U 13.30, u trenutku – srećom! – kada je prva smena već otišla, a druga još nije nastupila, u pogonu za proizvodnju eksploziva Namenske industrije Prve iskre iz Bariča došlo je do eksplozije. Reč je o pogonu posebno, od početka, građenom za proizvodnju visokobrizantnih vojnih eksploziva (onih sa velikim brzinama detoniranja). Zgrada je ukopana u zemlju, a oko nje su podignuti zemljani bedemi, upravo da bi se razorno dejstvo moguće eksplozije ublažilo. Tako je i bilo: od snažne eksplozije koja je tresla prozore kilometrima ukrug (a neke i porazbijala) poginula su tri radnika Prve iskre, dok su trojica ranjena sekundarnim materijalom koji je eksplozivni talas podigao sa tla. Krov zgrade se srušio na unutrašnji, ukopani deo, a radovi na otkopavanju i rasvetljavanju uzroka te nesreće potrajaće danima.

U Bariču i Obrenovcu eksplozija je izazvala ozbiljno uznemirenje – sa dobrim razlogom. Nešto dalje od Namenske proizvodnje, dakle eksploziva, nalaze se pogoni Bazne hemije sa raznim materijama za koje ne bi bilo zgodno da se prošire u atmosferu. Stanovnici tog kraja dobro znaju šta to znači (Prva iskra bila je bombardovana tri puta za vreme rata 1999) i smesta su zatvorene škole, vrtići i radnje. U prvih sat vremena postojala je opasnost od toga da se vatra izazvana prvom eksplozijom proširi i na okolne pogone i skladišta Namenske, pa da dođe do još većih eksplozija. Vatrogasci su, srećom i uz veliki lični rizik i požrtvovanje, intervenisali smesta (trebalo im je šest minuta!) i lokalizovali požar, pa su i ekipe hitne pomoći mogle da uđu u ugroženu zonu. Našle su tri lakša ranjenika, dok za trojicu radnika nije bilo spasa: poginuli su odmah.

Šta je eksplodiralo? U tom pogonu, kako kažu poznavaoci, proizvodili su heksogen, oktogen i pentrit, tri najčešće korišćena vojna eksploziva (uz TNT ili trotil). Po zvaničnim priručnicima bivše JNA, njihove su osobine sledeće:

Heksogen je najčešće korišćen zbog svoje visoke stabilnosti i brizantnosti (brzina detonacije je 8300 metara u sekundi). U čistom obliku koristi se za punjenje detonatorskih kapisli za upaljače; pomešan sa 40-80 procenata trotila koristi se za punjenje kumulativnih zrna i protivavionskih granata. Oktogen je sličan po svojstvima. Pentrit je, međutim, manje stabilan, osetljiv na udar i takođe brz (8100 m/s). U čistom obliku se ne koristi nikada – upravo zbog nestabilnosti i osetljivosti. Nezamenljiv je, međutim, kao sekundarno punjenje detonatorskih kapisli za upaljače; flegmatizuje se (usporava) parafinom, a pomešan sa 30-70 odsto trotila koristi se za punjenje kumulativnih (protivoklopnih) projektila.

Svi pomenuti eksplozivi su u svojoj finalnoj verziji (na izlazu iz fabrike) veoma stabilni, dakle sigurni za transport i rukovanje. Problem je u procesu proizvodnje, u tehnološkom sledu raznih faza izrade: neke od njih veoma su opasne, jer jedinjenja o kojima je reč prolaze kroz faze visoke nestabilnosti i osetljivosti na udar, varnicu, temperaturu itd. Zato se fabrike kakva je Namenska Prve iskre i grade od samog početka sa tom idejom na umu. Pojedine faze lanca proizvodnje fizički su odvojene; ceo objekat smešten je tako da ne ugrozi okolinu; proces proizvodnje često je automatizovan i zasnovan na daljinskoj kontroli i komandovanju; mere i procedure za bezbednost veoma su striktne i detaljne; obuka radnika je temeljita, provere česte i disciplina izuzetno visoka. Ako se oprema pažljivo održava, ako se osoblje pridržava svih bezbednosnih procedura i propisanog tehnološkog procesa – do nesreće ne može da dođe, barem ne iz razloga unutrašnjih. Udar groma, akcident sa strujom ili bilo koji spoljašnji faktor su drugo. Slične fabrike decenijama su radile u staroj Jugoslaviji bez ijednog akcidenta. Kada se nešto i desilo (videti okvir), rasvetljeni uzroci nesreća ukazali su na prekršaje procedure, kvar na opremi ili nepoštovanje tehnološkog procesa. Namenska Prve iskre imala je jedan takav slučaj 1996. kada su poginula dva radnika.

Drugi je slučaj ako neko pokuša da proizvede eksplozivnu materiju u opasnom tehnološkom procesu na amaterski način, sa nestručnim osobljem, u neodgovarajućem objektu: jednom reči, slučaj Grmeč iz 1996. kada je 12 ljudi poginulo jer je Državnoj bezbednosti palo na pamet da po svaku cenu pravi raketna goriva, a niko nije smeo da im se usprotivi.

Istraga koja je u toku moraće da uporedi nominalni tok tehnološkog procesa (onakav kakav bi morao da bude ako se sve procedure i pravila poštuju) sa tokom procesa i događajima u 13.30 u ponedeljak. To, naravno, neće biti lako s obzirom na snagu eksplozije, ali ne treba potcenjivati modernu kriminalističku tehniku. Kako "Vreme" saznaje od poznavalaca tehnološkog procesa, u trenutku eksplozije na datom mestu nije moglo biti više od 120 kilograma pentrita, jer je proces proizvodnje takav i tako fizički podeljen između uzastopnih faza. S obzirom na brzinu detonacije pentrita i njegovu nestabilnost u čistom obliku, efekat ne iznenađuje.

Hronologija eksplozija

Dva radnika, Neđo Štinja i Dragan Luković, poginula su 21. juna 1996. kada se dogodila eksplozija u pogonu namenske proizvodnje Prva iskra Barič.

Deset radnika je poginulo, a još toliko povređeno kada se dogodila eksplozija u fabrici "Grmeč" u Beogradu 23. juna 1995. godine.

Tri radnika su poginula, a sedam teško povređeno u požaru koji je 3. decembra 1997. godine izbio posle eksplozije u objektu za pakovanje lovačkog baruta u preduzeću "Milan Blagojević" u Lučanima.

Pet radnika kruševačkog Trajala povređeno je u Kruševcu 25. decembra 2001. godine prilikom pakovanja protivgradne rakete.

U pogonu pirotehnike i namenske proizvodnje korporacije Trajal u Kruševcu 25. jula 2002. godine dogodila se eksplozija u kojoj niko nije povređen.

Dve radnice, Ljiljana Marković i Radovanka Bojović, teže su povređene u eksploziji koja se dogodila 22. januara 2003. godine u Fabrici specijalnih proizvoda kompanije Sloboda u Čačku.

Dokumentacioni centar "Vreme"