Ishod predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama iznenadio je lidere Evropske unije koji su bili tako sigurni da će Hilari Klinton pobediti, da uopšte nisu ozbiljno razmišljali o alternativi. Stoga su prve reakcije bile na ivici histerije. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker izjavio je da "izbor Donalda Trampa podriva ne samo strukturu nego i temelje evroatlantskih odnosa". Zatim je, tonom koji se nikad dosad nije čuo u razmeni mišljenja između Brisela i Vašingtona, poručio da će Brisel "morati da nauči novog predsednika šta je to Evropa i kako funkcioniše", ali da će za to "možda biti potrebne godine, jer je očigledno da Tramp ne zna ništa o svetu koji ga okružuje".

Istovremeno, nemačka kancelarka Angela Merkel je odmerenijim, ali podjednako zabrinutim rečima podsetila Trampa na važnost poštovanja zajedničkih vrednosti kao što su ljudska prava i jednakost građana bez obzira na boju kože, veroispovest, politička uverenja i seksualnu orijentaciju. Tramp je, inače, tokom kampanje dao niz negativnih izjava o Angeli Merkel, optuživši je između ostalog da je politikom otvorenih vrata prema izbeglicama "osramotila" i Nemačku i Evropu.

U pokušaju da se pronađe odgovor na pitanje šta i kako dalje, tokom vikenda je na brzinu sazvan vanredni sastanak šefova diplomatija članica EU u vidu neformalne radne večere. Na taj sastanak, međutim, nisu došli ministri iz dve od tri najveće članice EU: Britanac Boris Džonson je preferirao društvo Aleksandra Vučića, dok je francuski ministar spoljni Žan-Mark Ajro poručio da ima ranije zakazane obaveze. Nije došao ni Mađar Peter Sijarto, tako da visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost Federiki Mogerini nije ostalo ništa drugo nego da na kraju sastanka izgovori nekoliko uopštenih rečenica o zajedničkim evroatlantskim principima, interesima i, naravno, vrednostima. Po ko zna koji put, EU nije uspela da formuliše zajednički stav.

TURBO SASTANČENJE: To je postalo još očiglednije u ponedeljak, kada se sastančenje nastavilo zajedničkim okupljanjem ministara odbrane i spoljnih poslova (ukupno 56 ministara). Ovaj put došli su svi, uključujući Džonsona, Ajroa i Sijarta, ali su na sastanku iznesene oprečne ocene šta Trampova pobeda znači za Evropu. Dok su neki izrazili zabrinutost za budućnost NATO-a, čiju je svrhu Tramp više puta doveo u pitanje, drugi su ukazivali da Evropa zaista premalo izdvaja za odbranu i da je to neodrživo – Džonson je podsetio da SAD pokriva čak 70 odsto ukupnih troškova NATO-a, i da samo Velika Britanija, Grčka i Turska izdvajaju propisanih dva odsto budžeta za vojsku, dok su ostali daleko ispod toga. Bilo je i zahteva za formiranje evropske armije, koji nisu naišli na mnogo razumevanja, mada je kao prvi, vrlo skroman korak u tom pravcu usvojena odluka da se ustanovi mali zajednički evropski štab za operativno planiranje. Sijarto je otvoreno hvalio Trampa, čiji je dolazak na vlast shvatio kao najavu kraja vladavine otuđenih liberalnih elita u celom svetu. Uglavnom je preovladao stav da je prerano za bilo kakve odluke, jer se još ne zna dovoljno o tome kakvu će spoljnu politiku Tramp voditi.

BAJ–BAJ, SANKCIJE: Iako je istina da je Tramp potpuno nova vrsta zverke na američkoj političkoj sceni, neke stvari se ipak mogu predvideti. Jedna od njih je da je Transatlantski sporazum o trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) praktično mrtav. Na ovom sporazumu, čijim je usvajanjem trebalo da se potpuno uklone sve trgovinske barijere između EU i SAD, što bi praktično dovelo do uspostavljanja gigantskog jedinstvenog tržišta, intenzivno se radilo godinama, uz ogroman pritisak banaka i korporacija da se što pre potpiše. Otpor je uglavnom dolazio iz Evropskog parlamenta i od strane stručnjaka koji su se zabrinuli zbog mogućnosti da TTIP otvori put za zaobilaženje strogih evropskih propisa o ekologiji i zaštiti potrošača. Međutim, s obzirom da je Tramp ogorčeni i dosledni protivnik učešća SAD u bilo kakvim međunarodnim trgovinskim sporazumima, jer smatra da oni podstiču izmeštanje radnih mesta van Amerike, može se sa sigurnošću reći da je sa TTIP-om svršeno. Praktično je izvesno da će sličnu sudbinu doživeti i s mukom iskovani Pariski sporazum o merama protiv globalnog otopljavanja, koji su SAD potpisale, ali je Tramp već najavio da će potpis biti povučen.

Druga kolateralna šteta su zajedničke evro-američke sankcije Rusiji, koje su dvostruke: jedan set je usvojen zbog aneksije Krima, a drugi zbog podrške separatistima u Donjecku i Lugansku. Tramp i njegov budući kolega Vladimir Putin su odmah nakon izbora dugo razgovarali telefonom i obe strane su taj razgovor opisale kao izuzetno prijateljski i konstruktivan; obojica su ranije najavili da će okrenuti novu stranicu u američko-ruskim odnosima. Jasno je da se ta stranica ne može okrenuti ako Tramp ne ukine sankcije, kao što je jasno da bi u tom slučaju sankcije EU postale neodržive. Iako je Mogerini tokom prethodnih par dana ponovila da će evropske sankcije zbog Krima ostati na snazi bez obzira na stav Vašingtona, mnoge države članice se već duže vreme glasnije ili tiše zalažu za njihovo ukidanje. Promena stava SAD će bar neke od njih ohrabriti da na leto, kada dođe vreme za glasanje o produženju sankcija, glasaju "protiv". To će otvoriti novu pukotinu u inače teškom mukom formulisanoj zajedničkoj politici prema Rusiji.

Za Srbiju će to svakako biti dobra vest, bar na kratak rok, jer će popustiti ili sasvim nestati pritisak Brisela da Beograd "uskladi svoju spoljnu politiku sa EU", odnosno da se pridruži sankcijama. Na srednji i duži rok, međutim, podele unutar EU verovatno će izazvati i novo usporavanje evropskih integracija, a samim tim i pad motivacije za reforme u privredi i pravosuđu, da o drugim oblastima ne govorimo.

Biće zanimljivo videti i hoće li Trampova administracija nastaviti da podržava rad Međunarodnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, odnosno rezidualnog mehanizma koji je preuzeo njegovu ulogu. Ukoliko mesto državnog sekretara ili ambasadora u Ujedinjenim nacijama zaista preuzme Džon Bolton, ogorčeni protivnik Tribunala (o čemu se uveliko priča), pitanje je da li će postupci koji su u toku (prvostepeno suđenje Ratku Mladiću i drugostepeni postupci protiv Radovana Karadžića, Jovice Stanišića i Franka Simatovića) biti dovedeni do kraja.

ZASTARELI NATO: Kada je reč o najvećoj bojazni koju je Trampov uspon izazvao u Evropi, pogotovo kod članica koje se graniče sa Rusijom – da bi Amerika mogla da napusti NATO ili da se u najmanju ruku pasivizira – stvari su malo komplikovanije. Tramp je u kampanji govorio da je Pakt "zastareo" i najavljivao da će SAD pod njegovim vođstvom skupo naplaćivati upotrebu svoje vojske u svrhu odbrane saveznika. U poslednje vreme je, međutim, znatno ublažio retoriku, verovatno pod uticajem savetnika, od kojih su neki veoma bliski moćnom vojnoindustrijskom kompleksu. Odlazeći predsednik Barak Obama je pred oproštajnu turneju po Evropi izjavio da je već razgovarao o tome sa Trampom i da je dobio čvrsta uveravanja da nikakvih drastičnih poteza u vezi sa NATO-om neće biti i da će Amerika nastaviti da štiti svoje saveznike kao i ranije.

Ali ako budućnost NATO-a nije neposredno ugrožena, to još ne znači da će sve ostati po starom. Trampov dolazak na vlast mogao bi čak da se pokaže kao povoljan po Alijansu ako strah od izlaska SAD zaista podstakne evropske saveznike da prestanu da se "šlepuju" i povećaju izdatke za zajedničku odbranu. Međutim, kada je reč o uspostavljanju baza na istočnim obodima Alijanse i najavljenom razmeštanju stalnih trupa u Poljskoj, Rusi su već najavili da bi odustajanje od tih projekata znatno doprinelo otopljavanju odnosa između Moskve i Vašingtona. Od NATO-a se tokom Trampovog mandata u najmanju ruku može očekivati manje ratobornih izjava i zveckanja oružjem, ali će se to pokazati kao blagotvorno samo ako i Rusija obustavi svoje "nestašluke" u vazdušnom prostoru baltičkih zemalja i međunarodnim vodama u Severnom moru.

Postoji još jedna neizbežna, a negativna posledica Trampove pobede po EU, a to je da je ona već ohrabrila demagoge i pobornike čvrste ruke širom kontinenta. Već nekoliko dana nakon američkih izbora, u Bugarskoj je za predsednika izabran proruski kandidat Rumen Radev; u Austriji predstoje ponovljeni predsednički izbori, a sledeća godina je izborna i u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj. U svim pobrojanim zemljama, izuzev u Nemačkoj, ekstremno desni kandidati su ako ne sigurni dobitnici, u najmanju ruku izraziti favoriti. Više od sedamdeset godina nakon Drugog svetskog rata Evropa je dospela u situaciju da Nemačka, odnosno kancelarka Merkel, bude ne samo najveći, nego praktično jedini čuvar ideje o jedinstvenoj i demokratskoj Evropi. Kako se dotle došlo, to je tema o kojoj treba vrlo ozbiljno razmisliti.