Ako je, dakle, državni radio-mastodont (v. "Vreme" br. xy) u 2001. godini imao zadatak da kako zna i ume zakrpi bar one najvidljivije (to jest: najčujnije, ne?) posledice dugogodišnje unutrašnje devastacije i sistematske "patriotske" fekalizacije svog lika i zvuka, onda su one druge, vanbudžetske stanice, a pre svega one koje smo u devedesetim godinama prozvali "nezavisnim", imale samo jednu Svetu misiju glede vlastitog održanja iznad površine: da – štapom, kanapom i drugim sofisticiranim sredstvima – uz gotovo potpunu ravnodušnost i čak i mestimično saplitanje nove vlasti, održe visok nivo kvaliteta i kredibilnosti i da opravdaju nabubrela očekivanja publike, uglavnom strašno nabrušene na sve što bi joj moglo zaličiti na isuviše intimno slizavanje s "pobednicima" (ali i na tolerantno "pranje" gubitnika, čemu gotovo niko nije odoleo).

ANTINOMIJE SLOBODE: Kao nesumnjivo vodeći simbol elektronskog medijskog otpora tiraniji u Srbiji, Radio B92 (92.5 mHz, kao što dobro znate, no red je da se kaže) svoju je tihu perestrojku na nove političke, kulturne i iznad svega ekonomsko-finansijske uslove izveo prilično uspešno, ali ne i bez gubitaka, što aktuelnih, što potencijalnih. U vreme diktature i cenzure, informativni program B92 bio je, ako ne jedini, a ono svakako najširi i najčišći "prozor u stvarnost" u ovdašnjem etru; sada je konkurencija sve brojnija i sve jača, no uigrana ekipa "devedesetdvojke" se time nije dala impresionirati: njihovi su "Dnevnici" i "Noćnici" još uvek bez ravnopravne konkurencije na skali (što se baš ne može reći za info-produkt istoimene televizije), a autorske i magazinske emisije poput Yutopije, Apatrije i pre svega Peščanika – najboljeg programa te vrste u zemlji – uspele su da se suvereno i bezbolno "prešaltuju" na novi korpus tema, onaj kakav diktiraju izmenjene društvene okolnosti, ne gubeći pri tome prepoznatljiv bespardonični pristup. Na drugoj strani, vreme u kojem inostrane donacije polako presahnjuju – eto nam još jedne antinomije slobode, da se s njom gombamo! – (i) "devedesetdvojci" nameće nimalo beznačajna iskušenja komercijalizacije. Ovo će, verujem, biti jasno svakome ko je od početka svestan da je "projekat B92" od samog zaživljavanja u etru bio nešto mnogo šire i više od pružanja informativne i političke infuzije/alternative: on je bio katalizator jednog drugačijeg, u višem smislu fundamentalno "oporbenog" lajfstajla. Ne može se reći da je B92 to prestao da bude, ali se (sup)kulturno izraženije nonkonformistički sadržaji sve više potiskuju u sve zaturenije programske "džepove", najčešće večernje i noćne, dok dan potiho osvaja potpuno neslušljivo nadri-pop i kvazi-r&b njanjanje i prenemaganje, kakvog imate već na lopate i do povraćanja na svakom od bezbrojnih i bezbojnih DJ-staničuljaka u lokalnom etru (Venus, Naxi, Akademac, Siti, Pingvin, Dunav, Top FM, BG Radio, delimično i Radio 949 Studija B, etc.). Pa dobro, ljudi, imate li samilosti?! S druge strane, B92 i dalje ima all–stars set o kakvom drugi mogu samo da sanjaju: Srđan Anđelić Mjehur, Igor Brakus & comp., Uroš Đurić, duet "TV manijaka" Mojsin–Ilić, "sportska" bulumenta itd. prepoznatljivi su talking heads-aduti B92 kojima je isuviše teško parirati. Dakle, ako pogledamo tranzicijski nešto uznapredovalija ex-SFRJ društva, B92 trenutno stoji negde između dveju mogućih alternativa: zagrebačkog Radija 101, kao komercijalno-populističke purgerske/klajnbirgerske staničice koja životari svoje otužnjikavo japijevske dane na staroj, poluzasluženoj "oporbernoj" slavi – utoliko je BG pandan Radiju 101 oduvek bio Radio Index (99.8 mHz), a nikako "devedesetdvojka" s kojom su ga obično poredili – te ljubljanskog Radio Študenta (www.radiostudent.si, ima live streaming!) koji je vazda bio, ali bogme i ostao daleko najradikalniji FM projekat u celoj (jugo)istočnoj Evropi, i koji je svojom do danas, duboko u "tranziciji", očuvanom muzičko-(sup)kulturno- političkom radikalnošću dokazao da se može živeti i preživeti i mimo svenivelišućeg terorizma play–liste. Naravno, ako imate (po sebi sasvim legitimnu) ambiciju da obavezno ostanete br. 1 po slušanosti u gradu s više desetina stanica, onda ćete vrlo teško pomiriti "i jare i pare". Turbovisoka slušanost onog "alternativnog" B92 bila je posledica nenormalnih društvenih okolnosti: nije, naime, baš normalno da se smerne vračarske bakice muče i zlopate uz Jane’s Addiction ili Butthole Surfers čekajući Dnevnik ili, recimo, gostovanje svog gurua Milana St. Protića; pošto danas i vesti i Protića ima svugde, ne vidim kako se određeni silom-prilika regrutovani deo slušalačke populacije može zadržati na duži rok, a još manje vidim zašto bi se na tome insistiralo. Mnogo je pametnije investirati u širenje publike za narečene Jane’s Addiction i Butthole Surfers… Naravno, B92 je i dalje najbolja stanica u etru, i ne sumnjam u to da će tako i ostati u dogledno vreme; ipak, biće žalosno ako se stanovito "naprsnuće identiteta", koje je sasvim normalno s obzirom na radikalno nove okolnosti, razreši daljim ustupcima Molohu komercijalizacije – što bi više bio produkt panike i impresioniranosti pred strašilom Tržišta nego "jedini mogući put" – sličnim, recimo, onome kada bi Vreme, štajaznam, uvelo horoskop, ukrštenicu, recepte za tufahije, bračne savete i TV-program. Što mu, all together, opet ne bi pomoglo da bude tiražnije od "Sveta" – jer i ne treba da bude tiražnije od "Sveta", kao što ni The Guardian nije i nikada neće biti tiražniji od The Daily Mirrora.

BILO PA PROŠLO: Bilo kako bilo, Beograd je povelika varoš, tipično darvinističke naravi: ako jedan samo na trenutak zastane, drugi već krene da ga pristiže! Radio SKC (107.9 mHz) osvojio je pre svega muzičkim sadržajem one koji vole nešto "žešće" u svakom mogućem, drugačijem i kreativnom smislu. Mada im mnoge govorne tj. govorno-muzičke emisije još pate od dečije-pretencioznih bolesti (recimo, malo-malo pa naletiš na neke nadobudne fićfiriće koji ne znaju ništa ozbiljno ni o čemu ali odvažno sude o svemu jerbo misle da je to cool i da im lepo stoji), ekipa sa SKC radija uspela je da zasnuje program na koji će se ubuduće morati najozbiljnije računati; njegova je dominantna "ciljna grupa" upravo ona koja je prirodno ishodište vaskolike delatnosti Studentskog kulturnog centra kao njegovog osnivača: mlađa i obrazovanija gradska populacija sa zahtevnijim i apartnijim ukusom. Samo nekoliko desetina metara dalje, Radio Studio B (100.8 mHz) s promenjivim uspehom pokušava da zadrži najbolje strane svog trodecenijskog imidža "prve gradske stanice" i da istovremeno napravi nekakav sadržajni pomak u odnosu na konkurenciju. Njegovi su zvezdani (noviji) dani bili pa prošli, ako me pamćenje dobro služi, negde 1991–1999 (s "Čovićevom" pauzom), a naročito u vreme dok ga je vodila Olivera Miloš Todorović; posle se (bombardovanje, SPO-kratija, režimski upad, nova vlast, nedefinisan status…) ekipa prilično rasula, a za preostale osnovan je "azil" zvan Radio 949, kao specijalizovani DJ program po uzoru, reklo bi se, na BBC Radio 1. Ipak, Studio B je Beogradu najpotrebniji kao urbani multižanrovski radijski miš-maš, a to je upravo ono što je kostur koncepcije njegovog Prvog programa.

Još neki (polu)državni medijski mastodonti čekaju da vide šta će biti s njima: YU radio (100.4 mHz), kao deo Radio Jugoslavije, (navodno) preskupog državnog hladnoratovskog fosila, može ili da nestane ili da se privatizuje; šta god se desilo, treba reći i zapamtiti da je u ovih desetak godina svog postojanja taj radio u svojoj "noćnoj" programskoj polovini ("od šest do šest") bio, uz B92, nešto najkvalitetnije u etru, a da su svojevremena gostovanja ostrvskih DJ-eva na ovoj frekvenciji u dobroj meri zaslužna za onako brzo i temeljito zapaćivanje onog boljeg dela ovdašnje DJ-kulture. Malo li je? Radio Politika (105.2 mHz) je u devedesetim preživela sličnu priču uspona i padova, a onda joj je vispreni Goran Kozić skoro došao glave, pretvorivši je u još-jedan-bezlični-džuboks; nakon petooktobarskog ekološkog prevrata, na RP su vraćene autorske emisije i multižanrovski programski blokovi (Polimix i sl.), a još su obaška dobili i Milana Petrovića Ticu, jednu od legendi "rane" devedesetdvojke", koji sada vodi zanimljiv noćni talk–show. No, "šta će biti s kućom" ostaje da se vidi, pošto će, po novom Zakonu o radio-difuziji, Politika verovatno morati da proda svoj vlasnički udeo u istoimenoj RTV firmi.

BANATSKI ŠMEK: Jedina izvanbeogradska FM stanica (Radio Stotku ovde ne računam, jer je deo RTS-a) koja je uspela ozbiljnije i trajnije da se nametne u BG etru svakako je Radio Pančevo (92.1 mHz): kombinacija necenzurisanih informacija – koja je "šljakala" i kada su svi prestonički mediji pogašeni, kao 9. marta 1991, za vreme NATO-bombardovanja, ili posle 17. maja 2000 – i decentne muzičke slike učinila je da ovaj radio zadobije kudikamo širu i brojniju slušalačku populaciju od one koja mu tobože "pripada". Slušajući Radio Pančevo u prvoj postmiloševićevskoj godini, čini mi se da ima izgleda da tako i ostane, pošto je program zadržao sve svoje vrline, uz jednu značajnu komparativnu prednost: pozitivan uticaj blizine Svetala Velegrada, srećno "opozitno" kombinovan s relaksirajućim banatskim easy šmekom i blagotvornom izmeštenošću – pa makar i minimalnom – iz okruženja sveproždiruće i mozgokontaminirajuće "beogradske čaršije", pre svega novinarske… Ovakve prednosti samo teškokalibarska budala može da upropasti, a takvima je bar do sada pristup na 92.1 mHz bio najstrože zabranjen!

Bizarno tranzicijsko čudeso tek je, dakle, zašlo u ove krajeve i blago ih njušnulo, i njegove ćemo i slatke i gorke plodove tek da pokusamo kako treba; FM-trudbenici koji nisu pali pred puškama i čizmetinama jedne psihopomerene Tiranije sada imaju komplikovanu dužnost da ne pokleknu ni pred mnogo prefriganijim "klasnim neprijateljem" koji – kao u najordinarnijim boljševičkim brošurama – kupuje dušicu za šaku zelembaća. S njim se, naravno, ne vredi tući: treba ga pripitomiti i učiniti ga saradnikom na Svojoj stvari, a on neka slobodno živi u iluziji kako je Gazda!