Jednog lepog prolećnog dana u Londonu (Hester st.) ili u Zagrebu (Prekrižje) "uspješni međunarodni lobist i ekspert u business intelligenceu" Ratko Knežević probudio se, pogledao na svoj sat "Odemar pige turbijon No. 2" (platio ga je 40.000 dolara, a sada vredi barem 150.000) i video koliko ima sati. Obukao je svoju košulju "Edi Moneti" sa monogramom (naručuje ih već 20 godina) i zakopčao manžetne jednim od setova zlatnih dugmadi (pokloni od Klintona i Buša), obukao jedno od 50 odela koje mu po meri šiju u Milanu, obuo ili casual cipele Dijega dela Vale, ili klasične Ralfa Lourena, seo u "audi" RS6 ("Poršhe šajen" radije prepušta supruzi) i otišao da razmisli. Uzgred: svi podaci su iz zagrebačkog "Nacionala" iz marta 2005, iz prilično otužnog hvalospeva Ratku, najboljem drugu pokojnog Ive Pukanića, vlasnika tog nedeljnika, a iz egzaltiranog pera nekog Viktora Zahtile.

Uozbiljimo se. Ovih proteklih nekoliko nedelja Ratko Knežević bacio se u davanje intervjua: prvo podgoričkim "Vijestima", a onda i beogradskom "Blicu", medijima kojima inače nije bio sklon; "Nacional" je drugo. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da je Ratka Kneževića nešto zasvrbelo; da je naglo osetio potrebu da progovori preventivno; pre nego što počnu da ga pitaju. Razlog za preventivnu akciju mogao bi biti i to donekle nepromišljeno objavljivanje u "Nacionalu" Pukanićevog tršćanskog iskaza tužiocu Šelziju, o čemu smo pisali. Naime, pokojni Ivo Pukanić Šelziju je nahvalio Ratka Kneževića više nego taj Zahtila iz "Nacionala". Pošto je o ozbiljnim stvarima reč, te su tvrdnje bile istražene i razni su se ljudi prisetili raznih stvari. Po svemu sudeći, Ratko Knežević je Ivi Pukaniću ispričao svašta, što je ovaj uzeo zdravo za gotovo i ponovio Šelziju; tako je Ratko ispao vitez i neustrašivi borac protiv duvanske mafije, poverljivo lice Roberta Gelbarda i Medlin Olbrajt, nevina žrtva perfidnog Albiona i te njihove carinske policije itd. Već smo rekli da Đuzepe Šelzi nije delovao impresionirano. Sada vidimo i zašto.

ULOGA TONIJA BLERA: Dakle, kao prvo, Ratko Knežević nema nikakvo učešće ni u jednoj britanskoj kompaniji, niti direktorski položaj; jedno direktorsko mesto mu je ugašeno; podaci su iz britanskog privrednog registra (Kompaniz haus). Toliko za početak. Zatim: prema ruskom nedeljniku "Versija" iz juna 2002. godine i istraživačkim člancima kolege Jevgenija Krutikova, Ratko Knežević pojavljuje se 1995–1996. u Moskvi, gde je do guše upetljan u ilegalni uvoz cigareta u Rusku Federaciju, ali i u neko muljanje sa ruskim viškovima naoružanja. Na vezi je sa Hrvojem Petračem, notornim hrvatskim gangsterom, koji je svoje poslove tada pokušavao da diversifikuje i da uđe i u trgovinu oružjem. Prema "Versiji" i Krutikovu, tu se sklapala kombinacija na liniji Rusija – "Đuro Đaković" iz Slavonskog Broda – Bliski istok, a na temu tenkova M-72 i M-84, a gde su svoje lepljive prstiće imali i neki Bosanci, Egipćani, Malezijci i drugi. Ponuđena moneta bili su brodovi puni falsifikata cigareta velikih duvanskih multinaocinalnih kompanija. "Versija" tvrdi da je Ratko Knežević te optužbe odbijao tvrdnjom da "imate posla sa budućim predsednikom Crne Gore". Stvar se u Moskvi završila tako da je – po tvrdnji "Versije" i posle provere na licu mesta – Ratko Knežević nestao iz izvesnog hotela sa pet zvezdica ne plativši račun od 15.000 dolara. Kasniji tok istraživanja "Versije" ukazao je na veze lica: sa Kneževićem su u kontaktu bili JTI, Volf Minić i njegova ekipa, kiparski biznismen Andreas Neofidu, ali i čitav niz miki maus kompanija sa Kipra i Bliskog istoka (IBCS Ise Aude, Juropijen tobako Nazira Kana, Imperijal tobako, Prima Trejding Venčers čuvene braće Jankovski sa Devičanskih ostrva, Albatroniks Ekrema Luke, Feroglas iz Lihtenštajna itd.). Cigarete su u Rusiju stizale ili preko Turske i Iraka, ili preko Baltika, ili preko Ukrajine (hvatane su povelike količine). Šleperi puni falsifikovanih marki cigareta išli su i iz Nemačke kroz Baltik, pa do Gruzije; sa lažnim papirima. Primera ima previše. "Versija" konačno tvrdi da su se Ratko Knežević i Velimir Ilić dogovarali oko izgradnje čuvene fabrike cigareta u Čačku, ali im nije uspelo.

Pažljivi čitalac setiće se da je Pukanić Đuzepeu Šelziju naricao nad tužnom sudbinom Ratka Kneževića u Britaniji: da su ga tamo proganjali ni krivog, ni dužnog zbog nekih policijskih uniformi za MUP Crne Gore. Stvari, kako se čini iz listanja londonskih novina iz tog vremena, stoje donekle drugačije. Nedeljni "Tajms" od 23. marta 1999. izveštava o "gnevu carinskih službenika zbog političkog pritiska da se 22 tačke optužbe protiv Ratka Kneževića povuku". Nije, dakle, reč o Štrpcima i Sjeverinu, kako je Pukanić rekao Šelziju, a Knežević – očigledno – Pukaniću. Reč je o nečem drugom: Kneževića je britanska carina optužila za kršenje sankcija UN-a i EU, jer je "koristio svoje kompanije u Londonu i Švajcarskoj da bi prošvercovao oko pet miliona funti vredno naoružanje i vojnu opremu, uključujući i oklopna vozila, futrole za šaržere, 30 kriptografski zaštićenih radio-uređaja, 15 takođe zaštićenih faks-mašina, tri glisera itd.". Britanska ga je carina uhapsila 1997, pošto se posvađao sa Đukanovićem i vratio iz Vašingtona u London; pušten je uz kauciju i izgubio se; tada, 1999, bila je na snazi poternica za njim. Razlog za gnev britanskih carinika bila je politička intervencija tadašnjeg premijera Tonija Blera u Kneževićevu korist. Za tu intervenciju nedeljni "Tajms" kaže da je posledica Blerovih razgovora sa Milom Đukanovićem.

PODIZANJE TEMPERATURE: Nego, vratimo se Kneževićevim intervjuima. Ništa on tu nije ispričao o švercu cigareta što već nismo bili znali godinama. Jovica Stanišić finansirao svoju Udbu? Dobro jutro! Talili se političari? Takođe. Vučela nosio pare od Caneta do Jovice i još se pritom ugradio? Ma nemoj. I tako dalje. Ono što je izazvalo najveću senzaciju u ova letnja doba (Summer time, when the living is easy) bila je njegova tvrdnja da je Borisu Tadiću život u opasnosti, jer se duvanska mafija nameračila na njega. To je Knežević čuo da je Stipe Mesić rekao Tadiću. Stipe Mesić je odmah demantovao tu priču i precizirao: da, oni su pričali o prekograničnom organizovanom kriminalu i upoznao je Tadića sa stanjem stvari. Uzgred, MUP Srbije već jako dugo sve te podatke sravnjuje sa MUP-om Hrvatske na redovnoj osnovi; direktori policije, načelnici krim-policije i operativci u svakodnevnom su kontaktu. Ništa, dakle, Mesić nije mogao da kaže Tadiću što već nije bilo poznato.

Ali Ratko Knežević, o svom jadu zabavljen na – kako čujemo – izvesnoj jahti na Jadranu i u zanimljivom društvu bezbednosno zanimljivih lica, mora sebi da podigne cenu, pa makar i kao spasilac Tadićeve glave. Naravno da će se naći dovoljno udvorica da se tom herojskom naporu pridruže i da Borisa Tadića zaštite još više. Naime, u racionalnoj analizi ne može se naći odgovor na pitanje o motivu: zašto bi neko iz duvanske mafije, kako Knežević tvrdi, ugrozio Borisa Tadića? Predmet "Mreža" na Specijalnom sudu ne obećava; sve je to bilo još 1996. (dok se i Ratko motao po Moskvi); Cane Subotić deluje smireno. Uzgred: još nismo čuli ko je to Caneta i kako pustio iz ekstradicionog pritvora u Moskvi, a Ratko kaže da zna. Trgovina cigaretama odavno je krenula u sasvim drugim pravcima i nije više ni nalik onom veselom vremenu iz devedesetih. Srbije tu nema nigde: Peconi se smirio takođe i radi; multinacionale su zadovoljne. Pretendenata na Canetov presto nema, a ni njega nešto ta stvar više ne zanima – barem onako kako ga je zanimala onda. Samo Ratka Kneževića nešto svrbi.