Predsednik SRJ Vojislav Koštunica na skupštini DSS-a prošle nedelje najavio je završnu rundu u regulisanju odnosa s Haškim tribunalom, na šta se obavezao tokom posete Americi. Skrenuo je pažnju na to da su potrebni "izvesni, neretko mučni kompromisi". Ta završnica nije bez drame.

Taj zakon je pripremao tim koji je vodio savezni ministar pravde Momčilo Grubač, kome priznaju visoke kompetencije u krivično-procesnoj materiji. Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra je u izjavi "Tanjugu" rekao da nacrt tog zakona predstavlja pokušaj da se napravi balans jugoslovenskog suvereniteta i neophodna kooperacija s Haškim tribunalom. Jedna radna verzija pojavila se u javnosti ali, kako je vašem novinaru rekao savezni ministar Momčilo Grubač, ona se razlikuje od završne verzije. Ipak, u političkoj i stručnoj javnosti pojačana je retorika. Kosta Čavoški se negativno izrazio o ovom zakonu, poredeći izručenje bivšeg šefa države Hagu s aktom kapitulacije. Advokat Slobodan Šoškić, govoreći u ponedeljak na Pres klubu, ocenio je pak da je ta radna verzija zakona od 33 člana odlična i da predstavlja dobar osnov za saradnju sa Hagom, te da protivnici saradnje s ovim međunarodnim sudom u javnim istupima nisu imali nijedan valjan pravnički argument. Procedura je slična onoj u Zakonu o krivičnom postupku vezanoj za izručenje stranih državljana drugim zemljama.

ČLAN 17: Dr Jovan Ćirić iz Instituta za uporedno pravo ukazuje na mogućnosti da zakon bude osporen pred Ustavnim sudom, s obzirom na to da članom 17 Ustava SRJ nije predviđeno izručenje naših građana stranim državama, dok je članom 47 Ustava Srbije precizirano da oni ne mogu biti izručivani bilo kojoj ne samo državi već ni instituciji. Sa druge strane, kaže on, postoji i argumentacija da Haški tribunal nije strana država već međunarodni sud koji je osnovao Savet bezbednosti, te da se na njega ustavna zabrana ne može odnositi. On stoga smatra da bi bolje bilo da je prilikom izrade zakona o saradnji sa Haškim sudom bio promenjen ustav, ali da se od takvog postupka očigledno odustalo zbog odnosa političkih snaga.

Odnos snaga u jugoslovenskom parlamentu je, međutim, takav da bez pristanka crnogorske Socijalističke narodne partije nije moguće obezbediti ni prostu većinu za donošenje zakona. Lideri SNP-a su tokom izborne kampanje davali manje ili više negativne izjave, nagoveštavajući da oni jesu za uspostavljanje saradnje s Haškim tribunalom, da jesu za krivično gonjenje ratnih zločina, ali da nisu za izručenje jugoslovenskih građana.

Lideri DOS-a su te izjave tumačili kao "izborne" i najavljivali su da će SNP ipak reterirati, inače će koalicija na saveznom nivou biti dovedena u pitanje. Lideri SNP-a su na takve izjave reagovali uvređeno, nagoveštavajući da oni neće pristati ni na kakve ucene.

U utorak 28. maja uveče, sastanak predstavnika DOS-a i Socijalističke narodne partije trajao je četiri sata i nije doneo kompromis o haškoj materiji. Sastanak je završen uz nagoveštaj Predraga Bulatovića da će biti još konsultacija, a Koštunica je izjavio da će pregovori predstavnika DOS-a i SNP-a i NS-a biti završeni za dva dana, u sredu uveče. SNP je za sredu u podne zakazao sednicu Glavnog odbora, s obzirom na to da su partijski organi SNP-a svojim ranijim zaključcima obavezivali svoje predstavnike u saveznoj državi da ne pristanu na izručenje jugoslovenskih građana.

Po Koštuničinoj oceni, predstavnici DOS-a, SNP-a i NS-a imali su vrlo duge ali i konstruktivne i otvorene razgovore, koji će biti nastavljeni konsultacijama u Crnoj Gori, te da su ti razgovori koncentrisani na to da se dođe do teksta iza kojeg bi stala savezna vlada, nakon čega bi taj zakonski predlog ušao u skupštinsku proceduru.

PRAVNI NIHILIZAM: Koštunica je morao da izdrži jak pritisak haškog tužioca Karle del Ponte, koja je još zimus htela da što pre "dobije Miloševića", i neku vrstu paradoksalnog "pravnog nihilizma" koji je iz njenog stava proizlazio, i koji se u obliku ruganja legalizmu širio i u domaćem zakonitosti inače nesklonom političkom miljeu, a koji se svodio na "ne interesuje nas da li ćete doneti zakon, hoćemo da izručite Slobodana Miloševića" u atmosferi kinjenja iznuđivanja, odlaganja i zbrzavanja. Izručenje jednog stranog državljanina pratile su zamerke da nije poštovana postojeća sudska procedura o pravu na žalbu. Prirodno je bilo očekivati da se pođe drugim putem – da domaće vlasti dobiju pomoć u prilagođavanju zakonodavstva. Nekakve saradnje je tu bilo, neki od nacrta zakona našli su se u Hagu, ali su i to pratili razni nesporazumi, uključujući i onaj da predsednik Koštunica nije bio obavešten kako se nacrt tamo našao.

Koštunica je, dakle, imao teškoće da se (kod kuće i u inostranstvu) izbori za to da se ipak zakonom reguliše ova materija koja se tiče suvereniteta, prestiža, državnog dostojanstva, odnosa prema ratnom zločinu ali i nacionalne bezbednosti. (U hrvatskom zakonu, na primer, to pitanje je razrađeno. Haški istražitelji ne traže samo optužene i svedoke, već i pristup dokumentima i arhivama.)

Veoma važan uticaj na tok zbivanja ima, naravno, približavajuća donatorska konferencija o Jugoslaviji (odložena do 29. juna), a možda i činjenica da će u američkom kongresu senator Bajden oko Jugoslavije "ukrstiti rogove s Bušovom administracijom" (izraz Džeri Dempsija, eksperta za Balkan).

Jugoslavija ima malo manevarskog prostora budući da je pod jakim međunarodnim pritiskom da što pre reguliše svoje odnose s Haškim tribunalom i da je sumnjičena da će zakonskom procedurom možda izbegavati ovu obavezu. I Koštunica lično sumnjičen je zbog kvalifikacije da je "umereni nacionalista" i zbog zamerki koje je izricao na račun tog suda. Koštuničina kritika prakse haškog tužioca frustrirala je ovu pravnicu, koja je – što zbog toga, što zbog borbe za pravdu, što zbog borbe za budžet Haškog suda – u stopu pratila jugoslovenske zvaničnike u inostranstvu pritiskajući vlade i administracije da nastave pritisak na Jugoslaviju.

Napokon, na atmosferu je uticala i sumnja zagovornika istine, katarze i pomirenja da ključni jugoslovenski faktori neće učiniti što se od njih očekuje. Na kraju, tu su i mediji, od kojih neki "izgiboše od pomirenja" – prosečne vesti izgledaju ovako: "Temperatura 29 stepeni celzijusa… vetar severozapadni… Karla del Ponte izjavila…"

Atmosferu je komplikovao postoktobarski vakuum u kome su neki krugovi koji su padom Miloševića ostali bez teme novoj vlasti mehanički prišivali "Miloševićev nacionalizam", čak i "fašizam", slično je "radila" i retorika crnogorskih indipendista, a tu su se bogami našli i neki lobisti prerušeni u profesionalne i moralne krstaše, "hajdmo u rat pacifisti" iz vremena NATO intervencije.

Sa druge strane, domaće nacionalističke snage i intelektualci, pa i neke novonikle desne ekstremističke grupe pokušavaju da produže predrasudu o svetskoj zaveri, o antisrpskom karakteru tog suda i da sačekaju da se nova vlast slomi pod teretom nezavršene reforme i saradnje s antisrpskim sudom. Radikali nose taj barjak. Uz njih u nokdaunu je i Socijalistička partija Srbije, koja svog lidera prikazuje kao žrtvu, a nije isključeno ni to da se u vojsci i u policiji širi fama da se ovde sudi ratnim herojima a da se slave izdajnici. S treće strane krivični progon pripadnika bivšeg režima sada već uzima razmere možda i veće nego u nekim od bivših komunističkih zemalja. U tom kontekstu prestaje polako i "zavera ćutanja" o ratnim zločinima, što možda pokazuju istraga o prikrivanju zločina (slučaj hladnjače u Dunavu), pa i saopštenja vojske i policije o istragama zločina počinjenih tokom rata. Negativna strana toga je to što je kod novopečenih ministara, bez obzira na resor i portfelj, unekoliko carevala sklonost da se najavljuju hapšenja, preti hapšenjem – ukratko nedostatak pravne kulture, potencijalno opasan kad zahvati izvršnu vlast.

U takvoj atmosferi, u kojoj se vlast još uvek bolje kotira od svih svojih kritičara, treba da se prevaziđu razlike koje, kad je u pitanju saradnja Jugoslavije sa Tribunalom u Hagu, postoje između DOS-a i SNP-a, političkih partnera različitih profila, različite istorije i različitih dosadašnjih saveznika.

KLICA KONFUZIJE: S jedne tačke gledišta, to veče u Palati federacije nosilo je klicu velike konfuzije. Neuspešno pomirenje ova dva stava vodi u rizik nestanka zajedničke države. Ako pukne koalicija DOS-SNP, nema zajedničke države. Ako SNP prebrzo reterira pa izgubi izbore u Crnoj Gori, opet nema više zajedničke države.

Potpredsednik jugoslovenske vlade Miroljub Labus sazvao je kasno u utorak, po okončanju razgovora, odvojeni sastanak saveznih ministara iz DOS-a da bi ih upoznao s tokom razgovora sa SNP-om i da bi se razgovaralo o mogućim rešenjima. Zapravo, oba savezna koaliciona partnera održala su odvojene sastanke svojih najviših funkcionera i članova savezne vlade.

Na pitanje da li će izostanak dogovora DOS-a i SNP-a dovesti u pitanje opstanak jugoslovenske savezne vlade, Labus je ipak odgovorio da situacija nije jednostavna, da se razmišlja o svemu, ali da on lično ne misli da je situacija toliko dramatična. I Koštunica daje ocenu da time što na tom sastanku nije postignut dogovor o tom osetljivom pitanju nije ugrožen opstanak savezne vlade, jer bi u tom slučaju i država bila u pitanju, "a država je veoma, veoma žilava, uprkos svim iskušenjima". Predsednik Veća građana Dragoljub Mićunović takođe je dao izjavu kojom je provejavalo očekivanje da će se rešenje naći. On je otkrio da je jedna od spornih tačaka to ko će obavljati formalno izručivanje – savezni ili republički ministar pravde. DOS je navodno voljan da pristane da se donese savezni zakon, a da se predvidi mogućnost da ga mogu izvršavati republički ministri pravde.

SNP je inače predlagao da se na osnovu opšteg saveznog zakona ta materija uredi na nivou republika. Iz DOS-a je to odbacivano s obrazloženjem da je ta materija u ingerenciji savezne države, da ona time neće biti čuvana, što SNP ima kao programski cilj, već razgrađivana.

IZLAZ: U trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu ne zna se još odgovor crnogorskog SNP-a, ali bi se moglo naslutiti da je kompromis moguć, budući da je u istom kontekstu između DOS-a i SNP započeo jedan važniji posao. Pošto postoji saglasnost o reformi zajedničke države, formirana je radna grupa čiji je zadatak da sačini prvu verziju zajedničkog dokumenta o zajedničkoj federalnoj državi, odnosno o redefinisanju odnosa u Jugoslaviji. Radnu grupu čine Dragoljub Mićunović, Zoran Žižić, Goran Svilanović, Dragan Šoć, Zoran Leposavić, Slobodan Samardžić i Zoran Lutovac. Ako oni 2. juna u Bečićima uspešno započnu definisanje zajedničke platforme, trebalo bi da to bude kombinovano i sa pregovorima sa koalicijom "Pobjeda je Crne Gore" i sa crnogorskim liberalima.

Posle sastanka posvećenog uređenju odnosa u federaciji, Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana savezne skupštine, ocenio je: " Imamo ključ za opstanak Jugoslavije!" Ako bi se to pokazalo tačnim, onda je spor oko Haga ipak drugorazredno pitanje kome racionalni političari ne bi trebalo da žrtvuju mnogo važniji cilj.