krši Zakon o zaštiti podataka o ličnosti jer, pre svega, automobil nije ličnost već stvar, a sve i da jeste ličnost, pomenuti zakon ne zabranjuje prikupljanje podataka, već neovlašćeno obrađivanje tih podataka. Kako je za "Vreme" objasnio Zlatko Petrović, pomoćnik generalnog sekretara poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, operater naplate putarina – Javno preduzeće Putevi Srbije te podatke ne obrađuje nego samo prosleđuje policiji koja je pak ovlašćena da podatke obrađuje i po potrebi procesuira.

Nije tačno ni da tako nečeg ima samo u Srbiji: u više evropskih zemalja – Austriji, Holandiji, Velikoj Britaniji i Italiji – takvi sistemi već podugo rade. U nekima od njih rade samo na opasnim deonicama, dok su Italijani najdalje odmakli: još 2004. godine pokrenut je projekat snimanja prosečne brzine vozila na auto-putevima kodnog imena Tutor. Do 2005. godine, kada je i aktiviran, na 1120 kilometara auto-puteva izgrađene su rampe sa kamerama preko cele širine puta na udaljenostima od 10 do 25 kilometara, kako gde i kako je zgodno. Za samo godinu dana aktivnog rada, zabeleženo je 22 odsto manje svih udesa u kojima je povređeno 34 odsto ljudi manje, dok je broj poginulih prepolovljen. Zanimljivo: te godine policija je na kućne adrese prekršilaca poslala svega 15.000 biljeta. Samo postojanje kamera na italijanske vozače, poznate po vožnji kako se kome ćefne, delovalo je blagotvorno. Danas ovaj sistem pokriva 3100 kilometara, odnosno nešto više od 40 odsto svih auto-puteva.

(BEZ)SMISLENO: Ideja da se između dve naplatne rampe meri prosečna brzina vozila na auto-putu začeta je pre oko 10 godina, kada je zbog kraduckanja pazara, ali i mnoštva rupa u sistemu kroz koje je bilo lako provući se bez plaćanja putarine, uveden današnji sistem sa skeniranjem registarske oznake i beleženjem vremena prolaza kroz ulaznu i izlaznu rampu. Prosto, ako je poznato za koje vreme je neko vozilo prešlo put poznate dužine, deljenjem te dve poznate veličine dobija se prosečna brzina kretanja.

Inače, datoteka sa srednjim brzinama kretanja vozila različitih kategorija u različito doba dana i godine je sofisticirani alat koji je od koristi pre svega upravljačima puta – u konkretnom slučaju JP Putevi Srbije, ali i za regulatore saobraćaja – saobraćajnu policiju, ako ništa drugo a ono da optimalno rasporede patrole, da sa najmanje čeka naprave najveći ulov.

Onda se neko lepo setio da pored čeka može i mreža da se baci: ako se već na naplatnim rampama beleže registarska oznaka i vreme prolaska, nije neka naročita nauka da se ujedno izračunava i prosečna brzina, pa ako je veća od dozvoljene to može i da se naplati. Naime, prosečna brzina je uvek negde između maksimalne i minimalne, pa ako je ona veća od maksimalno dozvoljene – 120 kilometara na sat, vozač je nesumnjivo prekršio Član 44, stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima: na auto-putu vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 120 kilometara na sat.

Sa druge strane, tih 120 kilometara na sat je opšte ograničenje, na nekim deonicama ograničenje je 100 ili 80, pa i 60 kilometara na sat tamo gde se na putu nešto radi, tako da su i svi oni koji su malo ispod crte, recimo 100 kilometara na sat, zasigurno u nekom momentu prekršili Član 44. Što je veći razmak između dva merna mesta, u ovom slučaju između naplatnih rampi, razlika izmeću srednje i najveće trenutne brzine je veća, ali taj prekršaj ipak neće biti i sankcionisan, jer sistem kakav se uspostavlja/testira nije kadar da takav prekršaj i dokaže.

Taj momenat, da sistem ne može da registruje svakog prekršioca, povod je da se sve proglasi besmislenim: kao, lako ga je prevariti. Jeste, lako je, pogotovu jer se i čekanje na naplatnoj rampi računa kao vreme provedeno u vožnji, kao i svako zaustavljanje usput, ali ipak – početkom avgusta na relaciji Novi Sad – Beograd, od sedam uveče do ponoći, dakle u svega pet sati, od ukupno 21.721 vozila koje je prošlo naplatnu rampu kod Stare Pazove, detektovana su čak 3124 vozila čija je srednja brzina bila veća od najveće dozvoljene, bez obzira na to što je i na rampama bilo gužve. Štaviše, kod 1289 vozila merenje je pokazalo da im je prosečna brzina bila iznad 130, a kod njih 90 preko 150 kilometara na sat, sa sve čekanjem na naplatnoj rampi. Užas, zar ne.

Taj podatak pokazuje da sve to i te kako ima smisla, mada nije poznato da li su vozači na ulaznoj rampi upozoreni da će se snimati njihova prosečna brzina. Da jesu, verovatno bi ih bilo mnogo manje, što uostalom i jeste cilj – da se ne vozi prebrzo.

Dakle, bez obzira na to što nije sveobuhvatan, ovaj sistem ima smisla i, kako god da se okrene, pravedniji je i obuhvatniji od lovljenja prekršilaca radarom, naročito od kada je uvedeno ono čudno pravilo da je prekoračenje brzine i za svega jedan kilometar na sat dovoljno za pisanje prijave. I najpažljivijem vozaču se, naime, dogodi da ne primeti da se kreće (malo) brže nego što sme, pa kad primeti, on uspori. Loviti i kažnjavati pažljive vozače i tako ih izjednačavati sa onim bahatima je kontraproduktivno i nadasve kvarno.

BALKANSKA PRAVILA: Kada je krajem prošlog meseca, tokom obilaska radova na koridoru 10, upitana za koje vreme je stigla od Beograda do Levosoja, ukupno 360 kilometara, ministarka Zorana Mihajlović je rekla da su putovali cela tri sata. Na reakciju nekolicine novinara, nešto kao "ala ste nagazili", dodala je da se zaboravlja da samo kroz Grdeličku klisuru nemamo auto-put. "Vozili smo kako treba", zaključila je.

E pa nisu vozili kako treba: jeste da se prostim deljenjem udaljenosti i vremena dobije taman 120 kilometara prosečne brzine, ali niti je auto-put celom dužinom – nedostaje 40 kilometara i dalje magistralnog puta na kome je opšte ograničenje 80 km/h, a zbog same konfiguracije puta i zbog radova koji su u toku pretežno je tek 60 km/h – niti je celom dužinom auto-puta dozvoljeno 120 kilometara na sat.

Međutim, cela kolona spada u kategoriju "vozila pod pratnjom" na koja se, kao, ograničenje brzine ne odnosi. To jeste tačno, ali samo pod jednim uslovom, koji je opisan u Članu 106. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ukratko, ako se vozilo pod pratnjom kreće brzinom većom od dozvoljene, pored svetlosnih signala mora da bude aktivan i zvučni signal. Pa sad, ako je sirena zavijala sve vreme puta, Zakon o bezbednosti saobraćaja nije prekršen, ali to opet ne znači da su vozili "kako treba" jer, prosto, na auto-putevima ne treba da se vozi brže od 120 kilometara na sat. Da je tog dana sistem monitoringa bio aktivan, na obe naplatne rampe – one kod Niša i kod Leskovca – pokazalo bi se da je kolona išla znatno brže nego što treba/sme, s tim da uplatnica sa odgovarajućim iznosom nikada ne bi bila poslata, jer vozila pod pratnjom dozvoljenu brzinu smeju da prekorače, a i kamere ne beleže zvuk, pa ne bi ni bilo dokaza o prekršaju. Kako god, bez obzira na pratnju, svetla, sirene i imunitet, voziti se toliko brzo je opasno, na stranu što je i nepristojno, a nadasve je sramota tvrditi da je bilo "kako treba".

Pitanje je, takođe, ko će još biti privilegovan, osim onih kojima zakon to prekoračenje toleriše – vozilima s pravom prvenstva i onima pod pratnjom? Da li je, a lako je moguće da već jeste, u proceduru koja prevedena na srpski jezik glasi: "ako je detektovana srednja brzina veća od 120 kilometara na sat, onda podatke o tome pošalji policiji", dopisano i "osim ako je registarska oznaka deo baze podataka sa izuzecima", pa da u njoj nađu mesta sva vladina/partijska vozila, pa privatna vozila glavate gospode i gospođa, pa i njihovih mama i tata, sinova i kćeri, burazera, pajtaša, podobnih urednika i novinara, omiljenih glumaca, botova koji se naročito ističu… Lepo i korisno po pobrojane, uzgred i nevidljivo.