Komisija za istinu i pomirenje
Na čekanju
Savet ministara tek treba da odluči o sudbini Komisije za istinu i pomirenje. Aleksandar Lojpur zato je pripremio predlog programa njenog rada koji će ponuditi ostalim članovima, ali i Ministarskom savetu, na razmatranje
Komisija za istinu i pomirenje, čije je osnivanje u martu 2001. pratilo dosta žučnih kritika, možda se ipak neće nečujno i bez reakcija ugasiti nakon transformacije Jugoslavije u Srbiju i Crnu Goru i silaska sa vlasti njenog osnivača, poslednjeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice.
Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje Srbije i Crne Gore usvojenim u februaru ove godine, naime, Komisija nije pomenuta na spisku institucija koje nastavljaju rad nakon redefinisanja odnosa u zajedničkoj državi, ali nije ni eksplicitno ukinuta. Pitanje njenog opstanka i daljeg rada jednostavno je ostavljeno za kasnije, što je advokata Aleksandra Lojpura, koordinatora Komisije, inspirisalo da pripremi Prednacrt programa Komisije, u kome je izneo lično viđenje onoga šta bi, kako i kada Komisija trebalo da uradi. Lojpur planira da taj dokument ponudi na raspravu kolegama u Komisiji (početak rasprave zakazan je za 16. jun), kako bi na osnovu njega bio sročen predlog programa koji će biti ponuđen na uvid Ministarskom savetu Srbije i Crne Gore, pre nego što to telo donese konačnu odluku o sudbini Komisije.
Četiri velika zadatka bi, prema Lojpurovom predlogu, trebalo da stoje pred članovima Komisije: prvi je suočavanje s prošlošću (odnosi se na masovna kršenja ljudskih prava tokom konflikata na teritoriji bivše Jugoslavije tokom prošle decenije), potom analiza uzroka ratova tokom 90-ih u nekad bratstveno-jedinstvenim zemljama, treći je izveštaj o nasleđu Miloševićevog režima, uz preporuke o reformama sistema, i četvrti, nastavak regionalne inicijative za istinu i pomirenje.
GORKA PROŠLOST: Nimalo prijatno suočavanje s prošlošću, prema Lojpurovom predlogu, podrazumevalo bi pripremu Izveštaja o masovnom kršenju ljudskih prava tokom konflikata na teritoriji bivše Jugoslavije 90-ih, ali i pripremu osmočasovne TV serije o tim zlodelima i odgovarajuće panel diskusije.
U Izveštaju bi trebalo da budu registrovana masovna kršenja ljudskih prava počinjena "od strane naoružanih snaga etničkih Srba" (sledi dugačak spisak raznih vojnih, paravojnih i policijskih snaga koje su operisale u raznim oblastima bivše države), ali i istih takvih snaga etničkih Hrvata, Bošnjaka i kosovskih Albanaca. Tekst bi trebalo da obuhvati i optužnice i presude Haškog tribunala, medijske izveštaje iz tog perioda, prezentaciju knjiga o konfliktima i prezentaciju svedočenja žrtava i/ili očevidaca, potom hronologiju događaja od 1. januara 1991. do "današnjih dana".
Lojpur predlaže da segmente izveštaja napišu nevladine organizacije (NVO) koje imaju dosijee o istraživanju masovnih kršenja ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji u prošlosti. Po jedan predstavnik iz svake NVO radio bi sa članovima Komisije na usaglašavanju delova čitavog izveštaja.
Velik i važan deo izveštaja predstavljala bi i lista žrtava, a ona podrazumeva ubijene vojnike – sve naoružane muškarce i žene iz vojnih jedinica, ubijene civile, ranjene vojnike i civile, žrtve nasilja i mučenja i/ili nehumanog tretmana, zatvorenike bez suđenja u sabirnim centrima ili drugim objektima bez mogućnosti da ih napuste, zatvorenike koji su osuđeni na nepoštenim suđenjima, nasilno raseljene, ali i dobrovoljno raseljene, lica kojima je oduzeta imovina na ilegalan način ili nepravednim legalnim procedurama i etnički ili religiozno diskriminisana lica. Dogovor o bazi podataka žrtava trebalo bi da postignu državne agencije za statistiku iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i UMNIK-a na Kosovu, a baza podataka trebalo bi da bude kompletirana do oktobra 2004.
Taj izveštaj, kako predlaže Lojpur, trebalo bi da bude predstavljen široj javnosti u TV serijalu "Suočavanje s prošlošću", koji bi bio emitovan na svim stanicama koje pokriva nacionalna mreža i praćen panel diskusijama. Priprema serijala u potpunosti bi bila poverena RTV B92 i njenom dokumentacionom centru. Predstavnici državne Komisije bi participirali, samo kao konsultanti, u procesu donošenja odluka.
POLEMIKE: Drugi izveštaj koji predlaže Lojpur mogao bi pokrenuti bar sedam polemika i feljtona. Reč je o analizi (Lojpur predlaže da njen autor bude Institut za evropske studije) koja bi se bavila uzrocima ratova tokom 90-ih u zemljama bivše Jugoslavije, u sedam poglavlja: od objašnjenja istorijske pozadine stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i kraljevine Južnih Slovena, preko poglavlja posvećenog usponu totalitarnih ideologija u Evropi i njihovom uticaju na Kraljevinu Jugoslaviju do poglavlja posvećenog Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, u kome bi bilo reči o masovnim kršenjima ljudskih prava protiv Srba, Roma i Jevreja tokom ustaškog režima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i severnoj Srbiji – Vojvodini, zatm protiv Jevreja tokom vladavine Milana Nedića, protiv zatvorenih hrvatskih vojnika tokom Titove vladavine – Blajburška afera, i protiv etničkih Nemaca iz Vojvodine tokom istog perioda. Četvrti odeljak ticao bi se posleratne komunističke diktature, 1945–1956. (kršenja ljudskih prava na Golom otoku, u vezi s nacionalizacijom i konfiskacijom imovine itd.). U peto poglavlje Lojpur je svrstao period "mira i prosperiteta" tokom Titove vladavine (1956–1980) – sistem "socijalističkog samoupravljanja", ustavnu podela vlasti, nedostatak političkih sloboda, odnose sa Zapadom i Rusijom, Pokret nesvrstanih zemalja.
Izveštaj koji se odnosi na uzroke poslednjih ratova sadržao bi i poglavlje posvećeno usponu nacionalizma u postitoističkoj eri (1980–1988) u svim krajevima bivše Jugoslavije, pojavi Miloševića, problemu kosovskih Albanaca u Srbiji, hrvatskim i slovenačkim separatističkim pokretima… Sedmo poglavlje bilo bi posvećeno reformskoj vladi Ante Markovića, neuspehu reformi i početku ratova (1988–1991). U drugom delu izveštaja bila bi predstavljena hronologija događaja tokom Drugog svetskog rata i lista žrtava tog rata, zato što "nakon Drugog svetskog rata nije bila napravljena lista žrtava, što je otvarilo prostor nacionalistima sa svih strana da tvrde da je njihova etnička grupa najugroženija", kao i masovno poricanje masovnih kršenja ljudskih prava i izvrtanje istine i pravde. Takva atmosfera, konstatuje Lojpur, postala je vrlo pogodno tlo za uspon nacionalista tokom 90-ih kroz procese samoviktimizacije koji su bili zastupljeni kod svih etničkih grupa.
Spisak domaćih zadataka koje bi Lojpur posatvio pred Komisiju za istinu i poverenje obuhvata pisanje još jednog izveštaja – o nasleđu Miloševićevog režima, njegovom prevazilaženju, uz preporuke o reformama sistema. "Ovaj izveštaj treba da opiše taj sistem, izloži kritici rešenja koja su korišćena do sada i koja su učinila da Milošević i njegov režim opstanu u nekim segmentima društva čak i godinama nakon njegovog odlaska sa vlasti, i treba da dâ preporuke vladi o budućim promenama u sistemu", stoji u Lojpurovom predlogu u kome je zapisano i da bi taj posao trebalo da obavi Institut za društvene nauke u saradnji sa NVO, kao što su Helsinški odbor za ljudska prava, Beogradski cenatr za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Dokumentacioni centar B92. Državna Komisija za istinu i pomirenje, kao i sve ostale organizacije uključene u projekat delegirale bi po jednog člana u Odbor projekta, čija bi dužnost bila da daje instrukcije Institutu o načinu rada na projektu.
Četvrti zadatak Komisije bi, prema predlogu njenog koordinatora, bio vezan za regionalnu inicijativu za istinu i pomirenje, koja je počela u novembru 2001. Praškim sastankom u organizaciji Aleksa Borejna i koju bi, kako smatra Lojpur, trebalo nastaviti tromesečnom razmenom informacija svih koji su uključeni u proces "istina i pomirenje" u regionu.
Učinak
Komisija za istinu i pomirenje osnovana je u martu 2001, odlukom predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji je u to vreme imao podršku više od 80 odsto građana, podseća Lojpur, tvrdeći da je to važno zbog legitimiteta odluke o formiranju Komisije.
Oko devet meseci trajale su pripreme, da bi, u februaru 2002, počeo rad Komisije po sekcijama, objašnjava Lojpur. Manji deo tog rada prezentovan je javnosti: konferencija o radu Komisije u maju 2002, predstavljanje holandskog izveštaja o Srebrenici u julu 2002, nastupi funkcionera (Aleksandar Lojpur, koordinator, Mirjana Vasović, izvestilac) i članova Komisije u javnosti i na skupovima u organizaciji drugih organizacija koje su posvećene pitanjima kojima se bavi Komisija, konferencije za novinare.
Prema Lojpurovim rečima, prateći preporuke savetnika Komisije, Aleks Borejn iz Njujorškog centra za tranzicionu pravdu i potencijalnih donatora, Komisija je zatražila od osnivača, tadašnjeg predsednika SRJ Koštunice, da se imenuju novi članovi. U novembru 2002. Koštunica je doneo tu odluku, "tako da je Komisija postala više reprezentativna u profesionalnom, političkom, etničkom i religijskom smislu".
Ostavke
Nažalost, od samog osnivanja Komisiju je pratila senka nepoverenja dela javnosti koji se bavi ljudskim pravima i pitanjima istine i pomirenja u pogledu iskrenosti kako osnivača Komisije tako i same Komisije, da zaista doprinesu procesima istine i pomirenja u Srbiji i Crnoj Gori, kaže Lojpur, dodajući da je to nepoverenje bilo iskazano "kroz apriornu kritiku rada Komisije, još i pre nego što je ona uopšte počela da radi".
"Nepoverenje je bilo velikim delom prouzrokovano činjenicom da su dve vrlo istaknute ličnosti, prof. Vojin Dimitrijević i Latinka Perović, istupile iz Komisije u aprilu 2001, svaka od njih navodeći različite razloge, neposredno pre sednice Komisije od 17. aprila 2001, kada je Komisija prvi put trebalo da raspravlja o programu svoga rada", smatra Lojpur.
