Hvatajući zalet sa Ravne gore (odatle je ranije obično hvatao zalet uoči nekih izbora), ponovo potvrđeni lider SPO-a Vuk Drašković počeo je gotovo svakodnevno da upozorava kako se u Srbiji danas živi gore nego pre 5. oktobra. Sa sadašnjih prosečnih 150 nemačkih maraka može se kupiti manje nego sa 75 DM iz vremena Miloševićeve vladavine (u vlasti je, doduše, svojevremeno učestvovao i SPO), mediji su, tvrdi Vuk, možda i gori nego što su bili ranije, ista tajna policija koja je ubijala neistomišljenike i dalje postoji i vode je isti ljudi, Srbijom i dalje vlada parlament već nekakav politbiro ("hidra sa 18 glava koja odlučuje o svemu"), umesto programske uspostavljena je liderska koalicija. Uz sve to, Drašković kaže da se u državi više ništa i ne gradi, jer putujući Srbijom nigde nije video nijedan kran.

Za Vukovu kritiku postojećeg stanja mogla bi se možda reći da liči pomalo na priču o "kiselom grožđu", odnosno priču političara koji je serijom sopstvenih pogrešnih procena ispao iz glavne političke igre u koju sada pokušava da se ponovo udene. Tako nešto teško bi se, međutim, moglo reći za neka druga ovih dana izrečena upozorenja o preskromnim učincima novih vlasti. Na primer, ono koje je u detaljnoj analizi svega što je DOS obećao i do sada uradio nedavno ponudio sociolog Laslo Sekelj. Po njemu, dosovska vlast je bahata jer vlada bez prave opozicije, mediji su "ulizivački" i čak "degutantniji" nego pod Miloševićem, u Srbiji se živi lošije nego pre 5. oktobra, u pojedinim segmentima društva (zdravstvo, školstvo, nauka) situacija je katastrofalna, organizovani kriminal povezan sa politikom i dalje je osnovni privredni subjekat, umesto radikalne promene sistema samo su radikalno promenjeni kadrovi. Jedino su kriminalci ostali isti. Dr Sekelj takođe pominje vladavinu politbiroa, ali na kraju svoje obimne analize ipak priznaje da se sada u Srbiji lakše diše, iako je stepen razočaranosti zbog prevelikih početnih obećanja DOS-a veoma visok.

A GDE JE HLEB: Kako god ko doživljavao ove kritike, ono što je sasvim sigurno (i bez uzimanja pilula za logiku) jeste da je u Srbiji, u kojoj oko 75 odsto stanovništva preživljava sa manje od dva dolara dnevno, brzo prošlo vreme postrevolucionarnog zanosa i da je nastupilo vreme postrevolucionarnog bluza u kome sve veći broj ljudi pita – a gde je hleb? Umešnost da se ubedljivo odgovori na ovo pitanje kao i umešnost da se vodi politička borba za ostvarivanje socijalnih ciljeva ubuduće će u velikoj meri oblikovati politički život u Srbiji. Trenutno, gotovo svi u DOS-u, bez obzira na to da li su levo ili desno od političkog centra, govore o "socijalno odgovornoj državi" i obećavaju da se neće ići u nepromišljenu privatizaciju (bez posla bi trebalo da ostane bar 400.000 ljudi), i da će se prilikom sprovođenja neophodnih reformi i te kako voditi računa o najugroženijim kategorijama građana. Što znači o svima nama izuzev onih nekoliko stotina porodica koje su svoju prvobitnu akumulaciju obavile uz pomoć bivšeg režima ili pištoljem (opet uz znanje i dozvolu bivšeg režima). Zbog posla koji predstoji i posledica najavljenih reformi, mnogi istraživači smatraju da će se ubuduće odlučujuća bitka za vlast u Srbiji nužno odigravati na političkom polju levice, naravno ne one ekstremne, već one bliže centru koja se u savremenoj Evropi obično označava kao socijaldemokratska opcija. U tom pravcu navodno bi mogle da se usmere i mnoge glave one mnogoglave dosovske hidre. Razlika ima jedino u viđenju kada će se tako nešto dogoditi – neki misli da zgušnjavanje političkog prostora oko levog centra predstoji veoma brzo; drugi, opet, da tako nešto sledi tek za nekoliko godina kada stranke u DOS-u privatizacijom podele društveni kolač i zauzmu stabilne startne pozicije.

Dijana Vukomanović iz beogradskog Instituta za političke studije u razgovoru za "Vreme" predviđa da će ubuduće političke stranke u borbi za vlast pokušavati biračima da se nametnu pre svega kao tumači njihovih socijalnih, a ne nacionalnih interesa. A to bi moglo da znači da će i ovde doći dan kada će pre izlaska na birališta ljudi najzad staviti ruku u džep i proveriti da li je i zbog čega prazan. U periodu reformi koje predstoje, pitanja socijalne jednakosti i pravde postaju ključna jer budućnost mnogih slojeva društva postaje sasvim neizvesna. Iskustva drugih zemalja u okruženju pokazuju da se u tranziciji, po definiciji pojavljuju čitavi slojevi stanovništva koji su prilično ranjivi promenama i koji se smatraju "sigurnim gubitnicima" – nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici, penzioneri, pripadnici bivšeg represivnog aparata… Zbog svog gubitničkog statusa oni, kaže naša sagovornica, mogu protestima i naglim promenama biračkog opredeljenja da proizvode mnogo problema svakoj vlasti.

Novi vlastodršci, ali i svi oni koji nameravaju ubuduće da zastupaju interese radnika, veoma brzo će se suočiti sa dva sasvim suprotna problema. S jedne strane činiće sve da radnike ubeđuju da ne izlaze na ulice i ne protestuju. S druge, ništa manje napora moraće da ulože da iste te radnike vrate u fabrike i ubede ih da počnu nešto da rade. Proteklih godina, stotine hiljada ljudi živelo je od prihoda iz oblasti "sive ekonomije". Onima koji su navikli da se snalaze i razvijaju sopstvene strategije preživljavanja biće prilično teško da se sutra ponovo naviknu na to da rade od osam ujutro do tri popodne, u početku za neuporedivo manju zaradu. Oni koji nameravaju da ovde ulože kapital zahtevaće istovremeno sasvim drugačiju etiku rada i sasvim drugačiji način prodaje radne snage, i teško da će u dogledno vreme bilo ko biti u stanju da u tu oblast unese nešto više reda. Ministar za rad i zapošljavanje u Vladi Srbije Dragan Milovanović požalio se ovih dana u Rakovici da u Srbiji "postoji nezainteresovanost za rad". Milovanović tvrdi da veliki broj radnih mesta otvorenih u ovoj godini još nije popunjen jer mnogi jednostavno ne žele da se zaposle.

DESNI ZAŠTITNICI: Od sredine devedesetih pa naovamo, sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala su inače kako je većina onih koje je kriza najviše ugrozila (pre svega radnika) na izborima redovno glasala za SPS ili za Šešeljeve radikale. Čak bi se moglo reći da je nešto veći broj radnika video u desnici i SRS-u najbolje "zaštitnike" svojih socijalnih i ekonomskih interesa. "Zbog svega toga ne bi trebalo isključiti ni scenario da politički prostor oko levog centra bude popunjen i praznom kvazipopulističkom retorikom radikala koji ekonomske reforme trenutno osporavaju isključivo političkim argumentima, umesto dobro promišljenim socijalnim programima", kaže Dijana Vukomanović. "Po svemu sudeći, levo političko polje postaće uskoro najatraktivniji teren za političke borbe u koji će pokušati da uđu mnoge nove stranke sa svojim tumačenjima i interpretacijama socijalnih pitanja. Na prvim sledećim izborima za različite stranke i političke opcije glasaće se pre svega na osnovu njihovih socijalnih programa i menadžerske umešnosti da te probleme rešavaju."

Stranke koje se zateknu na tom delu političke scene ubuduće će morati najozbijnije da računaju i na sindikate i poslodavce, a nešto kasnije na taj teren istrčaće i strani investitori. Pravila igre određivaće u dobroj meri i ono što budu zahtevali MMF i druge finansijske organizacije, što sve ukazuje da će to levo političke polje biti izuzetno zasićeno različitim interesima, pa i ultimativnim zahtevima. Političari koji žele da u takvom okruženju budu na vlasti moraće pre svega da nauče kako da izlaze na kraj sa socijalnim konfliktima.

DOBRO ZA DOS, LOŠE ZA ČOVIĆA: Ambiciju da umesto posrnulog SPS-a na nov način pokušaju da se predstave kao tumači socijaldemokratske opcije imaju mnogi članovi DOS-a. Neke stranke već u samom imenu imaju socijaldemokratski predznak, a neke stare matematike (iz vremena kada je većina ovih stranaka nastajala) baratale su u startu sa nekoliko stotina hiljada potencijalnih glasača. Za razliku od svih postkomunističkih zemalja, Srbija je za sada ostala jedina u kojoj danas ne postoji jedna jaka socijaldemokratska stranka, već mnogo patuljastih sličnog imena. Iako nikako ne bi trebalo zanemariti i (ne)sposobnost samih političkih aktera da naprave jaku partiju socijaldemokratskog usmerenja, zasluge za ovu specifičnost srpske političke scene pripadaju pre svega bivšoj vladajućoj partiji. SPS se godinama lažno predstavljao prikazujući sebe kao modernu levu stranku i dostižući savršenstvo u otvorenoj krađi političkih programa drugih stranaka, kako je to u časopisu "Nova srpska politička misao" (1/1998) svojevremeno primetio Slobodan Samardžić iz Instituta za evropske studije. Samardžić tvrdi da je spektar programskih orijentacija i praktičnih učinaka nekada vladajućih socijalista bio zadivljujuć. Na primer, od švedskog modela socijalne države do politike krajnje individualnog interesa i divljeg egoizma na socijalnom planu.

U istom broju ovog časopisa, pišući o levici o Evropi s osvrtom na neka buduća vremena kod nas (tekst je objavljen 1998. godine), Mira Bogdanović predviđa da bi u Srbiji "idealno rešenje predstavljala jedna socijaldemokratska stranka koja ima dobre odnose prvenstveno sa sindikatima… koja će se obavezati na tržišne reforme, a u isto vreme, uz čiste ruke i čist moralni lik, održati u narodu nadu da će u dogledno vreme biti bolje, očuvati uverenje da će stradanje biti pravično raspoređeno i da žrtve neće biti uzaludne…"

Sadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić (koji je u svojoj ranoj opozicionoj fazi umeo doduše da savetuje one koji previše pričaju o moralu da batale politiku i bolje idu u crkvu) pokazuje poslednjih meseci sasvim jasnu nameru da svoju Demokratsku stranku, koja je dugo bila pozicionirana oko centra, pomeri malo ulevo. Takve sugestije Đinđiću su nedavno stigle i iz međunarodnih socijaldemokratskih centrala, i nema sumnje da će se vrh DS-a ubuduće politički pozicionirati upravo na toj strani. Pojedinci iz Socijaldemokratije Vuka Obradovića koji su ostali lojalni svom partijskom šefu i odbijali svaki prigovor da je njihov vođa pokušao da "klintonizuje srpsku politiku", tvrdili su čak da je čitava ova afera smišljena zapravo u DS-u kako bi, navodno, Đinđićeva stranka u međunarodnim relacijama zauzela ekskluzivnu socijaldemokratsku poziciju i kompromitovala izvornu Socijaldemokratiju.

Sagovornica "Vremena" Dijana Vukomanović ističe da DS, preko Đinđićeve premijerske pozicije, ima sasvim ozbiljne izglede da se predstavi kao zaštitnik reforme i svih onih koji zavise od državne kase i tekuće ekonomske politike. U tome ponekad može biti demagoške, pa i populističke retorike kojom se pridobija poverenje osiromašenog stanovništva. U tom poslu – pretendovanja da se ekskluzivno tumači socijaldemokratski program – biće raznih uspona i padova u zavisnosti od toga koliko će reforma iza koje stoji ceo DOS biti uspešna.

"Političar sa najviše šansi da se pokaže kao pravi čovek reforme jeste Nebojša Čović. On ima dokazano iskustvo menadžera u uspešnoj fabrici, ima znatno političko iskustvo kao bivši gradonačelnik Beograda i njemu su skloni da veruju i bivši birači SPS-a i sadašnji birači DOS-a. Ali, Čovićev imidž se trenutno najviše gradi oko rešavanja etničkih, a ne socijalnih konflikata. Koliko je za DOS možda sreća što on na tom poslu pokazuje sposobnost i kompetentnost, toliko je možda i nesreća za njega samog i njegovu stranku, jer baveći se problemima na jugu Srbije Čović ne stiže da ojača imidž modernog socijaldemokratskog političara evropskog tipa", kaže Dijana Vukomanović.

STRANKA ZATVORENIKA: I drugi sagovornik "Vremena", dr Vladimir Cvetković iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, smatra da bi jednoga dana glavna politička borba u Srbiji mogla da se vodi oko levog centra, ali istovremeno upozorava kako je baratanje terminima "levo" i "desno" postalo prilično anahrono. Po Cvetkoviću, ono što neposredno predstoji jeste politička bitka oko toga ko će biti "subjekat privatizacije". "Na tom polju će se prvo odmeravati snage unutar DOS-a", kaže naš sagovornik. "Mimo DOS-a, SPO će najverovatnije nastaviti da putuje tamo gde je krenuo, u istoriju. SPS će, ukoliko se što pre ne otrese Miloševićevog nasleđa, postati najobičnija stranka zatvorenika. Što se radikala tiče, njihova egalitaristička retorika ima smisla i prođu jedino u uslovima komandne privrede. Prvi pravi politički sukob vodiće se, dakle, oko načina privatizacije i zauzimanja što boljih startnih pozicija za kasnija vremena. Tek posle toga, kada se rasporedi taj društveni kolač, doći će do izražaja političke borbe oko levog centra i pozicioniranje političkih stranaka. Ali sam bog zna ko će od sadašnjih političkih aktera tada ostati u igri. Sigurno je jedino da ćemo u međuvremenu biti svedoci strašnih kompromitacija s obzirom na to da se mnogi danas po inerciji kače za ideje koje ovde za sada uglavnom vise u vazduhu jer naša priča nije identična onoj evropskoj", tvrdi Vladimir Cvetković.

Bar za sada u vazduhu izgleda ostaje da visi i do juče vladajuća partija za koju još nije jasno hoće li za sebe pronaći posao u tranzicionom periodu. Retki funkcioneri ove stranke koji nisu zaokupljeni informativnim razgovorima sa istražnim organima ponekad naglas razmišljaju kako SPS ipak "ima budućnost". Tvrde da su sačuvali znatan deo svog biračkog tela koje nikada neće odobriti dosovske reforme, a pozivaju se i na neka međunarodna iskustva. Pominju kako je u Poljskoj otpor radikalnim reformama razbio antikomunistički blok i omogućio socijaldemokratama da se stave na čelo široke koalicije interesa i stranaka. Ili kako su u Mađarskoj svojevremeno socio-ekonomske posledice neoliberalnih reformi ojačale socijaldemokrate. Nevolja SPS-a je, međutim, što je on daleko od socijaldemokratije i što naša priča, kako ističe Cvetković, zaista nije identična onima iz bližeg i daljeg okruženja.

Po mišljenju Dijane Vukomanović, SPS danas uglavnom liči na servis za očuvanje lika i dela Slobodana Miloševića, čoveka koji je ovu stranku povukao za sobom u ponor. "Daleko od očiju javnosti, u ovoj partiji traju frakcijske borbe, ali se stvari još nisu iskristalisale i SPS još nije uspeo da se konsoliduje posle poraza koji je doživeo. Jedina prava opcija preživljavanja ove stranke jeste frakcijski rascep pred očima javnosti. To bi moglo da se dogodi na nekom vanrednom, šestom kongresu ove stranke, koji još nije na vidiku. SPS mora da prođe javni ritual pročišćenja ukoliko želi za sebe da pronađe bilo kakav posao u tranzicionom periodu. Očigledno je da jedna frakcija unutar stranke još skuplja hrabrosti da javno razobliči kult Slobodana Miloševića. Nešto slično što je nekada davno učinio Hruščov odbacujući kult Staljina."

U trenutku kada je Hruščov progovorio, deo Staljinovog politbiroa takođe je već bio u zatvoru.