U toku "događanja naroda" 1988. radnici iz Rakovice došli su u Saveznu skupštinu SFRJ da protestuju, a sociolog Nebojša Popov je kasnije zapazio da su došli kao radnici, a posle susreta sa Slobodanom Miloševićem vratili se kao Srbi.

Scenario događaja na platou ispred Doma Narodne skupštine u subotu 5. februara 2011. vukao je u drugom pravcu: naprednjaci (bivši radikali) došli kao Srbi, a vratili se kao radnici.

Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u roku od dva meseca zatražilo je oko 55.000 (100.000, prema proceni organizatora) pristalica Srpske narodne stranke na skupu "Izbori se za promene". Tom zahtevu su se pridružili i predstavnici i simpatizeri Nove Srbije Velimira Ilića, Pokreta socijalista Aleksandra Vulina i Pokreta snaga Srbije koje je predvodila Milanka Karić.

Ako se zahtev ne ispuni, najavili su da će na proleće organizovati sedeći protest. Rekli su pristalicama da za tu priliku pripreme stiropor na kome će sedeti, da se ne bi prehladili, što je u vladajućoj stranci (Šutanovac) dočekano podsmehom.

Miting je počeo himnom "Bože pravde", a završio se pesmom "Vostani Serbie". U sredini, između govora, recitovana je pesma "Srbija" Oskara Daviča, ("Oj Srbijo, među šljivama, oj Srbijo zemljo među ljudima na njivama, oj Srbijo, buno među narodima!"), u jednom reperskom prilogu je pomenuto da će se i kod nas čuti "Oda radosti", a glumci iz predstave "Kursadžije" su pričali viceve o predsedniku Srbije Borisu Tadiću i o vlasti.

Pre početka na videobimu poruke su pominjale 700.000 nezaposlenih u Srbiji i dva miliona siromašnih, što će biti ponavljano i u govorima.

Pored parola na srpskom jeziku ("Hoćemo naprednu Srbiju", "Dokle više?", "Buna protiv dahija"), bilo je transparenata i na engleskom ("No more government lies! Wake up!"). Za ljude s oštećenim sluhom govori lidera prevođeni su na gestovni jezik.

Pored raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora naprednjaci traže i da bude zaustavljen proces prodaje "Telekoma Srbije". "Neka se ne usude da prodaju "Telekom", onaj ko ga kupi neka zna da smo bili protiv toga. Onaj ko jeftino kupuje naš znoj neka zna da će morati da plati ono što je uzeo onoliko koliko vredi" poručio je Nikolić naglašavajući da bi njega bilo sramota da je pobedio lažući građane da će 200.000 automobila iz Fijata da ode u izvoz, da će građani dobiti 1.000 evra od akcija…

Poručuju (Aleksandar Vučić, SNS) da je vlast odnarođena, da su ljudi došli na miting da kažu da im je dosta terora i siromaštva, da je vlast korumpirana, da je Srbija svakoga sata zaduženija za 750 evra, a da 44 zaposlena dobiju otkaz, da oni hoće promene, a da će SNS po dolasku na vlast smanjiti broj poslanika u Skupštini Srbije, ukinuti nepotrebne agencije i fondove i stvoriti povoljniji ambijent za strane investicije.

Tvrde da će se SNS-om zalagati za uvođenje reda u poreski sistem i da će kontrolisati javne nabavke, formiranje državnih agencija i sprečiti krađu državnog novca (Jorgovanka Tabaković, SNS).

Saputnici su bili nešto verbalno radikalniji od glavnih organizatora mitinga, naprednjaka.

Poručivali su da oni neće Tunis, Kairo i Egipat, već demokratsku Srbiju; da neće upitnike, već da hoće posao, platu; da aktuelna vlast ne zna da vlada, da nije ispunila data obećanja – 200.000 novih radnih mesta, 1000 evra za akcije, članstvo u Evropskoj uniji 2013. godine; da niko u Srbiji nije zadovoljan, osim pripadnika vlasti, da tu vlast neće ni policija, ni prosvetari, "a i Tomica Milosavljević im je pobegao". (Velimir Ilić iz Nove Srbije, koji je, u stilu one Stojadinovićeve rečenice "Sija sunce, znači Bog je s nama, mi ćemo pobediti", optužio vlast i za vremensku prognozu: "Vidite kakav je dan, a oni su rekli da će biti minus osam. Oni su obećali i ulazak u Evropsku uniju. Oni lažu…")

Uzvikivali su da je Srbija "premala za tako velike lažove i presiromašna za tako bogate ministre"; da je građanima dosta "Mrkonjićevih izmišljotina i Dinkićevih laži" (Aleksandar Vulin, iz Pokreta socijalista). Iste večeri to je pobudilo asocijacije (Čedomir Jovanović, LDP) na vladavinu JUL-a čiji je Vulin bio istaknuti član.

Većina poruka s bine se odnosila na socijalno-ekonomsku krizu, a manje je bilo reči o nacionalnim i državnim pitanjima. Kosovo praktično nije pomenuto. Nije pominjana ni Amerika, valjda zbog onog zviždanja bivšem američkom ambasadoru Montgomeriju koji očito nešto radi s naprednjacima.

PROMENA KOŠULJE: Cilj naprednjaka je očito bio da tim mitingom zakazanim za 5. februar, usled zime kad mu vreme nije, pokažu snagu, da održe inicijativu (prošle godine su sakupili peticiju s milion potpisa za vanredne izbore i s 250.000 potpisa za promenu Ustava Srbije).

Trudili su se da uz uobičajeni mitingaški folklor prikažu novi repertoar i retoriku, različitu od one koju su gajili doskora – dok su bili radikali, a uz pomoć policije, distancirali su se i od navijačkih i desničarskih grupa. Februarski skup je protekao bez incidenata, a jake policijske snage bile su raspoređene u širem centru Beograda i privele dve grupe navijača, jednu kod Terazijske česme a drugu u Nemanjinoj.

Poslednji miting današnji lideri SNS-a organizovali su kad su bili radikali, jula 2008, u znak protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića. Taj se miting završio sukobima s policijom u kojima je poginuo demonstrant Ranko Panić. U govorima je sada traženo otkrivanje i kažnjavanje odgovornih za njegovu smrt.

Pretežan deo učesnika tog mitinga bili su ljudi starijih godišta, po vizuelnom utisku reportera, gubitnici tranzicije u jeftinim jaknama, izlizanim cipelama i patikama, s vunenim kapama, a stariji s kačketima i šeširima s kratkim obodom, više deprimirani nego ogorčeni, žena podlaktila muškarca, slušaju i razgovaraju usput o tome kako su doprinose uplaćivali i oni i njihovi roditelji, a eto… Tek poneki mlađi učesnik je imao obaveznu kapu za mitinge, šajkaču, poneko pištaljku (patent 1996) i poneko vuvuzelu (SPF 2010). Došli su iz Beograda i iz više gradova u Srbiji (najmanje 40 autobusa). Nosili su zastave i transparente svojih opštinskih odbora. Navodno je kontrolisano i da grupe koje su došle autobusima ne koriste alkohol. Stajali su i slušali šta se priča na platou ispred Doma Skupštine od Glavne pošte do fontane na Pašićevom trgu i u delu Pionirskog parka. Po završetku mitinga, u saradnji s Gradskom čistoćom očistili su trg.

To je verovatno jedan od najvećih i najmanje konfliktnih mitinga te grupacije koja u svom "prethodnom životu" nije mnogo izlazila na ulice. Verovatno je da će taj miting vođstvo naprednjaka koristiti za učvršćivanje samopouzdanja članstva i da će ga pominjati zajedno sa uspesima na lokalnim test-izborima na Voždovcu i u Zemunu.

Oni su se uspešno odvojili od Srpske radikalne stranke, pristalice ih ne napuštaju uprkos promeni ideologije, pa ni zbog promene radikalskog imena u naprednjačko, što se u političkoj istoriji Srbije smatralo nezamislivim.

Međuizborne ankete pokazuju da oni stoje dobro i s preteranim samouverenjem tvrde da će vladu sastaviti sami, no možda je to samopouzdanje naprednjaka, ipak, veće od njihovih realnih dometa. Žale se da je slika Srbije na medijima previše harmonična, da im nisu dostupni mediji da narodu kažu istinu, što opozicija inače čini, mada su oni u proteklom periodu bili vidljiviji od ostalih stranaka – zbog sukoba oko razlaza s Šešeljevim radikalima, zbog aktivnosti oko formiranja nove stranke. a i zbog inicijativa koje su oni preduzimali.

Na njihovu parolu o borbi protiv "političke klase" njihovi politički protivnici brzo odgovaraju podsećanjem da, valjda, i Nikolić i Vučić takođe pripadaju "političkoj klasi", da su viđeni kakvi su kad su na vlasti, da su lično profitirali u vreme sloma 1999; da opet rade s JUL-om, da skupljaju restlove bivšeg režima; da su opet u crno-crvenoj koaliciji. Po nekoj teoriji grešaka desilo se da su na belim plakatima s pozivima na miting dominira crno-crvena štrafta.

Pre i posle mitinga njihovi protivnici prigovaraju Nikoliću da napada tajkune, a štiti Bogoljuba Karića, koji je u bekstvu od suda i sarađuje s njegovim Pokretom snaga Srbije koji vodi Milanka Karić. Odgovor je glasio da kritičarima nije smetao Bogoljub kad im je pozajmljivao svoju "zelenu salatu" na izborima. Bogoljub je u izbornoj kampanji 2004. skrenuo pažnju na sebe pokazujući glavicu zelene salate (izvozna šansa) i najavljivao skidanje lanaca i katanca s fabrika koje ne rade. Okupio je priličan broj glasova gubitnika tranzicije koji su tada bili pošli za njim kao napoličari za domaćinom, a liberalni analitičari su Bogoljuba brzo proglasili za novog evropejca. Kao sada Nikolića.

Vođa naprednjaka Tomislav Nikolić inače ima industrijsko iskustvo i radničko poreklo i verovatno je dobro upoznao mentalitet radništva, još u vreme kad je bio mašinski tehničar i radio u Žegrapu. Može da kaže da je jedan od njih, što je pokazivao i u prethodnim kampanjama, na primer kada je na početku jedne kampanje silazio u rudničko okno.

Odgovor demokrata (Jelena Trivan), kao kod socijalista devedesetih, glasio je da naprednjaci "ne nude rešenja" i "politizuju socijalne probleme"… (Jok, će ih bude!)

Na opozicionoj strani naprednjaci imaju protiv sebe svoje bivše klupske drugove radikale na jednoj i na drugoj strani Čedomira Jovanovića, koji najupornije raskrinkava njegovo evropejstvo. Od DSS-a su se udaljili, ne samo zbog navodnih lapsusa govornika u kojima je pominjan Koštunica (Velimir Ilić, kada je rekao da narod neće ni Tadića ni Koštunicu nego novog vođu, Tomislava Nikolića, a Nikolić kada je rekao da i Tadić i Koštunica treba da skinu kapu pred ovim ljudima). Zabeležene su posle neke izvinjavajuće izjave, ali Nikolićeva konstatacija da su mogućnosti saradnje SNS-a i DSS-a praktično iscrpljene. Sociolog Slobodan Antonić piše i o tome da stranci pritiskaju Nikolića da nikako ne ide s Koštunicom.

Pažljivo kalibrirana naprednjačka retorika je očito u funkciji njihovog približavanja Evropi, ali neki zaključuju da se oni možda ipak približavaju i Demokratskoj stranci, koju, pak, označavaju kao svog glavnog političkog protivnika i nazivaju je "režimom". Bilo je prethodnih meseci spekulacija da bi posle narednih izbora moglo da dođe do velike koalicije Demokratske i Srpske napredne stranke, ali te pretpostavke tek treba da budu testirane. Socijalista Ivica Dačić je na primer prilično oštro prigovarao koalicionim partnerima da češće razgovaraju s naprednjacima nego s njim.

Po pretpostavkama nekih sociologa (Slobodan Antonić najdirektnije, ali i drugi), ta velika koalicija bi možda bila po volji stranaca, a i vladajuća Demokratska stranka bi na nju možda pristala ako bi procenila da dolazi vreme da se daju nove koncesije oko Kosova za šta je potreban što širi konsenzus.

Mogući su i neki drugi adhok aranžmani – za promenu ustava Demokratskoj stranci je potrebna saglasnost s naprednjacima, jer drugačije ne bi mogli da obezbede dvotrećinsku većinu u Skupštini. Važnija od ideološke i konstitucionalne sloge u takvim prilikama jeste raspodela 14.000 mesta u državnoj upravi od vrha do dna koliko je izbornim pobednicima na raspolaganju (Zoran Stojiljković).

VLADA U SENCI: Moglo bi se reći da je to najveći politički skup usmeren protiv vlade Mirka Cvetkovića, ali nema znakova da će ona pokazati da je mnogo zabrinuta zbog toga, a i sa štrajkovima prosvetara i policajaca suočava se prilično hladnokrvno.

Cvetkovićeva vlada je bila pošteđena dužničkog šoka i socijalnih napetosti koje su tokom krize zahvatale Francusku, Grčku, Irsku i Španiju, države koje su u solidnijem socijalnom i ekonomskom stanju od Srbije. Naprotiv, kriza joj je služila i kao opravdanje za neispunjena obećanja, koja se u izbornom periodu i na početku mandata inače daju neštedimice. Uz to, vlada je bila u senci hiperaktivnog predsednika Tadića.

Nikolić je na trg izveo gubitnike tradicije, slojeve koji su i ranije išli za njim. Radikali su inače i u svojoj najžešćoj nacionalnoj fazi imali jaka uporišta i u velikim industrijskim centrima.

Za vladajuću garnituru neće biti problem u tome koliko je naprednjaka gazilo po onom raskvašenom snegu u Pionirskom parku, već to što Nikolić sipa so na ranu i biberi čorbu tinjajućeg socijalnog nezadovoljstva. A ispod površine ponestaje strpljenja i opada nada, dok se "baba češlja".

U samoj vladajućoj koaliciji, ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić nekoliko puta je opomenuo svoje koalicione partnere da je glavni problem Srbije – pogrešna procena prioriteta. "Umesto da se u ovom trenutku bavimo poboljšanjem životnog standarda kao ‘pitanjem svih pitanja’, mi pričamo o izmeni izbornog sistema, rekonstrukciji Vlade i smanjenju broja poslanika. Nema ni političke ni druge stabilnosti, ukoliko se ima toliko siromašnih, onih koji žive u sivoj zoni siromaštva, nezaposlenih", ponavlja Ljajić, rekavši da ni u ludilu ne želi da u narednom mandatu bude ministar za rad i socijalnu politiku, a on to može da kaže jer je u prethodnom periodu bio dežurni vatrogasac socijalnih konflikata u Srbiji, koji su izbijali zbog loše i nedovršene privatizacije pojedinih preduzeća.

NARODNE KUHINJE: Ispod granice siromaštva u Srbiji živi 650.000 ljudi i 120.000 dece. U decembru je bilo 70.000 korisnika socijalne pomoći, a izmenama Zakonom o socijalnoj pomoći moglo biti obuhvaćeno oko 100.000 porodica (pomoć je iznosila od 5500 do 10.800 dinara, a iznosiće od 5500 do 14.100). U 69 narodnih kuhinja u nadležnosti Crvenog krsta, koje vlada pomaže obezbeđivanjem osnovnih sredstava, hrani se oko 40.000 ljudi.

Kao i razvijenije zapadne zemlje, pa i Kina, srećemo se s takozvanom socijalnom dilemom "4-2-1", po kojoj će prosečan radnik morati da izdržava četiri babe i dede, dva roditelja i jedno dete. Neformalne socijalne mreže u kojima su šire porodice sa sela pomagale prvu industrijsku generaciju u gradu, nestaju. Sela su puna staraca i starica. U nekim zemljama, na primer u Francuskoj, zbog pooštravanja uslova za penzionisanje veoma se oštro protestuje. U vladinim pregovorima sa MMF-om penzionersko pitanje je stalno na tapetu.

Posebno su izraženi problemi na juga zemlje: siromaštvo, nezaposlenost, infrastruktura i neuspešne privatizacije.

U Srbiji ima 46 najnerazvijenijih opština, koje za socijalu maltene i nemaju novca. Nacionalnoj službi za zapošljavanje je čak 121 lokalna samouprava podnela zahtev za sufinansiranje lokalnih akcionih planova zapošljavanja u 2011. godini, pošto nisu u mogućnosti da obezbede propisanih 51 odsto sredstava potrebnih za finansiranje programa zapošljavanja.

U nestašici kapitala podsticanje zapošljavanja je i predmet partijskih sporova oko toga u čijem ataru se raspodeljuje novac. Ovih dana vlada se drmala zbog spora (ministar Dinkić, državni sekretar Ilić, Valjevo Zaječar)

BLOKIRANI MOTOR: Preduzeća koja bi trebalo da budu nosioci razvoja, u oktobru prošle godine bankama su dugovala ukupno 19,3 milijardi evra. Račun je stigao radništvu: broj nezaposlenih se prošle godine, povećao za 250.000 ljudi.

Oko 140.000 otkaza uručeno je u preduzetničkom sektoru, koji je zapošljavao 567.572 radnika, a pre četiri meseca svega 426.909 ljudi, a u kome je od septembra 2008. do septembra 2010. broj zaposlenih manji čak za četvrtinu. Od 1990. godine preduzetnički sektor je, inače, apsorbovao deo osoba koje su tokom tranzicije ostajale bez posla.

Najveći udar i dalje ide na prerađivačku industriju – tamo je broj radnika smanjen za čak 60.000, a takođe i u građevinarstvu. Pad broja zaposlenih beleži se u trgovinama na veliko i malo, za oko 12.500, što je 6,2 odsto i što odgovara padu platežne sposobnosti stanovništva na prosek od 310 evra. Sindikati očekuju da će tokom ove godine pasti za još 50 evra i stići tako do proseka od 250 evra.

U poslovima sa nekretninama, čiji promet opada, zaposlenje je našlo 9000 novih ljudi. Sledi obrazovanje, koje je pojačano sa 3497 novozaposlenih. Na trećem mestu je finansijsko posredovanje, gde je brojka veća za 3265 radnika. Zdravstveni i socijalni rad je brojniji za 2272 zaposlena.

SUMORNO RASPOLOŽENJE: Dok beli okovratnici bolje prolaze od plavih radnih odela, sociolozi sve oštrijim rečima opisuju nezadovoljstvo građana. U januaru, po istraživanjima Stratedžik marketinga, više od 60 odsto građana reklo je da Srbija ide u lošem pravcu.

Reprezentativno istraživanje (1813 ispitanika) "Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam" Centra za studije socijalne demokratije, Centra za slobodne izbore i demokratiju i Fondacije "Fridrih Ebert" pod rukovodstvom Srećka Mihajlovića prošlog oktobra otkrilo je prilično sumornu dijagnozu:

Tranzicija vlasti: 23 odsto građana misli da Srbijom vladaju kriminalci, 18 odsto misli da vladaju predsednik Srbije, Vlada, Skupština i predsednik Vlade; 18 odsto misli da su na vlasti vlasnici velikih preduzeća; vlast političkih stranaka vidi 14 odsto ispitanika; međunarodne zajednice 12 odsto, dok 15 odsto kaže da ne zna ko danas vlada Srbijom.

Tranzicija svojine: 44 odsto misli da je to "čista pljačka", 27 odsto da je "nužna, ali da se sprovodi na pogrešan način"; 26 odsto ne zna da je oceni, a ovakvu kakva jeste podržava je tek tri odsto građana Srbije.

Sociolog Zoran Vidojević u knjizi Demokratija na zalasku – autoritarno – totalitarna pretnja, koju je objavila izdavačka kuća Službeni glasnik u saradnji sa Institutom za društvene nauke iz Beograda 2010. godine, konstatuje da je Srbija opterećena razornim procesima polarizacije, podela, netrpeljivosti, da je u stanju nestabilne, defektne demokratije redukovane na proceduralnu dimenziju, nižerazrednog i civilizacijski nazadnog kapitalizma s nomenklaturno-mafioznom buržoazijom, bez strategije opstanka i strategije suprotstavljanja pogubnim procesima, a kamoli strategije napretka.

Dramatično socijalno-ekonomsko stanje u Srbiji, dijagnosticira Stanojević, karakterišu: visoka stopa nezaposlenosti, niska prosečna primanja, nekonkurentna privreda, tehnološka zaostalost, visok stepen korupcije, nizak stepen sindikalnog organizovanja, deklasizacija radništva, jeftina, nezaštićena radna snaga…

U sociološkoj periodici su učestala prilično opora zapažanja o ugrađenoj grešci našeg "kazino kapitalizma" koji je obeležen dezindustrijalizacijom.

Marija Obradović u radu "Uloga međunarodnih finansijskih organizacija i agencija u privatizaciji društvenog kapitala u Srbiji 2002", (NSPM, 3-4 za 2009) zaključuje da je kod nas sveobuhvatna privatizacija, zasnovana na principima obaveznosti, bila uslov političke i finansijske podrške međunarodnih organizacija i država davalaca donacija i da je provedena više kao politički cilj (ukidanje društvene svojine, uvođenje kapitalizma), a manje kao razvojni cilj, kao sredstvo rastauracije kapitalizma u Srbiji, a ne njenog ekonomskog razvoja.

Ekonomista Rajko Bukvić ("Vašingtonski konsenzus i deindustrijalizacija istočne i jugoistočne Evrope", NSPM, 2010) to čak poredi s takozvanom Morgentauovom doktrinom (Henri Morgentau, ministar finansija SAD od 1934. do 1945) koja je bila kratko primenjena u posleratnoj Nemačkoj, pre Maršalovog plana. Po njoj, Nemačku je trebalo pretvoriti u poljoprivrednu zemlju. Kad se videlo da to ne funkcioniše, američki predsednik Truman je poslao bivšeg američkog predsednika Herberta Huvera u Nemačku u inspekciju i posle kratkog vremena je usvojen Maršalov plan, koji je pomogao obnovu nemačke industrije.

Rajko Bukvić zastupa teorijsko shvatanje da industrijalizacija i napredne uslužne delatnosti istovremeno rešavaju četiri velika ekonomska problema siromašnih država: povećavaju dodatu vrednost, povećavaju zaposlenost, povećavaju plate i smanjuju deficit platnog bilansa.

On se pita da li postoje snage koje su spremne i sposobne da izvedu prelazak s vladajuće (neoliberalne) koncepcije koja vodi u siromaštvo ka industrijski orijentisanoj koncepciji, koja je u stanju da izvede zemlju na put razvoja. Kaže da treba imati u vidu da se već dosta dugo kod nas govori o novom modelu razvoja, zasnovanom, pored ostalog, na obnovi industrije, ali da je veliko pitanje da li su takve najave makar i minimalno realne ili je prosto reč o političkom marketingu za domaću upotrebu.