Čuveni srpski novinar Slava Đukić, jednom mi je ispričao da mu je Petar Stambolić svedočio da bi tokom partije pokera Tito posle nekoliko viskija znao baciti karte i reći: “Vi ste mene, drugovi, zajebali.” A na pitanje “kako smo te zajebali, druže Stari?”, on je odgovorio: “Zašto se mi ne zovemo više Komunistička partija (KPJ) već Savez komunista (SKJ)?”

Slušajući istaknutog naprednjaka Vladimira Đukanovića, stiče se utisak da on često kaže Vučiću: “Predsedniče, a zašto se mi zovemo naprednjaci, kad smo mi radikali?” I zaista, vremena su se promenila. Možda je ipak prelazak Aleksandra Martinovića iz radikala u naprednjake bio onaj rani simbolički gest najave da će se ipak, kad se dovoljno ojača i istovremeno izliže u prvoj fazi isplativi evrofanatizam, ići ka velikoj radikalsko-julovskoj renesansi da bi prošlogodišnji prelazak radikalke Nataše Jovanović u naprednjake bio krajnje normalizovan, toliko da je ličio na “otkomande” iz vremena JNA.

I ma koliko da je odmakla radikalsko-julovska renesansa (duh vlade Mirka Marjanovića, gde su radikali i julovci iskovali čelično prijateljstvo), glavni Vučićev princip je i dalje catch all. Primera radi, popularni i lojalni Đuka je dobar da bude bitan deo catch all-a, ali je ovako doktrinaran i principijelan nefleksibilan da on održava catch all u partiji kao mogući Vučićev naslednik. Isto važi i za Zoranu Mihajlović, samo obrnuto proporcionalno: ona je primadona catch all-a, ali sama neadekvatna da bude najmanji zajednički imenitelj potreban za sinergiju catch all kao sistema uzajamno funkcionalnih paradoksa.

BANKE MATIČNIH ĆELIJA VIŠEPARTIZMA

Nekad su seoski momci pisali devojkama pisma iz JNA sa tipskim uvodom: pišem ti sporo, jer znam da ne umeš da čitaš brzo. Upravo tako se Vučić obraća svojim partijskim drugovima. Pred Novu godinu započela je još jedna njegova omiljena igra detekcije, ovoga puta sa temom ko će ga naslediti na čelu SNS-a. Vučić je rekao da ima četiri (svoja) kandidata, što verovatno pretpostavlja da niko drugi u partiji nema i svoje moguće kandidate ili možda čak ambiciju da se samokandiduje za to mesto nezavisno od kadrovskih želja i favorita neprikosnovenog lidera. To ne isključuje mogućnost naprednjačkog teatra simulirane demokratije, da lokalni partijski odbori predlažu kandidate pa da skupština stranke bira najboljeg. Vučić je naveo da će u maju objasniti zašto se povlači sa mesta predsednika partije. Znači posle izbora najavljenih za 3. april, što opet znači da Vučić smatra da će sigurno dobiti od građana još jedan mandat predsednika Srbije, jer politički i psihološki je zaista teško zamisliti da se povlači sa mesta prvog čoveka stranke zato što je izgubio predsedničke izbore i oseća odgovornost. A da ga partijska baza i funkcioneri ne preklinju da odustane od ostavke.

SNS je posle svega (tri decenije višestranačja) i neka vrsta banke matičnih ćelija našeg višepartizma. Sutra bi neko tu mogao da odmrzne DNK radikala, DS-a, DSS-a, SPO-a, G17, LDP-a, JUL-a, Karića, Ljajića, Vulina… I stvar će biti političkog izbora ili etike hoće li taj materijal koristiti samo u naučne ili i u reproduktivne svrhe. Uprkos tome što je SNS sinteza radikalsko-julovskih solunaša, dosovskih konvertita – amnestiranih da su bili “žuta ološ elita” – i takozvanih mladih lavova, za novog predsednika/predsednicu SNS-a važiće jedinstveni kriterijum – lojalnost vođi i catch all linija. Iako kao iskusni tehnolog vlasti zna da je partija osnovni izvor legitimiteta, Vučić će se možda ipak odlučiti na luksuz (malo i voluntaristički kapric) da formalno napusti njeno predsedničko mesto jer je nihilizam naprednjaka (naročito visokih funkcionera) prilično uverljiv: gotovo u svakoj prilici ritualnog zaklinjanja vođi na vernost, naprednjaci poručuju i sebi i svojima da su bez njega niko i ništa. On će im biti zvezda vodilja i jedini autoritet iako formalno ne bude na čelu partije.

Čak je i Politbiro bez Staljina bio nešto. I Centralni komitet bez Tita. I Glavni odbor SPS bez Miloševića i Centralna otadžbinska uprava bez Šešelja. Bez Vučića ovi bi se stropoštali baš kao u sceni kad je Izildur u Gospodaru prstenova otrgao prsten moći Sauronu. Naravno, u opozicionoj eshatologiji to je optimistički rasplet. A šta ako se naprednjaci ne bi raspali posle Vučića? I da li Vučić u svom samopoimanju (viziji svog mesta u istoriji) razmišlja o SNS-u bez njega. Ne samo kad napusti čelo stranke, već i kad možda jednom ode u političku penziju?

V.D. PRINCIP ZA ISCRPLJIVANJE KADROVA

Sigurno da će sva potencijalna četiri (ili koliko god treba) anonimna Vučićeva kandidata za mesto predsednika SNS-a biti njegove puke emanacije. Možda u SNS-u i njegovom gravitacionom polju ima kandidata koji to ne bi bili. Koji imaju potencijal emancipacije. Bar za vreme kad se steknu “istorijski uslovi”. Zna to i Vučić pa ih neće predložiti, a i ovde ih ne pominjemo eksplicitno jer tako su i Sovjeti jednom u Kremlju nazdravili Aleksandru Rankoviću kao Titovom nasledniku pa znamo šta je bilo. I to nemojte mešati sa Nebojšom Stefanovićem kao naprednjačkim Rankovićem nakon afere prisluškivanja.

Vratimo se pragmatizmu: glavna poluga naprednjačke kibernetike su regionalni poverenici partije, ali među njima, priča se u SNS, nije realno očekivati novog predsednika stranke. Nekima je bitnija mistifikovana moć iz senke, pokroviteljstvo sive familijarne eminencije, a neki jednostavno ne priliče za mesto predsednika najveće stranke u Srbiji koja po masovnosti i u kapilarnom smislu razgranatosti prestiže i Savez komunista. S tim, što SNS bar formalno i javno još nema svoje ćelije u radnim organizacijama, javnim preduzećima i armiji. I pitanje je ko je postigao veći uticaj na Crkvu – Savez komunista ili SNS?

Dakle, formalno organi upravljanja partije su predsednik, Predsedništvo, Izvršni i Glavni odbor, a na lokalu gradski, odnosno opštinski odbori. Međutim, operativno partijom rukovodi predsednik Izvršnog odbora (kao prva ruka transmisije) preko lokalnih okružnih poverenika koji su nadređeni svim gradonačelnicima, predsednicima opština, odnosno liderima lokalnih partijskih organizacija. Poverenici nisu javno eksponirani i u nekim slučajevima ne dolaze izvorno iz tih regiona, pa tako imamo slučaj da neke okruge po Srbiji vode ljudi iz Beograda.

Iako Vučić voli v.d. princip za iscrpljivanje kadrova i njihovo držanje u stalnoj neizvesnosti, teško da će to biti princip i za predsednika stranke, iako bi glavni operativac stranke i predsednik Izvršnog odbora Darko Glišić, kažu upućeni, taj posao v.d. predsednika stranke radio vrlo posvećeno i relaksirano. Bez frustracija koje prate druge v.d.-ove u Vučićevoj skalameriji. Da nije apsurdno možda bi Vučićevoj političkoj imaginaciji, bilo najbliže da njegov naslednik na čelu stranke bude nestranačka ličnost. Pa da se tek možda kasnije učlani u partiju – kao Ana i Darija.

“JOJ, ANICE…”

Vučićev kasting daje simuliranu dinamiku SNS. Upućeni kažu da su dva sigurna od četiri – premijerka Ana Brnabić i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević. Oni skloniji cinizmu, čak i među naprednjacima, kažu da je Ana u vreme kad je izabrana za premijerku bila liberalno krilo u odnosu na Vučevića (koji je tada bio ozbiljan kandidat za premijera), a da je danas teško reći ko je od njih “liberalnije krilo”.

Te 2017. mnogi u SNS-u su mislili da je Ana samo još jedna Vučićeva marketinška fora i da će je brzo izgustirati. U odnosu na startnu nevericu naprednjačkih masa, i sablažnjavanje dela naroda i koalicionih partnera (Dragan Marković Palma), gej premijerku Anu su danas, čini se, prihvatili i popovi iz Republike Srpske, kamoli naprednjaci. Čak i Palma kao da kaže da mogu žene sa ženama, ne mogu samo muškarci sa muškarcima. U Orašcu su je 2019. izviždali na Dan državnosti, ali ona se nije povukla. Kao što se nikad posle nigde nije povlačila kad je trebalo odbraniti Vučića i Srbiju. Javnim nastupima pokazala je da i Vulin ponekad može biti u odnosu na nju nedovoljno jasan i digresivno-metaforički preopširan. Premijerka je vremenom prijatno iznenadila izgleda i samog Vučića a što se tiče relacije predsednik – premijer (u kontekstima srpskog fenomena šetanja moći u odnosu na poziciju njenog nosioca, a ne u odnosu na ono što nalaže Ustav), moglo bi se zaključiti da je odnos Vučić – Brnabić čak danas bliži odnosu Slobodan Milošević – Nikola Šainović negoli odnosu Boris Tadić – Mirko Cvetković. Što naravno ne znači da Vučić više ceni vladu Ane Brnabić od vlade Mirka Mrajanovića.

Bilo je naivčina u opoziciji i nevladinom sektoru koji su se ponadali da se Vučić preračunao, da će se Ana sa svojim svetonazorima i naravi brzo pokazati neukrotivom. Da li bi joj sada susjede sa Krka onako spontano pevale “Joj, Anice, ne na kišu bez kabanice’ kako su joj nazdravljale imenovanje za premijerku? Naprotiv, umesto liberalizacije SNS premijerka je upravo u ortodoksnom SNS-u prepoznala ne samo podršku već i sistem vrednosti. Prošla je težak put inicijacije, kao niko do sada u toj stranci, prošla sve neformalne kadrovske komisije i dokazala da je naprednjakinja de luks dajući primer pred kojim kolebljivi naprednjački kadrovi zaziru. Njena inicijacija u naprednjake bila je podvižnička za razliku od one Darije Kisić Tepavčević koja je članstvo potvrdila samo jednim rutinskim, ritulanim pljuvanjem po Goranu Markoviću. Koje možda ona nije ni napisala. Umesto Vučićeve jednokratne fore, Brnabić figurira čak i kao naslednica (možda i favorit u igri detekcije “jedan od četiri”) Vučića na čelu
SNS-a. I tog juna 2017. bilo je racionalnih glasova koji su govorkali da Ana nije fora, da nije zalutala, već da je deo, kako se to kaže, ekipe.

Od digitalizacije napravila je ideologiju. U SNS-u prešla je put od nametnute, preko prihvaćene do omiljene, dok je u opoziciji ekspresno postala omražena. Naročito u takozvanoj građanskoj. Utisak je da se premijerka bolje snalazi kad ode na digitalizovani Zapad nego kad mora da odgovora na neugodna pitanja o “analognoj demokratiji” u zemlji koja su za taj isti Zapad uglavnom cepidlačenja. Sve ovo Ani daje velike kvote na kladionici za Vučićevog naslednika na čelu stranke.

PARTIJSKI ŠVEDSKI STO

Kao “jedan od četiri” pominje se u stranačkim kuloarima i ministar spoljnih poslova Nikola Selaković. On je naprednjačka konstanta, a u jednom politički intimnijem trenutku Vučić je davno rekao da su mu Selaković (tada ministar pravde) i Lazar Krstić (ako se sećate mlađanog ministra finansija sa izgledom šiitskog teologa), dva najbolja ministra. U bubnju je po inerciji i ambasador u SAD Marko Đurić, a opet oni skloniji cinizmu pitaju se da li bi njegov dolazak na čelo SNS-a bio degradacija ili unapređenje?

Siniša Mali? To bi do ekstrema bila izvedena Đinđićeva teza o partiji kao preduzeću, pa je otuda nedovoljno realna. Nije nemoguće da u trku fore radi uđe neko i od “mladih lavova”, kao što je fore radi potpredsednica SNS-a postala i Nevena Đurić, koja sad Vučića podseća na njega mladog više čak i što ga je nekad na sebe mladog podsećao Milenko Jovanov. Naprednjaci pričaju da i prvi čovek BIA Bratislav Bata Gašić ima ambicije, što ne znači da će biti “jedan od četiri”. Odnos njega i Vučića ipak nije odnos Miloševića i Jovice Stanišića. Do afere “prisluškivanja” Nebojša Stefanović je često figurirao kao mogući Vučićev formalni predsednik stranke. Sad su Stefanoviću verovatno veće šanse da bude ambasador u Mongoliji kao Molotov nekada.

Treba praviti razliku između softverskih, ritulanih i kečolovskih sukoba tipa Đuke i Zorane, od realnih sukoba u SNS, kakav je bio slučaj sa Nebojšom Stefanovićem ili kao što je borba za dominaciju nad pokrajinskim, vojvođanskim SNS-om. Krajem 2021. pokrajinski premijer Igor Mirović, saopštio je da je Skupština Vojvodine usvojila nezakonitu i nestatutarnu odluku na sednici 30. novembra, kojom je na sebe preuzela ingerencije nad Kliničkim centrom Vojvodine. Upućeni naprednjaci tvrde da je Miloš Vučević (koga navodno podržava i moćni mastermajnd, mistifikovani Vučićev brat), uspeo da uspostavi kontrolu nad pokrajinskom organizacijom SNS-a, a što se videlo i po tome kako su glasali poslanici kod sporne odluke. S tim, što naprednjaci koji imaju radikalsku karijeru, ističu da je Mirović imao izvesni autoritet u Novom Sadu i pre dolaska u SNS, a da se u radikalima “nije vodio kao Acin covek”. Za razliku od Nebojše Stefanovića, na primer.

Videćemo i kakva će biti tehnologija glasanja na skupštini (kongresu) SNS i šta znači i kakve garancije za demokratski unutarstranački proces pruža tajno glasanje u njihovom slučaju. Ako ga (tajnog glasanja) valjda bude. Suštinsko pitanje jeste koga će podržati Vučić od tih kandidata. Da li će skupština (kongres) odlučivati između više kandidata ili o samo jednom koga bude podržao dosadašnji predsednik stranke što u skladu sa strogo hijerarhizovanom prirodom ove stranke deluje i logično.

Ipak Vučić može da se odluči da simulira demokratski proces izbora novog predsednika po ugledu na moderne demokratske evropske partije. Šta bi to značilo u praksi? Pa to da bi četiri kandidata o kojima govori trebalo da prikupe podršku dovoljnog broja opštinskih odbora da bi mogli da se kandiduju i da se o njima izjašnjava skupština, pa bi logično bio izabran kandidat koji bi dobio najveći broj glasova. Problem je, naravno, kako to izvesti a da ne deluje groteskno. Da li je zamisliv drugi krug u koji bi ušao Vučićev kandidat protiv jednog koji nije njegov? Naravno da i fingiranost ima limite.

A šta će biti ako Vučić u toj borbi ne podrži javno ni jednog kandidata? Zamislite taj cunami paranoje u glavama delegata na skupštini. I to Vučićevo naslađivanje. Stranka za gotovo 14 godina postojanja nije imala sličnu situaciju, jer kad je Tomislav Nikolić odlazio držeći se ustava ko pijan plota, naslednik je već bio poznat i Toma ga je na odlasku promovisao u naslednika.

Danas je ovo nova anatomija stranke sa promenjenom krvnom slikom. To više nije ona Tomina SNS sa jakim zamenikom predsednika stranke i sa Tominim i Acinim ljudima balansirano raspoređenim po opštinskim odborima i među poslanicima i odbornicima. Više nema “Tominih ljudi”, a ako Dačić pređe “horizont događaja”, nakon čega nema nazad zbog gravitacije naprednjačke crne rupe, neće možda biti ni “Ivičinih ljudi”. Iz crne rupe ne može nazad ni svetlost, a kamoli Dačićeva pesma. Toma jeste imao veliki ugled u stranci ali se nije pravio kult ličnosti kao u slučaju Vučića niti je bilo ovoliko idolopoklonstva. Vučićev SNS ima potpredsednike kao avatare, ali nema jakog zamenika predsednika. Valjda je Jorgovanka Tabaković zamrzla status zamenice zbog funkcije guvernerke Narodne banke Srbije. A i da nije zamrzla status teško da bi imala prave liderske ambicije nakon što je javno rekla da svom partijskom šefu često kaže: “Aleksandre, da li te je dostojan ovaj narod?” Ona titoistička “najveći sin naših naroda” ma koliko poltronska, nije u sebi nosila prezir prema narodu.

Svi funkcioneri u opštinskim odborima su Vučićevi lojalni ljudi. Dakle, ukoliko do unutarstranačkih izbora zaista dođe, profil kandidata će takođe morati da odražava catch all prirodu Vučićeve partije (pokreta). Sam proces kandidovanja i izbora predstavljaće svojevrstan medijski spektakl svojstven Vučiću. Biće to “poker kandidata” kao partijski švedski sto.

POLJSKI MODEL

Član 115 Ustava Srbije govori o nespojivosti funkcija: “Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.” Znači da Vučić hoće sad sam sebe da privede poštovanju Ustava, mada ima i tumačenja koja relativizuju odredbu da je predsednik partije “javna funkcija ili profesionalna delatnost”. Možda ipak treba menjati Ustav u pravcu jasnije političke optimalizacije jer je apsurdno da predsednik partije koji pobedi na izborima sam sebe politički delegitimiše i partiju kao izvor legitimiteta prepusti nekome ko je na primer izbore izgubio ili na njima nije učestvovao. Uglavnom nije pobedio. To da predsednik stranke ne može biti predsednik svih građana svedoči samo o nerazvijenoj političkoj kulturi Srbije. Kao što u Srbiji (pa i u Hrvatskoj) kohabitaciju ne doživljavamo kao zahtevnu demokratsku formu već kao nužno zlo i usud. Iz neoptimalnog ustavnog rešenja imamo i nerealne zahteve opozicije za depolitizaciju Vučića.

Možda je politički efikasnije stvari izokrenuti u pravcu “poljskog modela”, da predsednik partije bude centar političke moći, kao što je Jaroslav Kačinjski predsednik stranke Pravo i pravda, a ne neki Mateuš Moravjecki (premijer) ili Andžej Duda (predsednik).

Uz notornu Anu Brnabić i predsednika države biranog u parlamentu, Vučić bi kao predsednik SNS-a mogao da ostvari “poljski model”.