Od marta 1991. moj prijatelj Čeda i ja smo zajedno prodavali "Vreme" kod Delijske česme u Knez Mihailovoj. Prodavali smo subotom, jer je tada "Vreme" izlazilo subotom. Delijska česma se pokazala kao odlično mesto za upoznavanje ljudi. Navešću nekoliko scena koje mi prve padaju na pamet.

1. Vojislav Šešelj nam prilazi okružen nabildovanim telohraniteljima. Kaže nam da će kupiti "Vreme" jer treba upoznati neprijatelja. Desnu ruku zavlači u unutrašnji džep sakoa da izvuče novčanik, ali umesto novčanika izvlači pištolj uperen ka nama. Kaže kako je pogrešio džep, vraća pištolj i iz drugog džepa vadi novčanik. Njemu je to smešno. Nama nije. Pomislili smo – kreten!

2. Jednom me je jedan prijatelj pitao šta inače radim. Rekao sam mu:

– Prodajem "Vreme".

– Prodaješ vreme? (tu sam shvatio da on ne zna da postoji nedeljnik koji se tako zove)

– Da, prodajem "Vreme".

– Kako to misliš, prodaješ vreme?

– Pa tako, stanem na ulicu i vičem: "Najnovije ‘Vreme’, najnovije ‘Vreme’!"

– I ljudi kupuju?

– Da, kupuju.

– Za koliko?

– Za 100 dinara.

Dobro se sećam njegovog izraza lica dok je razmišljao kako uspevam da ljudima prodam sate ili minute za 100 dinara.

3. U Knez Mihailovoj, preko puta galerije KCB-a, radio je prodavac Muja, koji nije bio deo naše kolporterske mreže. On je prodavao sve moguće novine koje su tada izlazile, pa i "Vreme". Bio je plav, oniži, četvrtast, uvek u vijetnamki, pomalo je frfljao kad priča i nije odavao utisak previše pametnog tipa.

Jedne subote, završivši kod Delijske česme, Čeda i ja smo prolazili pored Muje i čuli ga kako viče, tačno se sećam svake njegove reči, i njegovog dokumenat:

"Kupite najnovije ‘Vreme’! U najnovijem ‘Vremenu’: KAKO JE VATIKAN OSTAO KRATKIH RUKAVA! Najnovije ‘Vreme’ – istorijski dokumenat za svaku porodicu!"

U tom broju, a ni u prethodnom ili potonjem, nije bilo ni reči o Vatikanu, pogotovo ne s takvim naslovom. Muja se drao i izmišljao naslove i teme koji nisu postojali. Bilo mu je važno samo da bude što bombastičnije. Danas bi vikao: SENZACIONALNO!

Čeda i ja smo se smejali Mujinom lupetanju. Tada nismo znali ono što znamo danas – da je Muja bio čovek daleko ispred svog vremena. Nije mu bilo važno da li u tom broju piše to o čemu viče, ni to što obmanjuje i vara ljude. On "Vreme" nije ni otvarao. Činjenice mu nisu bile bitne. Jedino mu je bilo važno da se proda. Zvuči poznato? Muja je bio čovek budućnosti, čovek za 21. vek.