Prošle nedelje je novinar "Vremena" proveo lepo veče u poznatom kafe baru u centru Beograda. Osoblje, ambijent, usluga, muzika, gosti – sve je bilo na visokom nivou iako to nije restoran najviše klase. Po završetku večere konobar je uredno doneo račun otkucan na kasi, vaš izveštač je platio i otišao dalje. Kod kuće je mahinalno pogledao račun pre nego ga baci u kantu za otpatke i primetio neke nepravilnosti. To nije bio pravi fiskalni račun – nije imao podatke o preduzeću i konačna cifra je bila uvećana za dvadeset procenata. Novinar se setio reklame Ministarstva finansija koje sugeriše da gde god bili trebalo bi da uzmete račun za onu robu ili uslugu koju ste platili. Ono što je na računu trebalo da bude objašnjenje o tome koliki je porez na promet (u visini od 20 odsto) dodato je na onu cifru koja je pravi račun. Da li to gazda poznatog restorana pokušava na sitno da krade svoje goste naplaćujući im ono što sam ima obavezu da plati?

Novinar "Vremena" se vratio u kafe bar i zatražio objašnjenje od zaposlenih i povraćaj novca jer je krađa bila očevidna. Uplašeni konobar ("Pa da li znate za koliku ja platu ovde radim?") i njegova koleginica u šanku ("Verujte da je za sve kriva kasa!") pokušavali su da objasne da nije do njih, da ta firma sve radi regularno i da nema potrebe "podizati prašinu". Bilo je jasno da su ljudi uplašeni za svoj posao a da sami nisu krivi – ukoliko je vajni preduzetnik odlučio da sam "španuje" kasu sa fiskalnom memorijom. Novac je vraćen, a vaš reporter je otišao iz lokala u dilemi da li da sutradan prijavi objekat "poreskim organima".

Šta uraditi u ovakvoj situaciji i da li bi takva prijava zaista dovela do toga da ljudi koji su radili te večeri izgube posao?

Sutradan, razgovor s Poreskom upravom. Moma Kijanović, pomoćnik direktora Poreske uprave Republike Srbije (iz sektora za poreski postupak) kaže u razgovoru za "Vreme" da svaku nepravilnost "treba prijaviti najbližoj jedinici poreske uprave". Pomenuli smo da agilno Ministarstvo finansija spotovima bombarduje građanstvo kome bi da utuvi kako je društveno korisna stvar da se račun uzme posle svake novčane transakcije – bila to kupovina novina na kiosku ili kolektivna proslava mature. Do pre dve godine u Srbiji se nekako smatralo uvredljivim ako neko zatraži račun (sem u situacijama kada je račun bio potreban da bi se troškovi docnije naplatili preduzeću), a onda je tadašnji ministar finansija Božidar Đelić krenuo u akciju "fiskalizacije" prometa u Srbiji što je značilo da će oni koji pružaju usluge morati da: kao prvo, evidentiraju promet instaliranjem fiskalnih kasa u svoje objekte – to bi trebalo da poveća finansijsku disciplinu i olakša kontrolu uplata pazara i sveukupnog prometa koji se ostvaruje u jednom preduzeću i kao drugo, da svakom kupcu izdaju račun ("Bolje izdati račun nego otadžbinu!"). Međutim, stvari nisu išle lako. Navikla da radi bez ikakve kontrole i plaća virtuelne, paušalne poreze, većina je preduzetnika u Srbiji zavapila da je takva vrsta poreske kontrole britva koja se šeta po njihovom vratu i da je implementacija takve ideje države kopanje groba mnogobrojnim malim i malo većim preduzetnicima. Radikalnu ideju kabineta Božidara Đelića da okači kase oko vrata svima koji nešto naplaćuju, umekšao je narodski nastrojeni kabinet Vojislava Koštunice, pa su brojne kategorije poreskih obveznika izuzete obaveze da uđu u fiskalni obruč i detaljniju naplatu poreza.

Ono što je trebalo da se kontroliše od početka ove godine uzelo je zamah šest meseci docnije, jer od juna meseca poreski organi vrše rigorozniju kontrolu. Koliko u Srbiji ima onih koji podležu Uredbi o evidentiranju prometa putem kasa sa fiskalnom memorijom? Odgovor: to se tačno ne zna, procenjuje se da je to "negde između 120.000 i 130.000 obveznika". Bilo nam je čudno kako nema tačnog podatka, pa smo pokušali da saznamo koliko je kasa "uključeno u sistem"? Kijanović je u ovom slučaju bio veoma precizan i rekao je za "Vreme" da je "do sada registrovano 118.672 kasa sa fiskalnom memorijom kod 76.293 poreska obveznika". Nešto ranije ove jeseni direktor Poreske uprave,Vladimir Ilić, rekao je da je proces fiskalizacije gotovo okončan jer je pokriveno oko 95 odsto obveznika. Ima tu još statistike. Kijanović kaže da je evidentiran porast od deset do 20 odsto prijavljivanja prometa, što je uslovilo da u avgustu mesecu ove godine prvi put srpski budžet "radi" sa suficitom. Preko hiljadu kontrolora poreske uprave, raspoređeni su na strateške pozicije po Republici, napravili su u četiri poslednja meseca 37.839 kontrola i uočili nepravilnosti na 2291 mestu. Lepe vesti za srpski budžet: naplaćeno je kazni u visini od 57,3 milona dinara. Mnogi lokali su platili visoke novčane kazne i zatvoreni na mesec dana. Država pokazuje odlučnost da disciplinuje učesnike finansijskog tržišta.

Ideja je plemenita. Povećana naplata poreza bi trebalo da dovede do priželjkivanog smanjenja poreskih stopa (sada vam na svakom računu piše da je 20 odsto cene proizvoda porez na promet), i često se kaže da povećanje poreske baze umanjuje poresku stopu. Više puta je ponovljeno da je namera da se novac prevede iz sivih u bele tokove, a "crni" račun na beloj tankoj hartiji jedan je od dokaza da je taj postupak ostvaren i da će u budžetu biti koji dinar više za "socijalna davanja". Prema rečima Vladimira Ilića, uvođenjem PDV-a budžetski će prihodi "skočiti" za 50 odsto.

Na terenu je sve malko drukčije. Gazde jesu primorane da zaposle radnike, da ih prijave i da uplaćuju zakonom propisane prinadležnosti, ali je dosta njih koji uslužne delatnosti koriste kao paravan iza koga se rade neki veći i unosniji poslovi. Neki od psihijatara prisutnih u javnosti mogao bi da napravi foto-robota srpskog preduzetnika iz devedesetih, naviknutog na dobar provod, veliku i brzu zaradu i paušalno plaćanje poreza. Instaliranjem pametnih fiskalnih kasa i stupanjem na snagu Zakona o porezu na dodatu vrednost (od prvog januara 2005) država će imati potreban alat da "prati tragove novca", kako je to govorio predsednik Liberala Srbije Dušan Mihailović. Primedbe koje je izveštač "Vremena" mogao da čuje od nekih vlasnika beogradskih ugostiteljskih radnji – koji, po pravilu žele da budu neimenovani – tiču se visine poreza i opšteg poskupljenja svih komunalnih usluga. "Ako bih sve prijavljivao po zakonu", kaže jedan beogradski ugostitelj, "ne bih imao leba da jedem, a kamo li da nekog zaposlim."

Prema onome što je rečeno u Poreskoj upravi, preduzetnicima jadanje neće pomoći. Kontrolori su najpre češljali teren proveravajući samo da li je kasa kupljena i da li se računi izdaju, a u drugoj fazi – čiji će, prema Kijanoviću, početak biti na vreme obelodanjen – kontrolori će proveravati upravo tokove novca i robe. Ko će se naći prvi na udaru, pitali smo zamenika Kijanovića. "Metodološko uputstvo je distribuirano svim centrima", kaže on i dodaje da će se Zakon rigorozno primenjivati.

A šta da radi potrošač, poslednji u lancu pružanja usluga, kada utvrdi kako neko pokušava da ga prevari ili pokušava da prikrije nešto što je predmet neke vrste društvenog dogovora? Da li ćete uvek tražiti račun kao potvrdu da je prodavac čovek koji misli da deo svoje zarade treba dati za nešto što je "opšte dobro"?

Novinar "Vremena" nije prijavio lokal sa početka teksta, jer je pomislio da bi se sve završilo tako što bi gazda platio kaznu, ali bi novac docnije vratio zakidajući od plata zaposlenih. Tu stvar ne pokriva poreska inspekcija nego inspekcija rada, pa traženje pravde od šaltera do kancelarije i ukrug izgleda kao sudbina sluge Jerneja. Zato je ovde pomešana priča o sprovođenju zakona s duboko usađenim normama i "mentalitetskim osobinama".