Najmanje sedamnaest žena ubijeno je u porodičnom nasilju od početka ove godine. Od njih sedamnaest, tri su stradale u poslednje dve nedelje. Na dan kada se ovaj broj “Vremena” bude već nalazio pred čitaocima, 18. maja, Srbija će obeležavati Dan sećanja na žene žrtve nasilja. Ovaj dan, odlukom Vlade Republike Srbije, obeležava se od 2017. Ovaj datum odabran je jer je 2016. za tri dana, 16, 17. i 18. maja u porodično-partnerskom kontekstu ubijeno sedam žena. Ove godine, Srbija dočekuje Dan sećanja na žene žrtve nasilja uz činjenicu da od početka godine biva ubijena po jedna žena nedeljno. A možda i više…

Ubistvo devojke u Novom Sadu 10. maja poslednji je potvrđeni femicid za koji znamo. Bivši partner prekršio je zabranu prilaska i ušao u kozmetički salon u kom je radila žrtva. Usmrtio ju je, a zatim se ubio. Femicid praćen suicidom vrlo je česta pojava, ali o tome kasnije.

Za sada, važno je razjasniti šta je femicid. Svetska zdravstvena organizacija definiše femicid kao ubistvo žena zato što su žene, a Ujedinjene nacije kao ubistvo žena i devojčica povezano sa polom. U suštini, femicid je svako namerno ubistvo žene kod kog je motiv povezan sa očekivanjima ili ulogom koje društvo nameće ženama.

Femicidi se dele u dve kategorije: intimni i neintimni femicid. Prvi se odnosi na ubistvo osobe ženskog pola od sadašnjeg ili bivšeg partnera, a drugi na ubistvo žene od osoba s kojima nisu bile u intimnoj vezi. Neintimni femicid se odnosi na ubistva žena tokom oružanih sukoba, na “ubistvo iz časti” počinjeno zbog navodne sramote koju je žena nanela porodici, ubistvo žena zbog rase ili seksualnosti, ubistva počinjena u terorističkim napadima u ime incelske ideologije (vidi okvir “Mizogini terorizam”).

Po onome što znamo, svi femicidi počinjeni ove godine u Srbiji mogu se svrstati u intimne femicide, odnosno, počinioci su bivši ili sadašnji partneri, očevi ili očusi ubijenih. Međutim, kada kažemo da je u Srbiji od početka godine ubijeno sedamnaest žena, trebalo bi da dodamo “najmanje”. Naime, koliko je ovakvih ubistava znamo samo zahvaljujući objavama iz medija, na osnovu saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova. Razumno je pretpostaviti da femicidi žena iz ranjivih grupa ne dolaze do javnosti, a o broju žena koje preminu od posledica nasilja nekoliko godina nakon što nasilje prestane tek nema nikakvih saznanja. Dakle, sedamnaest žena je najkonzervativnija procena, a ne tačan broj. Štaviše, prošle nedelje dobili smo razlog da osnovano sumnjamo kako ni taj broj nije sedamnaest, nego osamnaest.

SMRT I TABLOIDI

Priča o osamnaestom femicidu pojavila se 12. maja kada je u stanu u beogradskoj opštini Zvezdara pronađeno beživotno telo A. S. (21). Mediji su odmah preneli vest da je uviđaj u toku i da policija na terenu sumnja kako je reč o silovanju i ubistvu. Tabloidi su odmah potrčali da nam pokažu sliku žrtvine sestre kako napušta zgradu u, verovatno, najtežem trenutku u životu. Kolege i koleginice koji prate crnu hroniku u dnevnim redakcijama bili su spremni da sa nama ostalima podele informacije koje imaju. A onda je u kasnim popodnevnim satima sve stalo: tabloidi skloni deljenju i najsitnijih detalja odjednom su se (konačno) setili da su za davanje pouzdanih informacija ovlašćeni samo MUP i Republičko javno tužilaštvo. Telo devojke poslato je na obdukciju i od tada o ovome u medijima nema ni jednog jedinog slovca. Osim sajta Televizije Pink koji je “iz dobro obaveštenih izvora” saznao da na telu A. S. nema tragova nasilja i da nije reč o nasilnoj smrti.

Smrt nije tema na kojoj treba spekulisati. To, međutim, ne znači da srpski tabloidi ne spekulišu i ne tretiraju smrt kao ekskluzivu. Slučaj devojke sa Zvezdare, međutim, doprineo je da dodatno shvatimo koliko su stvari naopako postavljene: s jedne strane, kritikujemo tabloide jer jure za krvlju, a sa druge, jedini način da izbrojimo femicide i naslutimo gde je sistem zakazao u zaštiti žena jeste tako što se probijamo kroz gomile i gomile detalja koje tabloidi objavljuju. Oni imaju svoje kontakte i “pouzdane izvore” u policiji, zdravstvu i pravosuđu. Srbija nema nacionalno telo za praćenje femicida nego tabloide, pa sve što se sazna jeste zahvaljujući njihovoj patološkoj radoznalosti i neosetljivosti. To ne znači da tabloidi nehotice obavljaju nekakvu tobož važnu društvenu ulogu, nego da je Srbiji preko potreban mehanizam za praćenje femicida.

MERE NE RADE

Donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izmenama Krivičnog zakona (i jedno i drugo stupilo je na snagu 1. jula 2017), predviđene su hitne mere koje se u Srbiji zapravo i sprovode. Ali, u bar tri slučaja femicida iz ove godine znamo da ih je počinilac prekršio.

Podsetimo, mere su: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najviše godinu dana, ali može se produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena.

Vreme provedeno u pritvoru kao i svako lišenje slobode u vezi s krivičnim delom, odnosno, prekršajem uračunava se u vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici, što je besmisleno jer se podrazumeva da nasilnik ne može da se približi žrtvi ili da kontaktira sa njom dok je lišen slobode.

A kako sistem zakazuje i kako mere ne rade, najbolje pokazuje slučaj ubistva Sanje M. iz marta ove godine, povodom kog se tada oglasio Autonomni ženski centar, koji sada traži javno slušanje u Skupštini Srbije povodom ovog zločina.

Ubica Miroslav M. 2022. godine bio je osuđen zbog toga što je proganjao Sanju M, i to na iznos od 100.000 dinara. Ova presuda je doneta na osnovu Sporazuma o priznanju krivice koji je Miroslav M. sklopio sa Osnovnim javnim tužilaštvom u Pirotu 9. maja 2022. a koji je sud prihvatio dana 20. jula iste godine. Ako su tačni navodi medija da je Miroslav M. imao kriminalnu prošlost, Autonomni ženski centar se pita kako je “Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu koje rukovodi Grupom za koordinaciju i saradnju na kojoj je morala da se izvrši procena rizika od daljeg nasilja, izvršilo procenu bezbednosti žrtve i da li je o sklapanju sporazuma obavestilo sada pokojnu Sanju M. Takođe se postavlja pitanje zbog čega Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu nije u Sporazumu tražilo da se Miroslavu M. izrekne mera zabrane prilaska i kontaktiranja sa oštećenom iz čl. 89a Krivičnog zakonika”, navodi se u saopštenju.

AŽC dalje podseća da je, pošto je Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu, Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu predložilo da mu se odredi mera pritvaranja, ali je sudija za prethodni postupak odbio predlog tužilaštva i izrekao meru zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenom, te naložio da kontrolu mere vrši Policijska uprava Pirot, na taj način što će se Miroslav M. javljati PU Pirot jednom nedeljno. AŽC ističe da tužilaštvo u Pirotu nije odustalo od Sporazuma o priznanju krivice iako je kasnije tražilo meru pritvaranja. Sud takođe nije odbacio sporazum o priznanju krivice iako je nakon sklapanja tog sporazuma Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu. To, po mišljenju AŽC, predstavlja poraz obeju institucija.

Sanja M. ubijena je 5. marta ove godine. Miroslava M. prijavljivala je za nasilje devet puta. Nakon ubistva, oglasio se Osnovni sud u Pirotu saopštenjem u kom stoji: “Osnovni sud u Pirotu je preduzimao sve mere i radnje iz svoje nadležnosti, ali i pored svih preduzetih mera jučerašnji tragični događaj u centru Pirota nije mogao da se spreči”.

Mogao je. Iz svega što znamo, ovo ubistvo moglo je da se spreči, samo da nije došlo do sporazuma o priznanju krivice i da umesto zatvorske nije dobio novčanu kaznu.

PROCENA RIZIKA NE RADI

Femicid u Pirotu, kao i femicid u Novom Sadu, pokazuju da zabrana prilaska nije mera koja sprečava nasilnike da ubijaju žene. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ima i sledeće odredbe:

Na području svakog osnovnog javnog tužilaštva obrazuje se grupa za koordinaciju i saradnju.

Ona razmatra svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom u građanskom ili krivičnom postupku, slučajeve kada treba da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela iz ovog zakona, izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi i predlaže nadležnom javnom tužilaštvu mere za okončanje sudskih postupaka.

Grupa za koordinaciju i saradnju održava sastanke najmanje jednom u 15 dana, a o toku sastanka vodi zapisnik.

Prema podacima sa terena, grupe za koordinaciju i saradnju zaista se u većini lokalnih samouprava sastaju jednom u 15 dana. Međutim, kako izgledaju individualni planovi zaštite i podrške žrtvama vidimo iz činjenice da žene bivaju ubijene dok njihovi nasilnici imaju zabranu prilaska i kontakta. Puko izricanje mere očigledno nije dovoljno. Potrebna su mnogo opsežnija rešenja jer smo prethodnih godina imali femicide počinjene nakon što ubica odsluži zatvorsku kaznu zbog nasilja u porodici, izađe na slobodu i ubije bivšu partnerku.

PATRIJARH U KRSTAŠKOM POHODU

O alarmantnom broju femicida od početka ove godine još se nije oglasio niko iz nadležnih ministarstava ni iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost osim da kažu kako sve rade savršeno. Jasno je da je femicid pojava koja se ne može nikada u potpunosti iskoreniti, ali jedan femicid nedeljno, od toga trećina počinjena vatrenim oružjem, te trećina uz kršenje zabrane prilaska ili neke druge izrečene mere, jasno ukazuje na problem u sistemu. Sistem, međutim, ćuti.

Ćuti i Srpska pravoslavna crkva o porastu broja ubistava žena, ali je zato, još pre mesec dana, krenula, sa patrijarhom Porfirijem na čelu u krstaški rat protiv – jezika. Počelo je od patrijarhove uskršnje poslanice, u kojoj je rodno osetljiv jezik označen kao neprijatelj braka i porodice. Nastavilo se ove sedmice kada se na društvenoj mreži Tviter pojavio snimak patrijarha koji o nekoj neimenovanoj ženi govori kao o “bitangi”, “jadnici” i “bednici”, koja treba da “stane pred svoju decu”.

Iz Porfirijevih reči jasno je da misli na ženu koja obavlja javnu funkciju i koja je negde izjavila da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti donet političkom voljom. Istina, iz isečka koji se pojavio na Tviteru izgledalo je kao da Porfirije govori o svim ženama. Tek uvidom u ceo snimak od 20 minuta vidi se da misli na konkretnu osobu. Iako je većem delu javnosti jasno na koga misli, žena o kojoj priča nije mu odgovorila u lično ime. To razumemo kao njenu želju da ovo ne posmatra kao lični sukob, pa njeno ime ne objavljujemo iz poštovanja prema njenoj odluci.

Dan nakon što se pojavio snimak patrijarhovog ljutitog i agresivnog nastupa, isti taj Porfirije izdao je saopštenje u kom obaveštava javnost da crkva neće nikome odgovarati jer “neće vam biti dobro ako vam mi odgovorimo”. Nama već nije dobro. Bar ženama. Od ruke onih kojima su nekad verovale strada jedna nedeljno. Stradaju najčešće tamo gde bi trebalo da su najbezbednije – u svojim domovima. Loše nam je.

SPC u jednom od saopštenja koja su objavljena ovih dana kaže i da patrijarh ne propušta priliku da govori o ženama koje trpe nasilje, pa navodi i datume: oktobar 2022. i april 2023. Patrijarh, dakle, ne vidi priliku češće od jednom u pola godine da skrene pažnju na šestu božju zapovest (ne ubij), dok jednom nedeljno neko strada od bližnjeg svog. Sa druge strane, ni manje ni više nego uskršnja poslanica jeste mu umesan povod da priča o rodno osetljivom jeziku. Osim toga, ne smeta mu da taj isti rodno osetljiv jezik koristi kad ženu treba da nazove jadnicom i bednicom.

No, da vidimo šta je to rekao u oktobru 2022: “Neki mediji nam svakodnevno, čak i na nivou zabave, prikazuju najrazličitije vrste nasilja, sve do samog divljaštva, koristeći ih u cilju postizanja bolje gledanosti i zarade. I to toliko, da smo u ovoj eri elektronskog umrežavanja i voljno i nevoljno izloženi promociji nasilništva. Ovakvim isticanjem nasilja i nemorala u pojedinim medijima, filmovima, na nekim stranicama novina i interneta, čak u svetu dečije igre, u video-igrama i bezazlenim almanasima, figure seksualno izopačenih ljudi, ubica i siledžija postaju uzori mladim naraštajima, stvarna oprisutnjenja onoga najstrašnijega što se može učiniti drugome. U svetu ovakve tzv. ‘nove normalnosti’, javnost je svakodnevno obaveštena o tome da je suprug ubio ženu ili momak devojku, da je roditelj, ne daj Bože, ubio dete i, što je opet strašno, obrnuto. Na nasilje se i javno poziva, i to nažalost i sa neočekivanih pozicija, pa čak i iz naše svete Crkve, odakle bi morale da odjekuju isključivo poruke mira! A u mnoštvu vesti koje iskaču na našim pametnim uređajima posebno se izdvajaju naslovi o nasilju nad ženama, o premlaćivanju, sramoćenju, silovanju i ubijanju naših sestara, kćerki, supruga i majki”.

Sve je sa ovom izjavom naizgled u redu osim jednog: veći je problem tehnologija i uređaji preko kojih saznajemo o rodno zasnovanom nasilju, nego činjenica da se to nasilje događa.

VIŠE NIŠTA NIJE ISTO

Problem je, zapravo, u tome što posle dva masovna ubistva koja su se dogodila 3. i 4. maja više ništa nije isto, niti sme da bude isto. Niko više ne bi sebi smeo da dozvoli da mu se omakne izjava, rečenica, pa ni reč koja implicira nasilje. Niko ne bi smeo ni da se služi verbalnim nasiljem u javnom govoru. Međutim, u praksi vidimo da je drugačije. Ovo društvo se vrti u krugu nasilja predugo, toliko dugo da je teško odrediti trenutak kada je sve počelo. Ali, to što ne znamo početak, ne znači da smo nesposobni da “odsviramo” kraj.

Možemo makar da probamo da odmerimo svaku reč pre nego što je napišemo ili izgovorimo. To možemo, a ono što moramo jeste da uvek i u svakom trenutku budemo svesni odgovornosti koju nosi mesto s kog govorimo. Odgovornost nije jednaka za sve, jer izgovoreno nema istu težinu kad neko larma u kafani ili kad govori patrijarh SPC ili predsednik Srbije. Istina, iz nastupa obojice, reklo bi se da im bolje ide kafansko larmanje. A dok svi larmamo, dok imamo mišljenja, dok se vređamo, dok nastaje ovaj tekst, pa i sada dok ga čitate, negde, možda tik pored vas, neka žena strahuje za sopstveni život i nema nikog da je čuje.