Sredinom januara iz susedne Hrvatske stigla je prava “bomba” od vesti – prema popisu stanovništva, obavljenom tokom 2021. godine, broj stanovnika Hrvatske je od prethodnog popisa (2011) smanjen za 9,25 odsto, odnosno, za skoro 400.000 ljudi. Hrvatskoj nije smetala epidemija korona virusa da sprovede (delimično digitalizovan) popis stanovništva, ali Srbiji – jeste.

Neposredno pre izbijanja epidemije, u februaru 2020, Skupština Srbije donela je zakon o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2021. godine. U oktobru 2020. Republički zavod za statistiku, zbog loše epidemijske situacije, odlučuje da popis, planiran za april 2021, odloži na šest meseci. I zbilja, u aprilu 2021. u Skupštini se našao predlog izmene pomenutog zakona o popisu, sa oktobrom 2021. kao označenim mesecom kada se popis ima sprovesti: “Pandemija je prouzrokovala klimu neizvesnosti u kojoj nije moguće sprovesti kvalitetan i bezbedan popis u planiranom terminu”, pisalo je u obrazloženju ovih izmena, uz napomenu da je za popis potrebno “realizovati niz aktivnosti koje zahtevaju direktan kontakt”.

Takođe, predlagač izmene zakona uveravao je u ovom obrazloženju da odlaganje popisa za šest meseci “neće imati negativne posledice po rezultate popisa”, te da će realizacijom popisa u oktobru 2021. biti očuvana “desetogodišnja periodika sprovođenja popisa u Republici Srbiji, s obzirom na to da je prethodni popis sprovođen u oktobru 2011. godine”.

Kad, ne lezi vraže, 7. aprila 2021. poslanik SNS-a Đorđe Todorović i skupštinska većina elegantno su bacili u đubre celokupno ovo obrazloženje: Todorović je, “ničim izazvan”, podneo amandman da se popis ne održi u oktobru 2021. nego u oktobru 2022. godine, a narodni poslanici su zdušno podržali ovaj predlog. Tokom tzv. skupštinske rasprave se, uz neizostavno blaćenje opozicije i izraze svakovrsnog divljenja liku i delu predsednika države, moglo čuti i da će do tog perioda korona neizostavno biti pobeđena, s obzirom da je Srbija, zahvaljujući predsedniku Vučiću, lider u broju vakcinisanih, da je zdravlje građana važnije od popisa i sve tome slično.

Naravno, u Skupštini nije bilo opozicije, pa niko poslanike nije priupitao kako to da popis ne može da bude održan, ali zato može svaka utakmica, iz nedelje u nedelju, sa desetinama hiljada ljudi zatvorenih u halama, kako ne može popis, a mogu žurke, koncerti i uopšte “normalan život”, praktično bez ikakvih mera još od jula 2020. godine.

BIRAČKI SPISKOVI I POPIS

Tako se, slučajno ili namerno, pogodilo da će naredni izbori – predsednički, parlamentarni, beogradski – proći bez “bombe” kakvu su izazvale vesti o rezultatima popisa u Hrvatskoj. Istini za volju, još dosta zemalja je odložilo popis, uključujući Nemačku, Škotsku, Irsku… Međutim, da li činjenica da Srbija nije uradila popis stanovništva utiče na jedan od važnih faktora u procesu izbora – birački spisak?

“Nisam siguran da deo javnosti u potpunosti razume vezu preciznosti biračkih spiskova sa rezultatima popisa stanovništva. Istina je da se broj evidentiranih glasača uvek razlikovao od broja punoletnih građana u popisima stanovništva, za šta postoji vrlo jednostavno objašnjenje. Naime, popis stanovništva predstavlja samo statistiku (presek) brojnog stanja jednom u 10 godina i kao takav može poslužiti samo kao opšti statistički okvir za kreiranje svih baza podataka, pa tako i biračkih spiskova”, kaže za “Vreme” Aleksandar Knežević, glavni urednik časopisa “Demografija” i vanredni profesor na Odseku za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu.

Knežević objašnjava da metodološke pripreme popisa stanovništva, između ostalog, podrazumevaju precizno određivanje početka popisivanja, tzv. “kritični moment”, koji je najčešće 31. marta u ponoć.

“Svrha kritičnog momenta je da se u tekućem popisu evidentiraju promene koje su nastale isključivo do tog trenutka, a sve što se desi nakon toga (tokom samog popisa), evidentiraće se na sledećem popisu za 10 godina. Stanovništvo je dinamičan sistem koji je podložan stalnim promenama. Na primer, od početka našeg razgovora sasvim je moguće da je u Srbiji već petoro ljudi umrlo, dvoje se rodilo, sudovi su razveli četiri braka, a 10 ljudi se iselilo. Verovatno se niko nije uselio. Zbog svega navedenog, popis ne može da bude izvor podataka za precizne baze poput biračkog spiska jer njegovi rezultati brzo zastarevaju, što ne znači da se birački spiskovi ne mogu redovno ažurirati na osnovu drugih izvora podataka, pre svega na osnovu vitalne i migracione statistike. Da li to državna administracija uredno obavlja nije pitanje za demografe i statističare već za političare”, kaže Knežević.

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj stanovnika Srbije konstantno se smanjuje već decenijama – krajem prošlog veka Srbija je imala nešto ispod osam miliona stanovnika (bez Kosova); 2001. imala je 7,89 miliona, da bi se 2021. procenjivalo da Srbija ima 6,87 miliona, dakle, milion manje nego početkom veka.

Takođe, broj živorođene dece se sa (u ovom veku rekordnih) 79.000 iz 2003. srozao na 61-62 hiljade tokom prošle i pretprošle godine, dok je broj umrlih, zahvaljujući epidemiji, u poslednje dve godine eksplodirao: (negativni) prirodni priraštaj je u periodu 2010–2019. iznosio prosečno 36.460 ljudi, da bi u periodu 2020–2021. taj prosek porastao na skoro 65.000 ljudi. U prevodu, samo tokom dve epidemijske godine umrlo je 129.000 ljudi više nego što je rođeno; za period od prethodnog popisa, dakle od 2011. do 2021, ta brojka iznosi 421.360 ljudi (manje).

“Pandemijske oscilacije smrtnosti su zabeležene i u drugim državama. Međutim, pandemija će proći kao i sve do sada, a Srbija će ostati suočena sa demografskim posledicama koje imaju korene u mnogo dubljim društvenim problemima i koji se ne mogu maskirati aktuelnom situacijom. To se naročito odnosi na emigracione zemlje, kao što je Srbija, iz koje stanovništvo odlazi u tako velikoj meri da ni demografi ne znaju približan broj, već koriste samo okvirne intervalske procene”, kaže Aleksandar Knežević.

MIGRACIJE

Zaista, puki broj više preminulih od broja rođenih ljudi neće činiti sav gubitak broja stanovnika koji će pokazati popis kada, jednom, bude sproveden. Tom broju (pomenutih oko 420.000) treba dodati i sve one koji su otišli iz Srbije. A tek se tu mogu čuti različiti podaci – od nekoliko hiljada godišnje, pa do 60-70 hiljada ljudi koji svake godine odu iz Srbije.

“Te brojke od 50-ak hiljada odlazaka godišnje su neverovatne, najpre zdravorazumski. Samo 2019. bruto odliv u EU bio je veći od 60.000. Dakle, više od 60.000 naših ljudi je tada prvi put dobilo dozvolu da radi u EU. Kako to treba čitati? Tako da mi znamo odliv, ali ne znamo priliv iz te EU. Ali, mi zapravo možemo da nađemo i priliv iz EU, tako što skoro svaka zemlja EU svake godine pravi procenu koliko ima stranih državljana na svojoj teritoriji, na osnovu policijskih podataka, izdatih viza itd”, kaže za “Vreme” Mihail Arandarenko, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta je našao profesor Arandarenko u svom istraživanju? Našao je da ukupan broj državljana Srbije u EU ne raste tako brzo kao što se mislilo, tj. da je u periodu 2010–2019. ukupan broj građana Srbije koji su otišli (i nisu se vratili) iznosi 40-50 hiljada, odnosno, 4-5 hiljada godišnje.

Arandarenko navodi i istraživanje koje su uradili zaposleni u Republičkom zavodu za statistiku tako što su pisali statističkim zavodima i direktno tražili podatke od zemalja EU.

“Procene RZS na osnovu tih bilateralnih izvora su veće od mojih i iznose nešto više od 90.000 ljudi. I to je taj opseg koji je realan, gruba procena između 50 i 100 hiljada neto. Nemačka je jako važna zemlja po tom odlivu, jer kada su uveli zapadnobalkansku regulativu pre šest-sedam godina, onda se utrostručio broj godišnjih odlazaka. Interesantno je da je Hrvatska druga zemlja po odlivu u ovom istraživanju. I tu se vidi koliko je ta informacija o 50.000 ljudi koji odu godišnje netačna – svake godine ode 10-15.000 ljudi u Hrvatsku, a bilans je stalno isti. Svi se vrate, rade tokom leta. Tako isto je sa Maltom, tako isto je sa Istočnom Evropom. Dobra analogija može da se napravi sa vodom u lavabou – vi možete isti nivo vode da održavate i tako što ćete skroz da odvrnete slavinu i skroz otvoriti odvod, ili tako što voda jedva curi iz slavine, ali i jedva otiče”, objašnjava Arandarenko.

On kaže i da više “ne važi” konstatacija kako iz Srbije najviše odlaze visokoobrazovani ljudi, tzv. “odliv mozgova”. “Nemačka se navodi kao zemlja gde se odlivaju mozgovi iz Srbije, odlaze doktori i slično. A onda vidite da je nemački institut radio studiju o tome kolike su prosečne satnice naših radnika tamo, koji su ušli po toj zapadnobalkanskoj regulativi, i ispada da je cena radnog sata 12 evra, odnosno, 20 odsto iznad njihove minimalne satnice od 9,6 evra. Onda, iz drugog izvora nađete da su 43 odsto naših ljudi tamo građevinski radnici, pa onda vozači, industrijski radnici, i tek pri kraju su medicinari. Daleko od toga da smanjujem opasnost da se to ne dogodi, ali je činjenica da je nama veća opasnost od odliva srednjoškolaca, a mozgovi nam nešto baš i ne odlaze”, zaključuje Arandarenko.

ZALUD DRŽAVNE MERE

Iz decenije u deceniju demografija se ističe kao najveći problem države Srbije. Poslednje mere koje je država donela u ovoj oblasti jesu povećana jednokratna pomoć za svako rođeno dete, olakšani uslovi studiranja za mlade roditelje, pominjala se i pomoć majkama za kupovinu stana…

Sve je to prekasno i pogrešno usmereno, smatra Aleksandar Knežević. “Kada je reč o merama, ovo što je nedavno usvojeno dolazi sa velikim kašnjenjem. Nedovoljno rađanje je trebalo ciljati merama populacione politike i pre nego što je prvi put evidentiran negativan prirodni priraštaj, a to je 1992. godina za Centralnu Srbiju, odnosno 1989. za Vojvodinu. Jednokratne finansijske mere u ovako erodiranom stanovništvu se mogu okarakterisati samo kao mere socijalne politike. Postoje mišljenja da se radi o čistom populizmu jer su efekti jednokratnih davanja uglavnom negativni u siromašnim ekonomijama. Kod dela korisnika ovih mera postoji osnovani rizik od produbljivanja socijalne bede. Mi efektivnu populacionu politiku uopšte i nemamo ili imamo samo neke njene fragmente.

Populaciona politika je, inače, privilegija bogatih i uređenih društava i ona podrazumeva isključivo sistemski pristup, koji podrazumeva prethodno uređenje svih sektora, od tržišta rada, obrazovanja, zdravstva, poreskog sistema, ekologije, ekonomije i niz sistemskih mera – stvarno besplatno školstvo, oslobađanje od plaćanja vrtića, oslobađanje od plaćanja dela komunalnih obaveza, davanje porodiljskog odsustva i očevima, stambene posticaje, zaposlenje i dobro radno okruženje… Recimo, u nekim zemljama u okruženju, na svako dete koje imate povećava vam se neto deo plate na račun bruto, tako da plaćaju niže doprinose. Naše mere više spadaju u domen socijalne nego populacione politike – besmisleno je i kad se kaže da smo u okviru populacione politike asfaltirali put do škole i napravili WC. Pa, valjda se u 21. veku ove stvari podrazumevaju?”, pita Knežević.

A zašto ljudi odlaze?

U februaru 2020. Fiskalni savet je objavio radni dokument pod naslovom “Migracije s istoka na zapad Evrope: Da li Srbija može da odoli naletima vetra”, u kome se navodi da su emigracijama najviše pogođene zemlje centralne i istočne Evrope koje imaju najlošije uređenu državu – visoku korupciju, nizak nivo vladavine prava i loš kvalitet javnih usluga (zdravstvo, prosveta i drugo), potom one koje imaju olakšan pristup evropskom tržištu rada, bolje obrazovano stanovništvo i nizak životni standard.

Autori Pavle Petrović, Danko Brčerević i Stefan Šaranović navode da su početkom veka posmatrane zemlje centralne i istočne Evrope (CIE) imale BDP po stanovniku tek nešto iznad trećine BDP-a zemalja zapadne Evrope, da su u 2018. dostigli više od 60 odsto, a da su ipak ovo smanjenje razlike u životnom standardu, kontraintuitivno, pratile višestruko jače migracije ka zapadnoj Evropi nego početkom veka.

Model koji su ovi autori razvili pokazao je da će Srbija imati sličnu sudbinu kao i većina drugih zemalja CIE nakon što se otvori tržište rada za njene radnike, ali i navode da “ukoliko bi Srbija u narednih pet godina ostvarila snažan napredak u pogledu kvaliteta institucija, mogla bi u potpunosti da neutrališe efekat rastuće tražnje za radnom snagom u zapadnoj Evropi i čak umanji buduće emigracije”.

NIŠTA BEZ RAZVOJA INSTITUCIJA

Autori navode i da bi uz dostizanje proklamovane prosečne plate od 900 evra 2025. godine – bez unapređenja institucija – Srbija ipak imala veću emigraciju nego sada.

“Rezultati modela – da je razvoj institucija i poboljšanje kvaliteta javnih usluga superioran put za usporavanje iseljavanja stanovnika Srbije u zapadnu Evropu, zapravo i nije toliko iznenađujući. To je, na primer, u skladu sa rezultatima nedavnog istraživanja EBRD, gde je pokazano da bi suzbijanje korupcije u Albaniji imalo isti efekat na smanjenje emigracija iz te zemlje kao i dupliranje prosečne zarade. (…)

Dodatne argumente u prilog presudnog uticaja institucija na veličinu emigracija možemo naći u konkretnim podacima za pojedinačne zemlje CIE. Tako Hrvatska ima nešto veću prosečnu platu u odnosu na baltičke zemlje Letoniju i Litvaniju (prosečna plata u Hrvatskoj trenutno je oko 880 evra, a u Letoniji i Litvaniji oko 820 evra), ali dva puta veće emigracije u odnosu na ove dve zemlje. Objašnjenje za ovu razliku je u tome što su kvalitet institucija i kvalitet javnih usluga u Litvaniji i Letoniji daleko bolji nego u Hrvatskoj. Takođe, može se posmatrati i primer Rumunije, koja je u prethodnih pet godina zabeležila neuobičajeno veliko povećanje prosečne plate, a da to nije dovelo do smanjenja emigracija iz ove zemlje. Konkretno, plate su u periodu 2014–2017. porasle za oko 40 odsto (sa oko 380 na 520 evra), a emigracije u istom periodu ne samo što nisu smanjene, već su se i povećale za 15 odsto”, navodi se u ovom radu Fiskalnog saveta.