Prošle godine u ovo vreme moj suprug Filip, belgijski novinar, podneo je zahtev za produženje bračne vize. To je za nas bila rutinska stvar, sakupimo dokumentaciju i u roku od nedelju dana u pasošu je nalepnica s pečatom. Podnosili smo tu molbu već 10 godina unazad i nikada nismo imali problem. Prošle godine u ovo vreme kasnio je poziv iz Uprave za strance. Jutro posle predsedničkih izbora zazvonio mi je telefon i javio mi se službenik BIA lično, ljubazno me zamolivši da suprug dođe na razgovor. To je onaj momenat kada vam jurne krv u glavu i noge vam se odseku. A bio je tek početak… Godinu dana kasnije, 19. februara, kada smo izašli u javnost s ovim problemom, ponovo sam dobila poziv. Ovog puta su zvali iz Uprave za strance i naprasno saopštili da možemo da dođemo po vizu. Bila je gotova za 10 minuta.

U međuvremenu, mi smo se na rešenje žalili. Filipa su zvali na još jedan razgovor u BIA, a žalbu su nam odbili. Onda smo se žalili Upravnom sudu i donekle uspeli jer je slučaj vraćen na drugostepeno odlučivanje zbog nepoštovanja procedure. Međutim, viza nam je i treći put odbijena. U obrazloženju su napisali su da je moj muž bezbednosna smetnja. Tek toliko. Shvatili smo da je ćutanju došao kraj.

Moj muž Filip Bertašon (Philippe Bertinchamps) od 2007. živi u Beogradu. Od tada radi za "Le Courrier des Balkans", najveći nezavisni frankofoni portal za vesti sa Balkana, u početku kao novinar a od 2012. kao jedan od urednika. Godinama izveštava i za "Mediapart", "Liberation", "Le Tribune de Geneve", "Le Soir", RFI, RTBF i povremeno za još nekoliko medija. Svi ovi mediji imaju visoke profesionalne standarde i uvek proveravaju tačnost informacija. Ja sam fotografkinja i radim u medijima već 16 godina. Objavljujem fotografije u nekoliko francuskih medija, a odskora sam urednica fotografije u "Vremenu". U mojoj biografiji nalaze se velike izložbe o Arčibaldu Rajsu, femicidu u Srbiji, Boru, manjinama u Srbiji…

Nas dvoje smo zajedno napravili bezbroj priča. Proveli smo sate, dane i nedelje na terenu, izveštavali iz skoro svih balkanskih zemalja, gazili smo po blatu i đubretu, gutali suzavac na protestima, izveštavali o izbeglicama, intervjuisali smo političare i obespravljene građane, pisali o Žutoj kući, pratili važne događaje kao što su poplave. Istraživali smo i istorijske teme poput Starog Sajmišta i sudbine vojvođanskih Nemaca, pisali smo o kulturi i nasleđu Srbije. Kao neko ko ga i profesionalno i lično najbolje poznaje, moram reći da je Filipov novinarski pristup uvek bio tačan i pažljiv, uvek je tražio više informacija nego što u članak može da stane i proveo beskrajne sate proveravajući ih. Nikada od 2007. nije dobio žalbu na netačnost informacija, demanti ili tužbu.

Ne smatram normalnim, ali mogu da razumem to što ova država obavlja bezbednosnu proveru stranih novinara. Ali sprečavati slobodnog novinara koji nije počinio nikakav zločin ni prekršaj, niti je objavio netačnu informaciju, da slobodno živi i radi u zemlji mnogo je daleko od demokratije. Na sva pitanja koja nam ova država može postaviti mi možemo da odgovorimo. Nemamo nijednu mrlju u svojim karijerama, nemamo čega da se stidimo i nemamo šta da krijemo.

Poslednjih godinu dana naša porodica živela je u strahu. Da li će nam doći na vrata, da li nam slušaju telefone, da li će ga zadržati na granici, da li dolazi odozgo ili od odozdo, koga je to "nagazio" (tu smo već imali spisak onih o kojima smo slutili), pričali smo sa kolegama i organizacijama, naša petogodišnja devojčica je osetila da se nešto dešava. Selidba je pominjana u našim razgovorima. Legalni put nije upalio, ostalo nam je kraju da konsolidujemo redove i izađemo u javnost.

Za razliku od prethodnih dugih i pažljivo sastavljanih rešenja, novo koje smo dobili uz vizu je mnogo kraće. Došli su do novih detalja, kažu, i odjednom nigde nema bezbednosne smetnje, ali nigde ni razloga za priređivanje pakla našoj porodici.

U ponedeljak 19. februara, solidarnom akcijom srpskih, francuskih i belgijskih medija i novinarskih udruženja, krenuli smo u kampanju. Vest se proširila brzo, u roku od par sati stigla nam je i televizijska ekipa u kuću. Podrška koja je stizala sa svih strana topila je naš strah od odmazde i ulivala nam snagu. Vest o onome što nam se dešava prevedena je na engleski, francuski, srpski, italijanski, španski, albanski… Znamo i da je stigla do nekih visokih krugova. Oglasila se i premijerka: sloboda medija postoji, služba je super profesionalna, samo da ona proveri… Oglasio se i predsednik, lično ih je zvao da nam daju vizu.

Problemima novinara i novinarki u Srbiji ne nazire se kraj. Naš slučaj je jedan od mnogih. Na našu sreću, za sada je rešen pozitivno. Dobar znak za sve nas je da se nešto ipak može učiniti. Potrebno je mnogo solidarnosti za ovakvu slatku malu pobedu. Osećamo se privilegovano u odnosu na svoje kolege iz Srbije jer smo imali i veoma važnu podršku evropskih kolega, na prvom mestu Reportera bez granica (Reporters sans Frontieres), koji su obavili veliki deo posla.

Zbog čega se sve ovo desilo? Zbog čega je mom mužu tri puta odbijena viza za privremeni boravak? Zbog čega je on, frankofoni novinar i dopisnik nekoliko ozbiljnih medijskih kuća, označen kao bezbednosna smetnja i smetnja za javni poredak? Na koji tačno način izbacivanje evropskog građanina, belgijskog državljanina doprinosi našem približavanju Evropskoj uniji? Nemamo još uvek nikakve informacije, ali nadam se da ćemo ih jednom dobiti. Ne znamo ni kako će nam profesionalni rad od sada izgledati. U službi će ostati "predmet" koji mogu bilo kad ponovo da izvuku ako im budu trebali neprijatelji države, strani plaćenici i bezbednosne smetnje.

Na nama ostaje da još više proveravamo informacije i da budemo još profesionalniji. Duboko verujemo da kolege nikada ne bi bile ovoliko solidarne da Filip nema ugled i kredibilitet koji ima.