Ukidanje monopola je po pravilu dobra vest, jer monopolisti se može da u skladu sa svojim monopolističkim položajem nametne uslove prodaje svojih proizvoda i usluga koji odgovaraju njemu, bez obzira šta o tome misli onaj koji robu/usluge kupuje/plaća, jer izbora nema. Međutim, ukidanje monopola Elektroprivrede Srbije na proizvodnju i prodaju električne energije kao da nikog nije obradovalo: niko nije iskazao želju da izađe iz monopolističkog zagrljaja. "Nijedan veliki potrošač tu mogućnost nije iskoristio", kaže za "Vreme" Ljiljana Hadžibabić, rukovodilac sektora za energetsko-tehničke poslove Agencije za energetiku. "Ama niko: čak ni velike industrije koje imaju svoje energene, koje imaju vične kadrove, koje tačno znaju šta sve treba da se obezbedi i kako se trguje, nisu se usudile da izađu na tržište."

"VREME": Za to mora da postoji razlog?

LJILJANA HADŽIBABIĆ: Naravno da postoji: regulisana cena po kojoj država preko EPS-a obezbeđuje električnu energiju svima, niža je od bilo koje na tržištu. U trenutku kada je ovaj zakon stupio na snagu, svi su mogli da idu na tržište, osim domaćinstava, ali niko opet nije. U međuvremenu su neke stvari evoluirale, malo je promenjena logika, pa je sada određeno ko ima pravo da ga država snabdeva po nekim regulisanim cenama.

To su?

Domaćinstva i "mala privreda". Ovim zakonom socijalna komponenta je izmeštena iz privrede, jer privreda nikakvu zaštitu ne bi smela ni da ima – ili je uspešna ili je neuspešna. Procenjuje se, međutim, da industrija i dalje neće hteti da napusti jasle EPS-a, jer tu joj je najugodnije.

A sad će, kao, to da se promeni?

Hoće: od 1. janura 2013. EPS neće više biti dužan da snabdeva najkrupniju industriju. Reč je o potrošačima koji imaju velike potrebe za energijom i koja ne može da se veže na uličnu mrežu, nego se vezuje na najviši napon. E, ti što su vezani na prenosni sistem, od 1. januara EPS više neće da snabdeva po ovoj regulisanoj ceni, već tržišnoj. Naravno, neće morati da je kupe od EPS-a, već od bilo kog snabdevača na tržištu: biće organizovano i nešto kao berza, koja će biti finansijska institucija – tu niko ništa ne proizvodi, već se samo trguje i to ne bilateralno nego neko prodaje, a neko kupuje. Već sledeće, 2014. godine "otpašće" industrija vezana za elektro-distributivnu mrežu. Zakon je predvideo ovu dinamiku ne samo zato da bi ta industrija naučila da planira i kupuje struju na tržištu, nego i zato da se Elektromreža Srbije, distributivna mreža i EPS pripreme za takav način komunikacije sa kupcima. EPS je, naime, do sada morao da predviđa potrošnju: šta ako zahladni, a šta ako otopli, a šta ako je Sveti Nikola… Morao je da predviđa za sledeću godinu, za sledeći mesec, za sledeću nedelju, za sledeći dan, sve do danas do dva sata, četiri sata, jer morao je da preda šta se očekuje da će se potrošiti u toku dana i da obezbedi ko to mora da proizvede. To je dobro funkcionisalo, jer EPS ima svoje elektrane koje brzo "diže", može da menja snagu kako hoće praktično trenutno… On je jedan moćan ponuđač energije.

Ako je tako, čemu "otvaranje" tržišta?

Trgovci nemaju tako jedan ogroman bazen energije kao što ima EPS, nego njemu neko naruči pa on kupi, jedino što ne kupuje samo u Srbiji nego kupuje gde mu pogoduje, u principu može da kupi iz neke tamo nuklearne elektrane gde je mnogo jeftinije, pa napravi razliku u ceni i pojavi se ovde sa tom energijom. E, ali on traži da mu se kaže koliko će se potrošiti, znači pojaviće se sada dve vrste ugovora, jedan ugovor je onaj na koji smo mi navikli – trošim koliko hoću, a ti kaži koliko sam potrošio, i druga vrsta ugovora po kome cene mogu da budu niže.

Niže od čega?

Na primer, ako kažem trgovcu "ovo je moja stalna potrošnja", on kaže "dobro, tu smo mi super, kada si tako ‘ravan’ ja ću to jednostavno da kupim i da ti prodam". Tako isporučena energija je najjeftinija. Ali meni potrošnja nije konstantna, menja se u toku dana, a ja znam kako se menja pa kažem "kupovaću ovako: u jednom satu 250 u sledećem 260, onda 150" – to je takođe lagodnija situacija, jer i on tako kupi od nekoga. Tako kupljena energija je naravno skuplja. Na kraju, uvek ostane neki deo koji ne može da se predvidi i taj deo će moći da se kupi od nekog drugog trgovca opet po višoj ceni. Tako, jedan potrošač će moći da kupuje energiju od više snabdevača: sa nekim ugovori kontinualnu potrošnju, sa nekim iz sata u sat, a sa nekim da "pokrije" sve ostalo. Međutim, proizvođač može da "gura" u mrežu samo ono što je prodao, dok kupac može da povuče samo ono što je ugovorio: svako od njih je odgovaran za ono što je prijavio. Ne može zato što na mreži ne sme da se pojavi ni višak ni manjak. To se zove balansna odgovornost.

Šta to tačno znači?

Recimo, neka velika industrija, neka od tih naših većih fabrika, kupi energiju na primer u Bugarskoj, jer može da kupi gde hoće i mirna je: kupila je energiju i troši je po ugovorenoj dinamici. Ali, desi se nešto da je onaj tamo sa kojim je isporuka ugovorena sprečen da ubacuje u sistem, a da ovaj koji ju je kupio za to i ne zna. Znao – ne znao, za tu razliku, po zakonu, odgovornost snosi ovaj što je ovde troši. Naime, za balansno poravnanje odgovorna je mreža, u našem slučaju EMS: ako ponestane energije u sistemu, ona mora da kupi negde energiju i da ubaci u sistem, ako ima viška nekako da se ili oslobodi proizvodnje ili recimo ako ima pumpnu elektranu kaže "diži pumpu da ovo posisamo", tu energiju koja je u tom trenutku "višak". Ipak, ne može se mreži natovariti neka tako ogromna razlika, mreži se "tovare" one fine oscilacije, da ne mora baš da se prijavljuje uključivanje bojlera, to je ono kako sistem radi, neko uključuje, neko isključuje, ali sve to ima neke granice.

Šta ako se ta granica pređe? Šta ako neka tamo železara radi punom parom, a neka tamo nuklearna elektrana, sa kojom je isporuka struje ugovorena, ne daj bože ima havariju? Ako je u mreži samo ono što je dogovoreno, ovaj disbalans liči na preludijum za raspad sistema?

Za takve situacije, ukoliko neko ostane bez snabdevanja, ukoliko struju troši a "onaj njegov" mu to ne šalje, predviđen je "rezervni snabdevač". Po evropskim propisima to nije dozvoljeno, ali smo mi ispregovarali sa energetskom zajednicom, dok se "stvar" ne uhoda, da se nađe tako neki rezervni snabdevač koji bi bio dovoljno moćan da to može da pokrije: važno je da neko posebno brine o tome, ali ne mreža, nego neko ko je snabdevač.

EPS?

Pa ne znamo, mada je verovatno. U principu, može i neki veliki trgovac – Rudnap, EFT… neko ko velikom količinom energije trguje na ovom prostoru. Ne znam ni koliko je to atraktivan posao. Kako god, 2015. godine i ta varijanta se gasi. Dotle će valjda svi da nauče na koji način da se obezbede, a da to ne natovare na mrežu. To je priča o industriji.

A domaćinstva?

Domaćinstva će biti uvek u lagodnoj situaciji, uvek će imati ugovore koji se zovu "sa punim snabdevanjem", znači "nemam ja pojma, ne mogu ja da brinem o tome da li odstupam ili ne odstupam, a ti gledaj kako ćeš da me snabdevaš". To jasno u zakonu piše, mada ne piše ko će biti snabdevač, nego piše da će država odredi ko će to da radi.

Znači EPS?

Logično je da će država da odredi svoje preduzeće, koje je i osnovala da bi to radilo. U zakonu, istina, ne piše da će to da bude EPS, a ne piše zato što mi treba da sledimo tu evropsku praksu koja nema više javna preduzeća – ne postoji nikakva javna obaveza tog tipa da celo preduzeće radi "za državu": ne, sve je komercijalizovano, ali i u drugim državama tako komercijalizovanim snabdevačima kažu "e, ja sada raspisujem tender i pitam ko se od vas snabdevača prihvata da po nekoj limitiranoj ceni snabdeva domaćinstva i one male". Šta znači one male? U našim uslovima to su lokalni frizer, neka lokalna mala prodavnica, ali ne, recimo, "C market" koji ima 720 prodavnica. Ko god da bude javni snabdevač, cenu struje će određivati država i biće niža od tržišne.

Struja je struja, košta koliko košta, bez obzira ko je troši. Zašto bi struja za domaćinstva bila jeftinija od one za industriju?

Mi imamo svoje elektrane u koje su država Srbija i njeni građani ulagali u nekom prošlom vremenu, pa je stav države da građani države Srbije moraju da imaju neki benefit od toga što su ulagali, bez obzira kroz koje kanale. Iz budžeta? Znači narod. Ili je EPS? Pa znači, kupci su to nekako poduprli. Imamo jako dobar odnos termo i hidro proizvodnje i sistem je dobro koncipiran: prethodne generacije su to jako dobro uradile – na vreme su gradili, lepo su to rasporedili, napravili jedan vrlo konzistentan i prilagodljiv sistem za potrošnju i uvek će biti nekog benefita od toga. Sa druge strane, zašto bi neko ko posluje na tržištu u zemlji ili inostranstvu imao benefit od onoga što su srpski građani obezbedili.

Da li će i domaćinstva moći da biraju od koga će da kupe struju?

Zašto da ne? U Španiji se pojavilo niz agenata koji prodaju struju. Ako ima recimo 2000 kupaca, on može nešto tu da predviđa – ovaj troši na ovaj način, onaj troši na onaj način, i kupi to od nekoga i onda on trguje po dozvoljenim pravilima. U principu, domaćinstvo bi moglo i kod nas od nekog takvog da kupi struju, ko inače radi sa računima, kome nije problem da izda račun za struju, mada ne znam ko bi to bio. Možda se i pojavi neko, na primer ovi provajderi za kablovsku televiziju, recimo da kupe neku struju i nađu 1000 potrošača i kažu "evo ja vam dam za 3 pare jeftinije". Može da se desi, ali iskustvo iz drugih država je da se domaćinstva na to ne odlučuju jer im, verovatno, izgleda malo hazarderski: što mora da vodi računa od koga kupuje, možda neki entuzijasta kome će to biti zanimljivo, ali najveći broj će verovatno ostati kod EPS-a onako kako je navikao da i dalje kupuje.

Recimo da sam "entuzijasta" i da tokom zime trošim u proseku 3000 kilovat–časova struje mesečno, da li ću moći da ugovorim sa EPS–om bar deo te potrošnje po nekoj drugoj, a ne po ovoj "šarenoj" tarifi?

Ne, neće moći: EPS ima pravo samo na ugovore o punom snabdevanju.

A da kilovat–časove kupim "na paket", kao impulse u mobilnoj telefoniji?

Možda, ali to se po ovom osnovnom korpusu zakona ne vidi. Za sada.