Danica Ć., daktilograf iz Kragujevca, ostala bez posla. Želi da se bavi privatnim biznisom, da gaji cveće u stakleniku koji bi postavila u svom dvorištu. Motiv da to radi je da sinovima omogući studiranje. Tvrdi da joj za vođenje biznisa nije potrebna tehnička pomoć i da bi radila sama. Traži kredit u vrednosti od 17.140 maraka. Ne kaže odakle bi uvezla opremu, ali zna njenu cenu. Nema sigurne ugovore koji bi pokazali tržišnu opravdanost projekta, ali je sigurna da bi cveće prodavala građanima i privatnim cvećarama. Misli da za jedan cvet gerbera, na primer, može da dobije protivvrednost oko 75 pfeninga, ali ne kaže da li je to cena u veleprodaji ili maloprodaji. Danica Ć. jedan je od desetine hiljada građana Srbije koji su poslušali premijera Đinđića da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke i pomognu sebi, ali i reformama u državi, i jedan od 900 potencijalnih biznismena koji su se obratili državi sa zahtevom za kredit. Sumirajući nedavno rezultate prve faze vladine turneje "Srbija na dobrom putu", premijer Đinđić je primetio da sve opštine koje je posetio imaju gotovo isti problem: teško se dobijaju krediti za mala i srednja preduzeća. Istog dana (29. mart), učestvujući na okruglom stolu o reformama privrednog prava, guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić izjavio je da je 35 budućih preduzetnika (od 202 čiji su projekti pozitivno ocenjeni) prosečno čekalo četiri meseca na kredit kojim treba da započnu svoj biznis. I Đinđićeve i Dinkićeve opaske, reklo bi se, bile su upućene na adresu republičke Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Nenad Penezić, direktor Agencije, ovako sumira dosadašnja iskustva: "Polovina preduzetničkih poduhvata kod nas se, nažalost, baziraju samo na sluhu za biznis. Od sto ljudi koji nam ovde zakucaju, 99 prvo i jedino pita: ‘Imate li neke pare?’ Aman ljudi, stanite. Nije sve u kreditu. Niko nije došao i rekao da ima ideju koju može tržišno da odbrani i kojom može da zaposli komšiju, brata, tetku… To je privatni biznis. Imamo slučaj u Kragujevcu da dođe čovek i traži 75.000 eura. Kad ga pitamo za šta traži pare, on ne zna da odgovori. Ili drugi slučaj u tom gradu: čovek traži 25.000 eura za mini farmu. Mi ga pitamo da li je malo istraživao kome će prodati mleko, meso ili jaja, a on kaže: ‘Imam ja komšiju koji će to da mi prodaje na pijaci’, pa se onda zamisli, odustane od mini farme i kaže da mu kum ima turističku agenciju, da mu damo kredit da kupi visokopodni autobus. Ili, dođe bivši radnik Zastave i traži kredit od 2500 eura da otvori mini-farmu. Mi smo plaćali ljude da obiđu sve te potencijalne preduzetnike i od njih čuli razne priče: da je jedan budući biznismen prijavio tuđu imovinu, da se u ime drugog prijavio unuk koji računa da ‘drpi’ 2500 eura i kupi poker aparate koje će staviti u lokalnu kafanu, treći živi u inostranstvu, a hoće da uzme povoljan kredit od države za roditelje, četvrti traži kredit a pijan ne izlazi iz štale… Svi hoće kredit baš od 75.000 eura, kolika je gornja granica koju smo postavii. Pitam se kako baš svima toliko treba za opremu, obrtna sredstva… Pa, samo taj podatak mnogo govori i znamo o čemu se radi. Još niko nije rekao da mu treba 61.553 eura. Dođu nam ljudi i kažu da žele da se bave biznisom, ne znaju kojim i traže od nas savet. U jednom gradu dali smo im carinsku listu svega onoga što je prošle godine uvezeno i rekli neka je popodne dok se odmaraju malo proučavaju. Videće da smo uvozili delove za lokomotive i reći da, to ne dolazi u obzir. Ali, uvozili smo i čačkalice, da li je moguće da mi uvozimo čačkalice? Eto ti ideje. A najveći broj potencijalnih preduzetnika odlazi iz Agencije kada čuje da treba da vrati kredit."

"VREME": Pre godinu dana republička vlada veoma pompezno je najavila podršku razvoju malog i srednjeg biznisa. Očekivanja su bila velika jer se u toj oblasti možda najbolje vidi nova filozofija, novi način razmišljanja i uspešnost tranzicije. Sada kao da je sve upalo u neko sivilo, ništa se ne pomera, nema "eksplozije preduzetništva". Šta se dogodilo?

NENAD PENEZIĆ: I mi smo u startu mislili da ćemo mnogo brže rešiti neke stvari. Kad smo krenuli pre godinu dana, suočili smo se s dve grupe od po dva ključna problema. Prvo, nismo imali konzistentnu strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća i, drugo, nismo imali izgrađenu i razuđenu institucionalnu infrastrukturu za podršku tom sektoru privrede. Odmah po osnivanju Agencije u februaru prošle godine krenuli smo na teren i suočili se s druga dva problema. Prvi je zakonska regulativa: mi danas imamo vrlo mnogo administrativnih barijera ne samo za otpočinjanje privatnog biznisa nego i za tekuće poslovanje. Drugi problem iz ove grupe je kapital. Odnosno, nedostatak kapitala, što znači da ne postoji razuđeno, diversifikovano i povoljno finansijsko tržište na kome bi neko mogao da realizuje dobar projekat.

Za tri meseca u ovoj zemlji građani su zamenili šest milijardi maraka u eure. Šta je država ponudila građanima kao atraktivne uslove da taj novac izvade iz slamarica i ulože u svoj mali porodični biznis?

Taj novac građani su sada izneli na svetlost dana i ponovo vratili u slamarice. Iz priče o godini dana našeg rada shvatićete zašto je bilo teško ubediti građane da svoju ušteđevinu iz slamarica ulože u nesiguran biznis. Da počnemo od institucionalnih prepreka. Izuzimajući savezni zakon o preduzećima i republički zakon o preduzetništvu, postoji još stotinak različitih podzakonskih akata i uredbi koji regulišu poslovanje malih i srednjih preduzeća. Šta smo mi uradili? Uspeli smo da "izboksujemo" promenu člana 18. Zakona o preduzećima koji direktno tangira osnivanje malih i srednjih firmi. Predlažemo da jedno preduzeće koje se osniva ne mora da prolazi kroz masu propisa i postupaka, nego da se ta procedura maksimalno uprosti, da vlasnik počne da radi a da mu se ostavi razuman rok u kome bi on dokazao, recimo, nadležnim inspekcijama, da ispunjava uslove koje po zakonu ima ako hoće da se bavi tim biznisom. Problem je, nadalje, onih pet hiljada dolara koje vlasnik mora da unese kad osniva društvo s ograničenom odgovornošću, što je najčešća forma pod kojom se osnivaju mala i srednja preduzeća. Naš predlog je da se taj osnivački deo smanji upola. Pripremili smo i izmene Zakona o preduzetnicima, koje treba maksimalno da uproste proceduru registrovanja samostalnih radnji i njihov ulazak u privrednu strukturu. Sada tačno znamo i koje će nam međunarodne institucije pomoći u strategiji razvoja i formiranja mreže regionalnih agencija. Svetska banka će nas podržavati u strategiji razvoja i njeni eksperti pomagaće nam u procesu deregulacije, a Evropska agencija za rekonstrukciju podržavaće mrežu regionalnih agencija. U ovih godinu dana jasno smo uočili da postoji jako mnogo različitih preduzetničkih ideja, ali, nažalost, vrlo malo je tržišno ostvarljivo. Može se reći da Srbija ima gep u grupi potencijalnih preduzetnika koji ne mogu svoje ideje da samostalno provere na tržištu, tehnološki i finansijski. I tu je uloga ove agencije s njenim regionalnim kancelarijama značajna. Dakle, da dovedemo iskusne preduzetnike i strane konsultante koji su sedam-osam godina proveli u zemljama u tranziciji gde su bili suočeni sa sličnim problemima.

Obilazili ste gradove i slušali ljude koji imaju preduzetničke ideje. Šta oni kažu?

Nedavno smo bili u Pirotu i pitali potencijalne preduzetnike da li imaju ideje. Odgovorili su potvrdno, a onda su nas odmah pitali gde da nađu pare. Mi smo ih ubeđivali da im je kapital, po važnosti, na trećem mestu. Na prvom mestu su njihove preduzetničke sklonosti, a na drugom mestu je potreba da nauče da planiraju svoje preduzetničke poduhvate, odnosno, da naprave poslovni plan. Praksa razvijenih zemalja pokazala je da preko 50 odsto novorođenih biznisa propada u prvih pet godina. Dva su ključna razloga: precenjene preduzetničke sposobnosti i nedovoljno ili loše planiranje. Sada imamo jako mnogo projekata u bazi podataka. Ljudi dolaze i kažu da hoće da proizvode, na primer, sveće protiv komaraca. Većina dolazi samo s idejom, ali je veoma veliki problem u tome što nemaju tržišnu analizu.

Ali, iskustvo američkih biznis inkubatora je nešto drugačije. Država onome ko dođe i donese dobru preduzetničku ideju nudi i omogućava sve – od faksa i koverata do kredita i poslovnog plana.

Znam o čemu govorite, ali to može samo razvijena struktura. Videli smo kako to funkcioniše i u Italiji i Danskoj. Ali, za tako nešto mora se imati izgrađena institucionalna infrastruktura koja će preduzetniku koji ima samo ideju napraviti poslovni plan i dovesti mu finansijera, ispitati tržište, napraviti marketinšku kampanju… Nama će trebati vremena da dođemo do te faze. Ne zaboravite da Srbija sada ima jedan Kragujevac, Bor, gde je ova agencija u proteklih šest meseci imala prosocijalno obojene aktivnosti. U Leskovcu smo na osnovu jednog malog fonda kreditirali 25 preduzeća i kreirali 350 novih radnih mesta. Uostalom, za ideju preduzetničkog inkubatora treba nam prostor.

U Srbiji bar praznog prostora ima na pretek?

Slažem se, ali podloga za inkubator je izgrađena institucionalna infrastruktura. Mi to pokušavamo da uradimo sa Zavodom za tržište rada, ali pre svega s nezaposlenima jer Zavod ima infrastrukturu. Preduzetnik ima ideju i ništa više. Ako želi da kroz poreze dobije više novca u budžetu i ako želi da ima manje nezaposlenih, državi je stalo da takve preduzetnike okuplja i pomaže im da ideju pretvore u biznis tako što će im obezbediti podršku za njihov biznis u marketingu, tehnologiji, ispitivanju tržišta i finansiranju. Gde je to u Srbiji? Taj deo posla treba da rade naši regionalni centri i mi to još gradimo jer nemamo izgrađenu infrastrukturu. Šta je suština regionalnih agencija? Edukacija, konsalting i trening, to o čemu vi govorite. Znači, imam ideju i regionalna agencija trebalo bi da ima listu servis provajdera. Recimo da smo u Kragujevcu, u budućnosti treba da bude deset konsultantskih kuća, jedna za marketing, druga za PR, jedna za standarde… Ti provajderi prvo će proći kroz proces akreditacije jer želimo da ciljne usluge budu unificirane i da njihova cena po kojoj pružaju usluge preduzetnicima ne bude kao u velikim konsultantskim kućama. Iz toga, za godinu dana može proizaći ono o čemu vi govorite, preduzetnički inkubator. Dakle, u inkubatoru se nalaze oni preduzetnici čije ideje u startu imaju tržište.

Ali, ljudi koji tek sada počinju biznis i imaju samo ideju ne znaju da prave poslovne planove na osnovu kojih bi dobili kapital.

Pa u tome i jeste suština: da im država pomogne da realizuju svoju ideju. Pa to i pokušavamo da uradimo na do sada bezbroj održanih "radionica". Mi s razlogom favorizujemo izradu poslovnih planova, ali ne po svaku cenu. Oni su samo putna mapa, pokazuju kako se ide od ideje do profita. Ali, poslovni plan nije samo namenjen bankama, kako misli većina naših preduzetnika, već i menadžerima, porodici, revizorima, sindikatima, svakome ko će svedočiti o nečijem biznisu. Preduzetnik ideju treba da proveri na tržištu, a nije važno da li je primenio metodologiju Svetske banke, Evropske agencije za rekonstrukciju ili Dilojt tuša. Da bismo im olakšali početak biznisa, napravili smo pojednostavljeni metodološki vodič.

Zar nije pomalo teško prihvatiti činjenicu da čovek koji tek počinje biznis mora da zna sve o njemu i da to stavi u poslovni plan?

Mi u svakom regionalnom centru Srbije pravimo listu servis provajdera. Oni će u pojedinim delovima poslovnog plana pomagati našem preduzetniku da ga sklopi. Ali, preduzetnik u svojoj glavi mora imati celinu biznisa. Zato je prva stvar procena preduzetničkih sposobnosti, vizija je prva stvar. Ako neko nema grubu predstavu gde želi da bude u biznisu u naredne tri godine, da li je to preduzetnik? U Šapcu smo organizovali radionicu i sve ovo ispričali preduzetnicima. Za nas je rezultat bio poražavajući jer ljudi koji su nas slušali, odmahivali su rukom u stilu "pa znamo mi to". Pozdravili su jedino kad smo im dali putokaz kako da istraže tržište, tehnologiju i finansije, na čija vrata da zakucaju kako bi dobili te informacije. Dali smo im pet publikacija Instituta za istraživanje tržišta u kojima se tačno govori o profilu kupaca, konkurenciji, trendovima u industrijskim granama… Sve su to primili manje-više skeptično. Ali, posle 20 dana u Šabac je došao Milan Panić i objašnjavao im da bi u Americi imali 25 minuta da ubede finansijera da je njihov poslovni plan dobar: da ga uvere da imaju kupca, da su kreirali bolji i jeftiniji proizvod od konkurencije i da će na bazi tako postavljenog biznisa moći da ostvare profit. Kad su to čuli od Panića, onda su šabački budući preduzetnici zvali nas i tražili našu metodologiju.

Budući biznismeni žalili su se premijeru da se krediti teško dobijaju. Da li zato što nema para ili zato što su rigorozni uslovi?

Naša finansijska situacija je dosta teška. Imamo nekoliko poslovnih banaka koje kreditiraju mala i srednja preduzeća, ali ne sopstvenim parama, nego preko kreditnih linija koje dolaze iz inostranstva. Eksim banka i Novosadska banka servisiraju kreditnu liniju Evropske agencije za rekonstrukciju. Cepter i Kulska banka servisiraju kreditnu liniju nemačkog KFB-a. Mi kao država i naše poslovne banke nemamo realnih izvora za kreditiranje malog i srednjeg biznisa.

Osim domaće "štednje" u slamaricama?

Jeste, apsolutno ste u pravu, treba ih stimulisati da taj novac ulažu, ali to je naša poražavajuća stvarnost. Jutros smo na kolegijumu kod ministra Vlahovića razmatrali šta treba da uradimo da ti ljudi steknu poverenje i ulože pare iz slamarica. Novac je jako skup. Kamatne stope su visoke zato što je malo kapitala na tržištu: puno se traži, a nema ga. Ali, zapazili smo da ništa manje važan nije ni ovdašnji veoma veliki rizik ulaganja. Zakonska regulativa je nepotrebno opterećujuća i ne postoji hipoteka kao sredstvo za obezbeđivanje plaćanja. Kod svih ovih kreditnih linija iz inostranstva sada imamo triput veću hipoteku. Ako neko traži 50.000 eura kredita, mora da obezbedi 150.000 eura. Za većinu ljudi koji počinju s biznisom to je neizvodljivo. Ali ćemo zato od 1.juna imati novu, veoma značajnu instituciju – fond za davanje kreditnih garancija, čiji će zadatak biti da favorizuje start–up pakete. Dakle, naša ideja je da svaki budući preduzetnik pet puta na papiru proveri poslovnu ideju, a šesta stepenica biće ovaj fond.