Femicid u Srbiji
foto: marija janković
Mrtve žene država ne broji
Osnovano se sumnja da su muškarci ubili više žena nego što pokazuju podaci organizacija za prava žena: ne zna se koliko ih premine kasnije od posledica povreda, niti koliko njih počine suicid jer ne znaju kako drugačije da pobegnu od nasilnika
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog upozorilo je da je u prva dva meseca ove godine u porodično-partnerskim odnosima u Srbiji ubijeno devet žena što je, kako se navodi, drastično povećanje u odnosu na broj femicida u istom periodu prošle godine. U saopštenju povodom 8. marta, Međunarodnog dana žena, iz tog resora su apelovali na žrtve da nadležnim institucijama prijave slučajeve porodično-partnerskog nasilja.
Ovako glasi kratka agencijska vest u čijem podtekstu se krije podatak da od početka godine u Srbiji strada jedna žena nedeljno. Ovakav trend još nismo imali. Broj femicida u Srbiji u proseku se kreće između 25 i 30 u poslednjih deset godina, sa izuzetkom 2014. kada su u porodičnom i partnerskom nasilju stradale 42 žene.
Međutim, odakle nama ovi brojevi? “Vreme” je više puta pisalo o tome, ali treba ponavljati: zahvaljujući organizacijama za prava žena koje broje medijske objave. Dakle, Srbija ima evidenciju od broju žena koje ubiju muškarci, samo ako se ta ubistva nađu u medijima, odnosno ako MUP izda saopštenje. Zbog toga postoji osnovana sumnja da su pravi brojevi veći: ne znamo koliko žena premine kasnije od posledica povreda koje su dobile u partnerskom ili porodičnom nasilju, niti znamo koliko je njih koje počine suicid jer ne znaju kako drugačije da pobegnu od nasilnika.
HRONIKA NAJAVLJENOG UBISTVA
To što država Srbija nema evidenciju o broju femicida samo je vrh ledenog brega. Poslednji slučaj koji se dogodio u Pirotu, kada je Miroslav M. ubio bivšu partnerku Sanju M. kršeći zabranu prilaska, pokazuje da je ovo ubistvo moglo da bude sprečeno. To nije izuzetak: analiza sudskih presuda ubicama žena u periodu od 2015. do 2017. godine “Društveni i institucionalni odgovor na femicid u Srbiji” (Femplatz, 2019) pokazuje da je od ukupnog broja žena koje su se obraćale za pomoć nekoj od institucija, samo 2,9 odsto dobilo neku vrstu pomoći.
U vezi sa ubistvom koje se u Pirotu dogodilo 5. marta, oglasio se Osnovni sud u ovom gradu saopštenjem u kom stoji: “‘Osnovni sud u Pirotu je preduzimao sve mere i radnje iz svoje nadležnosti, ali i pored svih preduzetih mera jučerašnji tragični događaj u centru Pirota nije mogao da se spreči. Ovim putem Osnovni sud u Pirotu izražava najdublje saučešće porodici nastradale S. M. iz Pirota.”
Problem je u tome što je ovo ubistvo (a ne tragični događaj) moglo da bude sprečeno. Tim povodom oglasio se Autonomni ženski centar. Ovakvo saopštenje Osnovnog suda u Pirotu šalje poražavajuću poruku svim ženama koje preživljavaju različite oblike porodičnog i partnerskog nasilja – da i pored prijave nasilja njihovi životi neće biti spaseni.
AŽC navodi da ne spori da su institucije u Pirotu preduzimale određene mere iz svoje nadležnosti, ali i da je jasno da su te mere bile blage i nedelotvorne u odnosu na rizik od ubistva u kome se nalazila Sanja M.
“Ono što iz saopštenja Osnovnog suda u Pirotu upada u oči jeste da je ubica Miroslav M. 2022. godine bio osuđen zbog toga što je proganjao Sanju M., i to na iznos od 100.000 dinara. Ova presuda je doneta na osnovu Sporazuma o priznanju krivice koji je Miroslav M. sklopio sa Osnovnim javnim tužilaštvom u Pirotu dana 9. 5. 2022. godine, te koji je sud prihvatio dana 20. 7. 2022. godine. Ako su tačni navodi medija da je Miroslav M. imao kriminalnu prošlost, Autonomni ženski centar se pita kako je Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu, koje rukovodi Grupom za koordinaciju i saradnju na kojoj je morala da se izvrši procena rizika od daljeg nasilja, izvršilo procenu bezbednosti žrtve i da li je o sklapanju Sporazuma obavestilo sada pokojnu Sanju M. Takođe se postavlja pitanje zbog čega Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu nije u Sporazumu tražilo da se Miroslavu M. izrekne mera zabrane prilaska i kontaktiranja oštećene iz čl. 89a Krivičnog zakonika”, navodi se u saopštenju.
AŽC dalje podseća da nakon što je Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu, Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu je predložilo da mu se odredi mera pritvaranja, ali je sudija za prethodni postupak odbio predlog tužilaštva i izrekao meru zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenom, te naložio da kontrolu mere vrši Policijska uprava Pirot, na taj način što će se Miroslav M. javljati PU Pirot jednom nedeljno.
AŽC ističe da tužilaštvo u Pirotu nije odustalo od Sporazuma o priznanju krivice iako je kasnije tražilo meru pritvaranja. Takođe, sud nije odbacio sporazum o priznanju krivice iako je nakon sklapanja tog sporazuma Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu.
To, po mišljenju AŽC, predstavlja poraz obe institucije: “Ubistvo Sanje M. je moglo biti sprečeno da su sud i tužilaštvo u Pirotu imali stvarnu želju da je zaštite, a ne da postupaju pro forme, i izdaju saopštenje u kome navode da su preduzimali mere i radnje iz svoje nadležnosti, iako su mere koje su preduzimali privilegovali Miroslava M. i omogućili mu da na monstruozan način ubije Sanju M. Iako Narodna skupština nije prihvatila predloge Autonomnog ženskog centra da se u Zakonu o sudijama i Zakonu o javnom tužilaštvu unese odredba po kojoj će se postupanje, odnosno nepostupanje sudije/tužioca koje je dovelo do nastupanja smrtnog ishoda ili teškog povređivanja oštećene ili svedoka, smatrati težim disciplinskim prekršajem, očekujemo da će Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca pokrenuti disciplinske postupke protiv sudija i javnih tužilaca u Pirotu koji su svojim pogrešnim postupanjem omogućili Miroslavu M. da ubije Sanju M.”, ističe AŽC.
Ova organizacija navela je i da će se, kao i do sada, zalagati za uspostavljanje tzv. femicid voča (femicide watch), institucionalnog mehanizma za praćenje i analizu počinjenih femicida i izvođenje zaključaka kako bi se sprečili novi.
ŠTA JE FEMICID VOČ
Za uspostavljanje femicid voča zalaže se i Udruženje građanki Femplatz, koje zajedno sa UN Women u Srbiji od 2018. godine radi na razvijanju modela ovog mehanizma. U svetu postoje različiti modeli po kojima femicid voč funkcioniše, a Femplatz predlaže model po uzoru na Hrvatsku i Gruziju. On počiva na tri stuba: institucionalni (prikupljanje i analiza podataka i izrada protokola), profesionalni (izgradnja kapaciteta zaposlenih u centrima za socijalni rad, policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu i drugim institucijama da analiziraju slučajeve i faktore koji dovode do femicida) i medijski (podizanje svesti i izgradnja podrške u medijskoj i onlajn sferi).
Da li femicid voč može da pomogne u prevenciji? Na osnovu podataka koje imamo, apsolutno može. Srbija, odnosno policija i tužilaštvo već imaju mehanizam za procenu rizika od femicida, ali on očigledno ima ozbiljne nedostatke, jer broj stradalih žena ne opada.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, koje je pravilo analizu femicida 2019. godine, karakteristično je to da je femicid povezan sa nasiljem u porodici i da realno ubistvo žena najčešće proizlazi iz konteksta nasilja u porodici, da mu je prethodilo psihičko i fizičko nasilje, a da je često prisutno i proganjanje. U 50,8 odsto slučajeva radi se o teškim ubistvima, odnosno ubistvima sa naročito brutalnim elementima. Kada je reč o faktorima rizika koje su institucije dužne da uzmu u obzir, najvažnije je ispitati da li je potencijalni ubica ljubomoran i posesivan; da li je žena donela odluku da ga ostavi i to mu saopštila; da li poseduje oružje (ne nužno vatreno) i da li potencijalna žrtva strahuje da bi mogao da je ubije. Kao što vidimo, prethodna istorija fizičkog nasilja nije među najčešćim faktorima rizika. To znači da je medijsko izveštavanje u kom se, kada se femicid dogodi, naglašava da nije bilo ranijih prijava nasilja, besmisleno ako se ne stavi u odgovarajući kontekst. Velike su šanse, naime, da fizičkog nasilja nije ni bilo. Međutim, procena rizika u Srbiji najviše zapinje kod poslednjeg faktora rizika koji smo naveli: subjektivnog osećaja straha žrtve. U analizi sudskih presuda 2015–2017. koju smo pomenuli, vidi se da su u skoro četvrtini slučajeva tvrdnju žene da je u strahu za sopstveni život institucije tumačile kao preterivanje.
Da se nije mnogo promenilo, pokazuje ubistvo Petre B. (2) koju je u oktobru prošle godine ubio otac, da bi se osvetio supruzi Suzani B. koja je pokrenula brakorazvodnu parnicu. Marko B. se i sam potom ubio, a vanredna kontrola Zaštitnika građana utvrdila je šest propusta u radu Centra za socijalni rad u Vršcu. Među njima i Suzanina upozorenja socijalnim radnicima da će Marko ubiti ili nju ili dete.
“U ovoj zemlji ženama niko ne veruje”, rekla je Suzana na protestu koji je održan u Vršcu dan nakon sahrane njene ubijene ćerkice.
Ako bi femicid voč bio uspostavljen u Srbiji, pitanje verovanja ili neverovanja ženama više ne bi moralo da se postavlja. Iz adekvatne analize prethodnih slučajeva femicida proizašli bi protokoli koji se ne zasnivaju na ličnim utiscima socijalnih radnika, policajaca ili tužilaca. Naravno, femicide je nemoguće svesti na nulu, jer to nijednoj zemlji u svetu do sada nije uspelo, ali možemo da uspemo u tome da više ne objavljujemo dokaze da je neki od njih mogao da bude sprečen. I da se ne pitamo koja je sledeća.
Ovako glasi kratka agencijska vest u čijem podtekstu se krije podatak da od početka godine u Srbiji strada jedna žena nedeljno. Ovakav trend još nismo imali. Broj femicida u Srbiji u proseku se kreće između 25 i 30 u poslednjih deset godina, sa izuzetkom 2014. kada su u porodičnom i partnerskom nasilju stradale 42 žene.
Međutim, odakle nama ovi brojevi? “Vreme” je više puta pisalo o tome, ali treba ponavljati: zahvaljujući organizacijama za prava žena koje broje medijske objave. Dakle, Srbija ima evidenciju od broju žena koje ubiju muškarci, samo ako se ta ubistva nađu u medijima, odnosno ako MUP izda saopštenje. Zbog toga postoji osnovana sumnja da su pravi brojevi veći: ne znamo koliko žena premine kasnije od posledica povreda koje su dobile u partnerskom ili porodičnom nasilju, niti znamo koliko je njih koje počine suicid jer ne znaju kako drugačije da pobegnu od nasilnika.
HRONIKA NAJAVLJENOG UBISTVA
To što država Srbija nema evidenciju o broju femicida samo je vrh ledenog brega. Poslednji slučaj koji se dogodio u Pirotu, kada je Miroslav M. ubio bivšu partnerku Sanju M. kršeći zabranu prilaska, pokazuje da je ovo ubistvo moglo da bude sprečeno. To nije izuzetak: analiza sudskih presuda ubicama žena u periodu od 2015. do 2017. godine “Društveni i institucionalni odgovor na femicid u Srbiji” (Femplatz, 2019) pokazuje da je od ukupnog broja žena koje su se obraćale za pomoć nekoj od institucija, samo 2,9 odsto dobilo neku vrstu pomoći.
U vezi sa ubistvom koje se u Pirotu dogodilo 5. marta, oglasio se Osnovni sud u ovom gradu saopštenjem u kom stoji: “‘Osnovni sud u Pirotu je preduzimao sve mere i radnje iz svoje nadležnosti, ali i pored svih preduzetih mera jučerašnji tragični događaj u centru Pirota nije mogao da se spreči. Ovim putem Osnovni sud u Pirotu izražava najdublje saučešće porodici nastradale S. M. iz Pirota.”
Problem je u tome što je ovo ubistvo (a ne tragični događaj) moglo da bude sprečeno. Tim povodom oglasio se Autonomni ženski centar. Ovakvo saopštenje Osnovnog suda u Pirotu šalje poražavajuću poruku svim ženama koje preživljavaju različite oblike porodičnog i partnerskog nasilja – da i pored prijave nasilja njihovi životi neće biti spaseni.
AŽC navodi da ne spori da su institucije u Pirotu preduzimale određene mere iz svoje nadležnosti, ali i da je jasno da su te mere bile blage i nedelotvorne u odnosu na rizik od ubistva u kome se nalazila Sanja M.
“Ono što iz saopštenja Osnovnog suda u Pirotu upada u oči jeste da je ubica Miroslav M. 2022. godine bio osuđen zbog toga što je proganjao Sanju M., i to na iznos od 100.000 dinara. Ova presuda je doneta na osnovu Sporazuma o priznanju krivice koji je Miroslav M. sklopio sa Osnovnim javnim tužilaštvom u Pirotu dana 9. 5. 2022. godine, te koji je sud prihvatio dana 20. 7. 2022. godine. Ako su tačni navodi medija da je Miroslav M. imao kriminalnu prošlost, Autonomni ženski centar se pita kako je Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu, koje rukovodi Grupom za koordinaciju i saradnju na kojoj je morala da se izvrši procena rizika od daljeg nasilja, izvršilo procenu bezbednosti žrtve i da li je o sklapanju Sporazuma obavestilo sada pokojnu Sanju M. Takođe se postavlja pitanje zbog čega Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu nije u Sporazumu tražilo da se Miroslavu M. izrekne mera zabrane prilaska i kontaktiranja oštećene iz čl. 89a Krivičnog zakonika”, navodi se u saopštenju.
AŽC dalje podseća da nakon što je Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu, Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu je predložilo da mu se odredi mera pritvaranja, ali je sudija za prethodni postupak odbio predlog tužilaštva i izrekao meru zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenom, te naložio da kontrolu mere vrši Policijska uprava Pirot, na taj način što će se Miroslav M. javljati PU Pirot jednom nedeljno.
AŽC ističe da tužilaštvo u Pirotu nije odustalo od Sporazuma o priznanju krivice iako je kasnije tražilo meru pritvaranja. Takođe, sud nije odbacio sporazum o priznanju krivice iako je nakon sklapanja tog sporazuma Miroslav M. nastavio da proganja žrtvu.
To, po mišljenju AŽC, predstavlja poraz obe institucije: “Ubistvo Sanje M. je moglo biti sprečeno da su sud i tužilaštvo u Pirotu imali stvarnu želju da je zaštite, a ne da postupaju pro forme, i izdaju saopštenje u kome navode da su preduzimali mere i radnje iz svoje nadležnosti, iako su mere koje su preduzimali privilegovali Miroslava M. i omogućili mu da na monstruozan način ubije Sanju M. Iako Narodna skupština nije prihvatila predloge Autonomnog ženskog centra da se u Zakonu o sudijama i Zakonu o javnom tužilaštvu unese odredba po kojoj će se postupanje, odnosno nepostupanje sudije/tužioca koje je dovelo do nastupanja smrtnog ishoda ili teškog povređivanja oštećene ili svedoka, smatrati težim disciplinskim prekršajem, očekujemo da će Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca pokrenuti disciplinske postupke protiv sudija i javnih tužilaca u Pirotu koji su svojim pogrešnim postupanjem omogućili Miroslavu M. da ubije Sanju M.”, ističe AŽC.
Ova organizacija navela je i da će se, kao i do sada, zalagati za uspostavljanje tzv. femicid voča (femicide watch), institucionalnog mehanizma za praćenje i analizu počinjenih femicida i izvođenje zaključaka kako bi se sprečili novi.
ŠTA JE FEMICID VOČ
Za uspostavljanje femicid voča zalaže se i Udruženje građanki Femplatz, koje zajedno sa UN Women u Srbiji od 2018. godine radi na razvijanju modela ovog mehanizma. U svetu postoje različiti modeli po kojima femicid voč funkcioniše, a Femplatz predlaže model po uzoru na Hrvatsku i Gruziju. On počiva na tri stuba: institucionalni (prikupljanje i analiza podataka i izrada protokola), profesionalni (izgradnja kapaciteta zaposlenih u centrima za socijalni rad, policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu i drugim institucijama da analiziraju slučajeve i faktore koji dovode do femicida) i medijski (podizanje svesti i izgradnja podrške u medijskoj i onlajn sferi).
Da li femicid voč može da pomogne u prevenciji? Na osnovu podataka koje imamo, apsolutno može. Srbija, odnosno policija i tužilaštvo već imaju mehanizam za procenu rizika od femicida, ali on očigledno ima ozbiljne nedostatke, jer broj stradalih žena ne opada.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, koje je pravilo analizu femicida 2019. godine, karakteristično je to da je femicid povezan sa nasiljem u porodici i da realno ubistvo žena najčešće proizlazi iz konteksta nasilja u porodici, da mu je prethodilo psihičko i fizičko nasilje, a da je često prisutno i proganjanje. U 50,8 odsto slučajeva radi se o teškim ubistvima, odnosno ubistvima sa naročito brutalnim elementima. Kada je reč o faktorima rizika koje su institucije dužne da uzmu u obzir, najvažnije je ispitati da li je potencijalni ubica ljubomoran i posesivan; da li je žena donela odluku da ga ostavi i to mu saopštila; da li poseduje oružje (ne nužno vatreno) i da li potencijalna žrtva strahuje da bi mogao da je ubije. Kao što vidimo, prethodna istorija fizičkog nasilja nije među najčešćim faktorima rizika. To znači da je medijsko izveštavanje u kom se, kada se femicid dogodi, naglašava da nije bilo ranijih prijava nasilja, besmisleno ako se ne stavi u odgovarajući kontekst. Velike su šanse, naime, da fizičkog nasilja nije ni bilo. Međutim, procena rizika u Srbiji najviše zapinje kod poslednjeg faktora rizika koji smo naveli: subjektivnog osećaja straha žrtve. U analizi sudskih presuda 2015–2017. koju smo pomenuli, vidi se da su u skoro četvrtini slučajeva tvrdnju žene da je u strahu za sopstveni život institucije tumačile kao preterivanje.
Da se nije mnogo promenilo, pokazuje ubistvo Petre B. (2) koju je u oktobru prošle godine ubio otac, da bi se osvetio supruzi Suzani B. koja je pokrenula brakorazvodnu parnicu. Marko B. se i sam potom ubio, a vanredna kontrola Zaštitnika građana utvrdila je šest propusta u radu Centra za socijalni rad u Vršcu. Među njima i Suzanina upozorenja socijalnim radnicima da će Marko ubiti ili nju ili dete.
“U ovoj zemlji ženama niko ne veruje”, rekla je Suzana na protestu koji je održan u Vršcu dan nakon sahrane njene ubijene ćerkice.
Ako bi femicid voč bio uspostavljen u Srbiji, pitanje verovanja ili neverovanja ženama više ne bi moralo da se postavlja. Iz adekvatne analize prethodnih slučajeva femicida proizašli bi protokoli koji se ne zasnivaju na ličnim utiscima socijalnih radnika, policajaca ili tužilaca. Naravno, femicide je nemoguće svesti na nulu, jer to nijednoj zemlji u svetu do sada nije uspelo, ali možemo da uspemo u tome da više ne objavljujemo dokaze da je neki od njih mogao da bude sprečen. I da se ne pitamo koja je sledeća.
