Počelo je tako što je predstavnik jedne desne političke stranke započeo progon iz škole svih tema koje se ne uklapaju u njegovu ideološku viziju sveta. U ovoj epizodi se namerio da menja program i udžbenik iz biologije, a u narednim epizodama doći će na red i svi ostali predmeti. Na to se nadovezala vest koja je prevazišla čak i imaginaciju Njuz neta, o roditeljima koji su “otkrili veliku zaveru” jedne učiteljice – ona je, navodno, objašnjavala učenicima rutu do Pedagoškog muzeja, a u stvari je subliminalno propagirala Prajd.

I političar i roditelji nisu se zadržali samo na otkrivanju zavere, već su poželeli i da doprinesu da se ostvari njihov san da oni odrede kako će se obrazovati deca svih roditelja, bez obzira na različite vrednosti i političke stavove koje bi drugi roditelji mogli da imaju.

Političar je pozvao Ministra prosvete da hitno uzme makaze u ruke i da krene da izbacuje iz udžbenika sve po spisku koji bi on odredio. Šteta što je propustio priliku i predložio da svi građani dostave Ministarstvu listu onoga što im se ne sviđa u udžbenicima pa da deca u školi samostalno seckaju udžbenike uzduž i popreko, a onda da okače fotografije svog kreativnog seckanja na društvene mreže. Deca bi se zabavila, posebno ako ne bi morala da uče teme koje su isekli iz udžbenika, a nastavnici bi dobili još jedan razlog da se uhvate za glavu.

Za razliku od pomenutog političara, roditelji su ispoljili zavidan nivo sistemskog razmišljanja pozivajući na osnivanje posebne, nacionalne komisije pri Ministarstvu koja bi se svakodnevno bavila kontrolom rečnika koji svaki nastavnik koristi u učionici. Nažalost, propustili su priliku da ih moralna panika motiviše pa da naprave još jedan važan korak. Pošto ima mnogo nastavnika koji svakog dana stalno nešto govore deci bez dovoljno kontrole, roditelji su mogli da predlože da se, kao u nekom rijalitiju, svaki školski čas snima. Mogli su i da predlože da država uloži u razvoj veštačke inteligencije (kada već nemamo onu pravu) koja će otkrivati “zlo i naopako” u našim učionicama. Ako bi se napravila i aplikacija za sve roditelje da nam upali crvenu lampicu kad god nastavnik pomene neku inkriminisanu reč, to bi bilo još bolje. Od najgorih primera koje veštačka inteligencija otkrije mogao bi da se napraviti rijaliti program na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

STANJE OBRAZOVANJA U SRBIJI I STVARNI PROBLEMI

Stvarni problemi u našem obrazovanju su se skupljali i komplikovali u dužem vremenskom periodu. Ovde ćemo navesti samo neke od velikih problema koji već dugo čekaju da budu rešeni.

Kada je u pitanju upis i puko pohađanje osnovne škole, i dalje imamo decu koja nisu upisana, niti pohađaju osnovno obrazovanje koje je po Ustavu obavezno. Tu se radi uglavnom o deci koja žive u najtežim okolnostima kao što su, na primer, deca koja žive u siromaštvu i deca iz romske zajednice. Ovoj deci obrazovanje je praktično jedina mogućnost da imaju neke, makar i minimalne, šanse za pristojan život u budućnosti. Taj problem postoji decenijama i ne rešava se, a još manje je moguće da će ga rešiti moralna policija koja se predlaže ovih dana.

Jedan broj dece, koja su upisana u osnovno obrazovanje, suočava se sa različitim teškoćama u redovnom učenju i napredovanju. Iz tog razloga, jedan broj njih odustaje od daljeg obrazovanja na prelazu u peti razred, a još jedan broj ne uspeva da završi osnovnu školu. Dobra vest je da se to dešava relativno malom broju učenika – “svega” nekoliko procenata. Loša vest je da i taj problem postoji decenijama i ne rešava se, a još manje je moguće da će ga rešiti predložena moralna policija.

Neka deca koja završe osnovno obrazovanje ne nastavljaju svoje školovanje u srednjem obrazovanju. Na taj način oni neće imati priliku da steknu ni najniži nivo kvalifikacije što znači da će imati velike teškoće da dobiju posao i da ga zadrže. Da ne spominjem visinu primanja. Njihova primanja će, nažalost, biti toliko niska da će njihove šanse da izađu iz siromaštva biti veoma male. Možemo da se tešimo da i u ovoj grupi imamo mali procenat dece. Ipak, kada saberemo decu koja nisu upisala osnovno obrazovanje ili ga nisu završila ili nisu upisala neki program srednjeg obrazovanja, dolazi se do 10–15% generacije. Ako ste se pitali da li ovaj problem traje već decenijama, odgovor je potvrdan. Takođe, ni ovaj problem se neće rešiti moralnom policijom.

Pitate se da li je bar sve u redu sa većinom dece koja se upiše u srednje obrazovanje. Na žalost, nemam dobre vesti. Jedan manji broj dece koja se upiše u srednje obrazovanje neće ga završiti. Pored toga, Srbija spada u evropske zemlje u kojima najmanji procenat dece u srednjem obrazovanju pohađa gimnazijski program koji treba da ih pripremi za najviši nivo obrazovanja. Većina dece se obrazuje u srednje stručnim programima koji im, pre svega, obezbeđuju stručne kvalifikacije. U tom domenu je puno urađeno jer su mnogi od tih stručnih programa osavremenjeni. Ipak, postavlja se pitanje da li ti programi omogućavaju deci dugoročnu zaposlenost, tj. da u budućnosti prate velike promene na tržištu rada i da menjaju profesiju i poslove, ili ih samo osposobljava za vrlo specifične poslove koji mogu brzo da nestanu. Uprkos svemu što je urađeno, i dalje se postavlja pitanje dugoročne perspektive srednjeg obrazovanja. Tim pitanjem se ne bavimo dovoljno, a svakako ga nećemo rešiti uvođenjem moralne policije.

Ako vam je već pao mrak na oči, biće vam lakše pošto nećete stići da pročitate da postoji dodatni, jednako veliki i značajan problem. On se odnosi na kvalitet obrazovanja koji smo mi, odrasli ljudi u ovom društvu, obezbedili za svu našu decu. Već dve decenije veliki broj istraživanja uporno nas podseća da je kvalitet obrazovanja u Srbiji na nedopustivo niskom nivou. Možemo da se podsetimo rezultata PISA istraživanja koji su na istom nivou već dvadeset godina. U poređenju sa decom iz drugih evropskih zemalja, ključne kompetencije naše dece su na značajno nižem nivou. Iako u školi provode isti broj godina kao deca u većini drugih evropskih država, naša deca kao da su školovana 1,5 do 2 godine manje. Pored toga, uprkos školovanju od devet godina, između 35% i 40% naših petnaestogodišnjaka spada u grupu funkcionalno nepismenih prema EU standardima zbog čega će, kako pokazuju brojna istraživanja, imati značajne teškoće u daljem školovanju i karijeri. Ako znamo da su naša deca jednako inteligentna kao deca u drugim evropskim zemljama, onda glavni razlog tog zaostajanje treba tražiti u niskom kvalitetu obrazovanja. Naše obrazovanje u manjoj meri podržava razvoj ključnih kompetencija iz većeg broja povezanih razloga: programi i udžbenici po kojima deca uče uglavnom su fokusirani na učenje i reprodukciju činjenica, dominantni oblik nastave je frontalna nastava, način na koji se obrazuju budući nastavnici je isti kao što je bio pre pola veka itd.

Mi smo kao društvo skoro potpuno zanemarili obrazovanje naše dece. Političari beže od obrazovanja jer je komplikovano, a za suštinske promene je potrebno vreme koje je duže od njihovog mandata. Novinari i javnost beže od ove teme jer je složena i ne može da se svede na par rečenica. Mnogi roditelji imaju svojih briga i njihov prioritet je da prežive od danas do sutra tako da nemaju mogućnost da se bave obrazovanjem. A nastavnici su izgubili nadu da će se stanje promeniti, a nemoćni su da sami, uprkos društvu, naprave neophodne promene. Ta zapuštenost traje predugo. Moralna policija i politizovanje obrazovanja mogu samo da pogoršaju ionako loše stanje.

ZAŠTO NE TREBA UVODITI MORALNU POLICIJU I ŠTA TREBA DA SE RADI?

Predlozi koje smo čuli prethodnih dana su pogrešni iz nekoliko razloga.

Prvo, važna funkcija obrazovanja je da nove generacije nauče ključna znanja iz različitih disciplina koja mogu da im pomognu da bolje razumeju svet u kojem žive, ali i sebe i svoje iskustvo. U svim evropskim zemljama priprema programa i udžbenika je poverena stručnim ljudima, a ne političarima. Ako bi političari kontrolisali programe i udžbenike, morali bismo da ih menjamo nakon svakih izbora. U takvoj distopiji obrazovanje bi služilo indoktrinaciji dece, a ne osposobljavanju za njihovu budućnost.

Drugo, važna funkcija obrazovanja jeste vaspitanje. Neko bi mogao da pomisli kako su pomenuti predlozi opravdani jer bi oni obezbedili da se deca vaspitaju na “ispravan” način. Međutim, u društvu u kojem žive različiti ljudi ne postoji jedan ispravan način vaspitanja dece. Ja bih kao roditelj možda želeo da sva deca budu vaspitana na jedan način, ali sam siguran da ima roditelja koji bi mislili da treba drugačije. Iz tog razloga, škola treba da vaspitava decu tako da oni mogu da razumeju razlike koje postoje u jednom društvu u pogledu stavova i vrednosti i da mogu da žive i sarađuju sa onima koji su drugačiji od njih. Ostalo je odgovornost roditelja. Oni imaju pravo i mogućnost da svoju decu vaspitaju na način koji je specifičan za njih. Ako bih ikada pomislio da škola ima veći vaspitni uticaj na moju decu od mene, preispitao bih sebe, a ne školu.

Teme kojima smo se bavili prethodnih dana su pogrešne. Odvlače našu pažnju sa velikih i stvarnih problema u našem obrazovanju. Za stvarne probleme koji su nastali usled dugotrajne zapuštenosti nema lakih i brzih rešenja. Ovde ću skicirati samo neke krupne predloge.

Prvi korak bi bio da se vladajuće i opozicione strane dogovore oko nacionalne agende za obrazovanje koja bi definisala glavne pravce temeljne reforme obrazovanja u narednih 10 godina.

Drugo, potrebno je da se Nacionalni prosvetni savet ponovo formira kao autonomno telo u odnosu na Ministarstvo prosvete. To telo bi trebalo da bude formirano od strane parlamenta i da bude sastavljeno od stručnjaka i praktičara koji bi imali zadatak da formulišu konkretne promene u programima, udžbenicima, finansiranju i upravljanju obrazovanjem, načinu organizacije i realizacije nastave, školovanju nastavnika i svim ostalim aspektima kako bi omogućili budućim generacijama da budu obrazovane barem na nivou njihovih vršnjaka u drugim evropskim zemljama.

Treće, treba da se obezbedi stalno i nezavisno praćenje reforme kako bismo na vreme identifikovali šta treba da se menja.

Ja ne vidim drugi, jednostavniji i kraći put.