Nepodnošljivi toplotni talasi “za­-pljuskuju” Beograd i svijet, iznenadni ljetnji pljuskovi pretvaraju se u bujice. Klimatske promjene nisu više sporne – pitanje je samo kakve će sve biti njihove posljedice. Da li smo prešli crvenu liniju, šta se može očekivati u budućnosti i kakva je uloga zelene energije u svemu tome, za “Vreme” govori vanredni profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu na Grupi za meteorologiju dr Vladimir Đurđević.

VREME: U kojoj su mjeri visoke temperature u Beogradu posljedica klimatskih promjena?

VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Ove vrućine su u velikoj meri posledica globalnog zagrevanja. Toplotni talasi su postojali i u prošlosti, ali su bili mnogo ređi nego sada. Sredinom 20. veka, ili sedamdesetih, osamdesetih godina, toplotni talasi su bili vrlo retke pojave – jedan, a ponekad nijedan u toku godine, a bili su i slabijeg intenziteta. Poslednjih desetak godina u Srbiji najčešće imamo 3 do 4 toplotna talasa tokom leta i većinom su direktna posledica klimatskih promena. Pre desetak godina procena je bila da se tri od pet toplotnih talasa nikada ne bi dogodila da nije došlo do promene klime.

Da li sve češće poplave takođe imaju veze sa klimatskim promjenama?

Još jedna od čestih manifestacija promenjene klime jesu te kratkotrajne i intenzivne padavine koje dovode do poplava. Razlog zašto je tako je sledeći: trenutno je atmosfera u proseku globalno toplija za jedan stepen u odnosu na temperaturu pre industrijske revolucije. Vazduh topliji za jedan stepen može da ponese u sebi 7 odsto više vodene pare, tako da u startu u atmosferi postoje bolji uslovi da se formiraju snažniji oblaci koji mogu da donesu više padavina. Za kraće vreme biće više padavina, što je neka vrsta fenomena zabeleženog u celom svetu, tako da ne čudi što u Beogradu sve češće vidimo da su ulice poplavljene, saobraćaj obustavljen itd. Mi smo i neprilagođeni na nove klimatske uslove – svi sistemi za odvođene kišnice su pravljeni po nekim standardima koji su važili pre pedesetak godina i oni ne mogu da apsorbuju tu količinu vode iz padavina. Ako nisu adekvatno održavani, to je samo dodatak. U tom slučaju dobijamo situaciju da je današnji svet u većem riziku od poplava.

Koliko nivo pokrivenosti Beograda betonom može negativno uticati?

Neadekvatan odnos prema gradu u smislu neplanske gradnje, intenziviranja urbanizacije samo pogoršava situaciju. Kada je grad prebetoniran, kada ima previše agresivne infrastrukture, u smislu količine betona i čelika, smanjivanja površine pod zelenilom, to sve samo pojačava efekte visokih temperatura i intenzivnih padavina. Zeleniji delovi grada imaju manji rizik od poplava, zato što zelena površina apsorbuje veliku količinu padavina, a velika stabla zadržavaju kišnicu. U gradovima koji su betonirani svi ovi efekti klimatskih promena su vidljiviji.

Da li smo prešli crvenu liniju globalnog zagrijavanja i šta možemo očekivati u budućnosti?

Iz ugla klimatologa, liniju smo prešli. Mnoge moje kolege smatraju da je prelazak granice u smislu porasta globalne temperature od jednog stepena previše za ceo proces. Trenutno je planeta u prosku toplija za 1,2 stepena u odnosu na predindustrijski period, što donosi značajne anomalije i u drugim stvarima koje se tiču klime. To će negativno uticati na kvalitet našeg života i prirode, kao i na ekosisteme. Iako mi trenutno ne možemo da vidimo te dramatične pojave, ovaj porast znači da će se one protezati narednih nekoliko stotina godina.

Politički globalni dogovor jeste dva stepena. Pariskim sporazumom je dogovoreno da porast globalne temperature ne sme da pređe dva stepena, tako da imamo još jedan stepen prostora. Razlog za ovakvu političku odluku jeste što je ostvarivanje tog cilja veoma teško, a sa druge strane smatra se da nam granica od dva stepena daje šansu da se prilagodimo promenama – da svoj život, infrastrukturu preoblikujemo da budemo više otporni na razne ekstreme koji će se dešavati. Druga granica u okviru Pariskog sporazuma jeste granica od 1,5 stepeni. Viša granica je nešto što je postavljeno kao ultimatum, ali je predloženo da se pokuša zaustaviti na 1,5 stepeni. Razlog za postavljanje ove ambicioznije granice jeste to što, ako se ona pređe, neke male ostrvske zemlje više neće postojati. Istopiće se dovoljno leda, globalni okean će porasti i potopiti ih u doglednoj budućnosti. Ne postoji neka jedinstvena granica koja znači kraj sveta, ali što više odmičemo u tom porastu temperature, život će svima postajati sve komplikovaniji. Zato je potrebno da taj proces zaustavimo. Sve preko dva stepena će se negativno odraziti na kapacitet prilagođavanja klimatskim promenama i potencijalno ćemo možda pokrenuti neke tačke bez povratka u klimatskom sistemu. To znači da čak i ako prestanemo da emitujemo ugljen-dioksid, neke stvari u prirodi će se odvijati same od sebe, čak i da ljudi više ne doprinose tome.

Kako će se trenutno globalno zagrijavanje odraziti na floru, faunu i na čovjeka?

Većina biologa danas smatra da se nalazimo na granici da uđemo u ciklus šestog velikog izumiranja koje će prvenstveno biti pokrenuto klimatskim promenama. Do sada je bilo pet velikih, kada je biodiverzitet značajno umanjen, ponekad i preko 70 procenata. Po tome će značajan broj postojećih vrsta prosto nestati sa planete. Naravno, neće se to desiti u par godina, ali u nekom produženom intervalu od nekoliko stotina godina većina biodiverziteta može da nestane.

Izlaženje iz ledenog doba trajalo je 10 do 20 hiljada godina i tada je vegetacija sve vreme postepeno emigrirala i povlačila se prema severu. Trenutno pričamo o promenama koje se dešavaju na vremenskoj skali od 100 godina, te nije za očekivati da će današnje šume za tako kratak rok uspeti da pronađu njima odgovarajuću klimu. Već je zabeleženo da se klimatske zone pomeraju prema severu, a s njima i vegetacija emigrira. Biljne vrste koje nisu adaptirane na visoku temperaturu jednostavno traže svoju lokaciju i trenutno imaju dve mogućnosti: ili da emigriraju prema severu ili prema većim nadmorskim visinama. Ukoliko su promene brze, to je teško očekivati jer da bi se šuma izmestila potreban joj je period od nekoliko stotina godina, a nema vremena. Ako se priroda nađe u toj vrsti pritiska da se promene dešavaju brže nego što ona može da se premešta, potencijalno može da dođe do kolapsa ekosistema i urušavanja stabilnosti koja trenutno postoji.

Ako bismo prešli granicu od dva stepena, da li bi to značilo da je ljudska vrsta ugrožena?

Značilo bi na prvom mestu da je društveni sistem ugrožen. Jedno smo mi kao vrsta, a drugo je kompleksno društvo koje smo mi izgradili kao savremena civilizacija. U situaciji u kojoj dođe do prevelike promene klime, gde su pod znakom pitanja vodosnabdevanje, proizvodnja hrane, kvalitet vode, odbrana od elementarnih nepogoda, i kada zbog toga dođe do narušavanja infrastrukture i komfora, potencijalno se postavlja pitanje da li će društvo u sistemu u kom danas funkcioniše moći nastaviti tako funkcionisati bez nekih većih lomova. Najslikovitiji primer toga je potencijalna pojava velikog broja klimatskih migranata.

U situaciji da temperatura značajno poraste iznad dva stepena, jedan deo tropskih i suptropskih oblasti će postati vrlo neadekvatan za svakodnevni život. Prvo će temperature biti previsoke, a onda u kombinaciji sa vlagom koja će biti prevelika nastaće neprihvatljivi uslovi za život. To je jedan od izvora ljudi koji će želeti iz vremenski negostoljubivih prostora da se presele na neke lokacije gde je klima i dalje u nekim opsezima koji nam omogućavaju da živimo relativno podnošljivo. Drugi izvor velikih klimatskih migranata jeste porast globalnog okeana. Ako se istopi previše leda, globalni okean može porasti nekoliko metara. To znači da će obalni milionski gradovi biti stalno poplavljeni ili će imati česte prodore morske vode. I treći izvor klimatskih migranata može da bude otežana proizvodnja hrane. Ukoliko u pojedinim delovima suše postanu toliko intenzivne, proizvodnja hrane će biti veoma teška. Kada se sve sabere, sa temperaturom koja je toplija nekoliko stepeni na planeti može da postoji nekoliko desetina miliona ili stotina miliona ljudi koji bi hteli da potraže drugo mesto za život. Naša trenutna društvena struktura ne poznaje alate za premeštaj tolikog broja ljudi, kako se te migracije usmeravaju i kako drže u okvirima koje neće izazvati pucanje celog sistema.

Da li su ljudi u Srbiji svesni šta se dešava?

Mislim da ljudi primećuju na iskustvenom planu da se stvari menjaju, zato što je brzina promena već tolika da se stvari na intervalima od 10 godina značajno razlikuju. Ipak, mislim da i dalje nedovoljan broj ljudi povezuje to sa klimatskim promenama. Put za razumevanje te veze je dosta apstraktan i nedovoljno jasan. Prvo, mnogima je teško da razumeju efekat staklene bašte. Većina misli da je atmosfera topla jer sunce greje, ali ona se ne zagreva od sunca, već od toplote koju zrači površina zato što u atmosferi postoje gasovi koji zadržavaju tu toplotu. Ljudi takođe ne vide koje količine fosilnog goriva sagorevamo, ili količine ugljen-dioksida koje emitujemo svakog dana. Niko od nas ne vidi da kada stavi da puni mobilni telefon, neko u Obrenovcu ubaci lopatu uglja. Mi tu struju uzimamo zdravo za gotovo, kao da dolazi niotkuda. Tako da te emisije ugljen-dioksida, koje su glavni uzročnik klimatskih promena, mi zapravo ne vidimo.

Znači, kao jedini izlaz se nameće prelazak na zelenu energiju. Koliko ona može usporiti proces klimatskih promena?

Potpisivanje Pariskog sporazuma i postavljanje granice od dva stepena u stvari znači da globalno društvo u periodu od tridesetak godina mora da napusti fosilna goriva i da svu energiju koja mu je potrebna dobija iz obnovljivih izvora, a to su vetar, sunce i hidroenergija. Niko, a posebno ne velike zemlje, ne bi potpisao jedan takav dokument da ne zna da je to moguće. Sa druge strane, analize – ekonomske i energetske – pokazuju da je apsolutno izvodljivo svu energiju dobijati iz obnovljivih izvora i da je ta transformacija sa trenutnih sistema i tehnološki moguća i ekonomski opravdana.

Globalno društvo, a i mi u Srbiji, nemamo tehnološke prepreke da pređemo na obnovljive izvore energije. Jedino se postavlja pitanje da li mi to želimo ili ne. Svet baziran na obnovljivim izvorima nije svet za koji je potrebno izmisliti nešto novo ili otkriti neko novo tehnološko rešenje, već stvar našeg izbora. Problem je jedino što je transformacija politički vrlo komplikovana, jer moraju da se donose vrlo teške odluke čije se posledice protežu na nekoliko decenija. Ne može se za nekoliko godina zameniti ceo energetski sistem. To je projekat koji traje trideset godina i pritom vi kao političar treba da budete vizionar, da želite da promenite nešto što je temelj društva ili jedan od glavnih temelja. Političari obično nisu spremni da pokreću komplikovane stvari koje su van njihovog mandata. I na kraju, industrija fosilnih goriva je jedna od najmoćnijih industrija na svetu i ona se i dalje opire jer će to za njih biti direktan gubitak profita. Odnosno, pokušavaju da što više odlože transformaciju.

Koliko je prelazak na zelenu energiju usporen ratom u Ukrajini?

Ukrajinska kriza je jedan od primera da su priče o transformaciji ka zelenim energijama komplikovanije i teže nego što bi potencijalno mogle da budu. U tom smislu ova kriza odlaže brzinu akcije, ali po pitanju Evropske unije sigurno se ne dovodi u pitanje prelazak na zelenu energiju, kao jedan od ciljeva do 2050 godine. Tako da će ova kriza primorati EU da napravi neku vrstu usporenja ili odlaganja politika, ali sigurno neće promeniti dugoročne ciljeve u vidu odbacivanja fosilnih goriva.

Put zelene transformacije je neizbežan, pitanje je samo da li ćemo na vreme i u pravom trenutku ući u taj proces. Ako se na tom putu nađe mnogo prepreka i ako i dalje budemo odlagali odluke koje su neophodne da se dese, onda postoje dobre šanse da ćemo preći ovu granicu od dva stepena.¶