U jednom od svojih napada jevtine lukavosti, nedavno, Aleksandar Vučić – očajan zbog stalnih prizivanja prošlih događaja – predložio je da se uvede šestomesečni moratorijum na pominjanje nemilih događaja iz prošlosti. Šest meseci je premalo, naravno. Da je predložio šezdeset godina, bilo bi bolje – osim što ni ovo ne valja: ni šest meseci neće funkcionisati, kao što mu je već skrenuta pažnja sa raznih strana, ali naročito sa desne. Natuknuo je stidljivo (doduše) da aludira na srpsko-hrvatske odnose, čime je od jevtine ideje načinio glupu ideju.

Otišao je u Hrvatsku gde su ga dva dana za redom, po nekoliko puta dnevno podsećali na taj nesrećni glinski govor iz 1995. (o čemu dole). Moratorijum bi trebalo da ima i pristanak hrvatske strane da bi bio efikasan (ako je to – efikasnost, to jest – uopšte moguće), ali Vučić nije imao vremena da to sredi sa Kolindom i Plenkovićem, pa se našao tamo spuštenih gaća.

Ideja – jevtina kakva je – ipak zaslužuje pažnju. Vučić u žurbi nije imao kada da predloži teme koje nisu za pominjanje, pa ćemo pokušati da mu pomognemo, jadnom.

Dakle: koje bi teme iz bliže i dalje prošlosti trebalo prećutkivati? Idemo ni hronološki, ni logički, nego eto tako, kako nam padne na pamet, uz povremena obrazloženja, ako nekome nije baš odmah jasno:

Majski prevrat 1903;

1912. i 1999;

1914–1918;

Period 1918–1941 – naročito 1929. i Puniša Račić,

te Marsej 1934;

Period 1941–1945;

Jasenovac, Blajburg i ostalo;.

Draža, Nedić i Mita Ljotić;

Mile Budak, Stepinac, Pavelić i drugi;

Istorija Srpske radikalne stranke 1990–2008. sa naročitim osvrtima na "sto za jednog" i na Glinski govor 1995, u kom nekoliko meseci pre nego što će ih Oluja zbrisati, Vučić Srbima u Glini objašnjava da će "Kordun i Banija zauvek ostati srpski", što mu sada vešaju na nos svaki čas;

Vučićev paljanski period koji bolje da ostane nejasan i dalje;

Republika Srpska krajina i prateće pojave poput "Velike Srbije" koju čas vidiš i čuješ, čas ne;

Vlada "Nacionalnog jedinstva" 1998–2000. i ministarski portfelji u njoj;

Zakon o informisanju iz 1998. i Vučić kao ministar za informisanje;

Vojislav Šešelj;

Tomislav Nikolić;

Delikatni vremenski razmaci od osnivanja Srpske napredne stranke 2008. pa do pristupanja istoj Aleksandra Vučića i Aleksandra Martinovića;

Stiropor, vreće sa kradenim glasovima i štrajk "glađom i žeđom" onoga za koga smo rekli da se ne pominje;

Predsednički mandat tog istog nepomenika i njegovi rezultati;

Brza pruga, 300 km/h, Beograd-Budimpešta;

Mubadala čipovi;

Beograd na vodi i tri milijarde dolara investicija;

Savamala i "kompletni idioti" – policija na stranu, a optužnica za ubistvo pevačice Jelene Marjanović konačno je podignuta, pa Vučić više nema na šta da se vadi;

Slučaj pada helikoptera;

Žandarmerija i porodica;

Stefanović, Vulin, Gašić (ne dao Bog da vas oni brane, čuvaju i štite);

Vučević i Jovanov;

Razna obećanja, neproverive cifre, hvalisanja hrabrošću, "nemam problem" i ostalo…

Moratorijum na sve ove teme bio bi dobrodošao – samo ako bi bio moguć, što nije. Vučić je pomislio da će možda začepiti usta kojekakvima koji bi, kao, trebalo da poslušaju njegov savet i ućute. Neće da ućute; štaviše pobesneće svi redom: Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci i tutti quanti. On će njima moratorijume! Ima do kraja istorije ili do Strašnog suda, šta pre dođe, da lupetaju i podsećaju, da se vređaju i indigniraju, jer – za ovako postavljena pitanja odgovor po definiciji ne postoji; ta se pitanja postavljaju samo zato što su nerešiva.