Kada na osnovu najčešće najavljivanog redosleda predstojećih krupnih političkih poteza – prvo ustav, onda izbori – pokušavaju da povuku analogiju sa procedurom ustoličavanja Slobodana Miloševića na vlasti iz 1990. godine, kritičari aktuelne vlade gube iz vida mnoge krupne razlike. Milošević je, naime, bio u ugodnoj prilici da svoju enormnu popularnost, kako među građanima, tako i među prominentnim intelektualcima tog vremena, iskoristi da, izvođenjem građana na referendum, obezbedi legitimnost svoje već donete odluke – da odbije zahtev tadašnje demokratske opozicije u nastajanju, da se najpre sprovedu slobodni izbori za skupštinu, koja bi, potom, donela nekomunistički ustav Srbije. Spremnost građana da učestvuju u igri bila je enormna – na poziv na referendum u julu 1990. odazvalo se čak 93 odsto upisanih birača (što ipak nije dovoljno za tvrdnju o rekordnom odzivu, jer je, prethodno, Milošević proglašen za šefa države na poslednjim jednopartijskim izborima, na kojima je, prema tadašnjim izveštajima, učestvovalo – čak 104 odsto upisanih birača).

Četrnaest godina kasnije, stranke koje su u vreme prvog Miloševićevog referenduma tek nastajale, a potom se više puta delile, spajale i međusobno sukobljavale, pokušavaju da postignu dogovor o ustavu koji bi u potpunosti omogućio proklamovanu tranziciju iz samoupravnog socijalizma u liberalni kapitalizam. Izmoždeni blagodetima života u Miloševićevoj Srbiji i onom što je posle njega ostalo, građani bi potom odluku o promeni ustava trebalo da verifikuju na referendumu. A onda bi trebalo da uslede izbori koji se (osim ako na njima ne pobede stranke Miloševićevog režima?) nikako ne mogu porediti sa Miloševićevim iz 1990, jer stranke članice aktuelne vlade unapred znaju da na njima nemaju šanse da zadrže sadašnji stepen političkog uticaja u zemlji.

ĆOSIĆEVA POUKA: A da bi zamišljeni plan bio sproveden i u realnosti, osim teškog procesa "peglanja" međustranačkih razlika po pitanju sadržine novog ustava, potrebno je (i ništa manje komplikovano) pronaći način da se birači, posle niza raznih izbornih krugova, još jednom, i to u nadpolovičnom broju, motivišu da izađu na birališta i daju saglasnost na nova ustavna rešenja. Slab odziv na nekoliko poslednjih izbora ukazuje na postojanje velikog stepena apatije među biračima, a time i na malu verovatnoću da bi, učešćem u "najdemokratskijem vidu donošenja odluke", građani obezbedili ispunjavanje neophodnog uslova za poštovanje predviđene procedure prilikom ustavne revizije.

Prethodna vlada pokušala je da, donošenjem Zakona o načinu promene ustava, predvidi daleko lakšu proceduru za ustavnu reviziju od one predviđene još važećim Miloševićevim ustavom, donetim nakon referenduma iz 1990, ali je taj Zakon oborio Ustavni sud Srbije. Aktuelna vlada zalaže se za strogo poštovanje procedure predviđene postojećim ustavom, tako da se u današnju verziju teme "prvo ustav, onda izbori" ne može uklopiti ni podsećanje na podršku koju je Milošević za svoju strategiju osvajanja potpune vlasti imao od strane tadašnjih uglednih intelektualaca, među kojima ima i onih kojima ni sadašnja vlast nije previše mrska. Najzapaženiji je bio Dobrica Ćosić, koji je na sam dan referenduma iz 1990. agitovao za donošenje ustava "uprkos tome što se ustav ne donosi po normalnoj, adekvatnoj proceduri". Ćosić nije bio oduševljen samo predviđenim nacrtom ustava ("predstavlja pouzdan temelj za izgradnju neideološkog, otvorenog i slobodnog društva"), već i samom institucijom referenduma. "Referendum i sa nejasnim formulacijama odlučivanja, hitrinom donete odluke, rizikom ishoda, odsustvom vremena da se o samom činu temeljno i slobodno izjasne svi politički kompetentni činioci našeg života (a ne jedino provizorna i samoizabrana stranačka vođstva ili vladajući SK), taj i takav referendum legitimniji je od svake stranačke ili višestranačke legitimnosti, jer se na sporno pitanje traži odgovor celokupnog biračkog tela Srbije", govorio je čovek koga su zvali ocem nacije.

Milošević je dobro shvatio lekciju o ulozi referenduma u pravljenju demokratske oblande za, pokazalo se, državno-samoubilačku politiku koju je godinama vodio, ali nikako nije bio jedini vladar sa ovih prostora, koji je, tih godina, (zlo)upotrebljavao referendum da bi sproveo u delo zamišljeni plan.

NIŠTA SA ONIMA: U vremenu paljenja ratnog fitilja na području bivše Jugoslavije, građani raznih područja i nacionalnosti plebiscitarno su se, uz obilatu pomoć kontrolisanih medija, političkih elita i uglednih javnih radnika, izjašnjavali o svojoj vekovnoj želji da se ograde od onih drugih. U avgustu 1990. Srbi iz Hrvatske održali su referendum o pitanju autonomije Srba u Hrvaskoj, a u decembru iste godine Slovenci su se na referendumu opredelili za nezavisnost. Usledile su još mnoge lekcije iz geografije i istorije: u januaru sledeće godine u nekim selima Korduna izvršen je referendum za izdvajanje srpskih sela iz opština Karlovac i Duga Resa, a stanovnici Okučana izdvojili su se referendumom iz sastava opštine Nova Gradiška i pripojili opštini Pakrac, i tako redom. Dvotrećinska većina birača u BiH 29. februara i 1. marta 1991. opredelila se za nezavisnost multietničke republike u kojoj je i rođena tadašnja Jugoslavija. U maju 1991. godine u Hrvatskoj su održana dva paralelna referenduma: Hrvati su se, uglavnom, opredelili za nezavisnost od tadašnje SFRJ, dok su se Srbi u tadašnjoj SAO Krajini, bojkotujući hrvatski referendum, na sopstvenom plebiscitu uglavom opredeljivali za prisajedinjenje Srbiji. U septembru 1991. i kosovski Albanci su se opredelili za nezavisnost, a Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe su se na referendumu 1. i 2. marta 1992. izjasnili za "teritorijalnu i političku autonomiju sa pravom ujedinjenja ovih krajeva sa Kosovom". Serija referenduma nije obustavljena ni u Srbiji: istovremeno sa prvim saveznim izborima u preostaloj Jugoslaviji, koje je bojkotovao veći deo opozicije, u maju 1992. godine, održan je referenum o državnim znamenjima. U oktobru iste godine, održan je referendum o potvrđivanju amandmna na Ustav za održavanje prevremenih izbora u Republici do kraja te godine. Recept je u tom slučaju zakazao, jer je izašlo samo 45,55 odsto punoletnih građana, tako da referendum nije uspeo ("za" se izjasnilo 43,58 posto izašlih), ali se Milošević ipak nije previše potresao zbog toga – krajem te godine ipak su održani prevremeni vanredni izbori na svim nivoima (lokalni, pokrajinski, parlamentarni, predsednički i savezni).

Šest godina kasnije, 23. aprila 1998. godine, građani su imali mnogo više razumevanja za predsednikove želje: 69,6 odsto upisanih birača izašlo je na birališta da odgovori na pitanje "Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu". Odgovor "ne", tačno prema želji čoveka koji je, prethodno, recimo, bez ikakvih konsultacija sa građanima, potpisao Dejtonski sporazum, zaokružilo je čak 94,7 odsto izašlih (za potrebe tog, režiranog referenduma Skupština je 7. aprila usvojila Zakon o skraćenju potrebnog vremena između zakazivanja i održavanja referenduma po želji predsednika Srbije izraženoj 2. aprila). Ostalo je, potom, nejasno, koliko je tim plebiscitom skraćeno vreme između najavljivanja i održavanja tromesečnog stranog mešanja borbenih aviona u rešavanje problema na području koje je danas pod međunarodnim protektoratom.

Čak i kada, prema mnogim mišljenjima, imaju za cilj održavanje aktuelne političke elite na vlasti, referendumi na ovim prostorima nisu uvek tako brzopotezno organizovani: izjašnjavanje građana Crne Gore o samostalnosti te republike najavljuje se već godinama, ali tačnog datuma planiranog plebiscita još nema na vidiku. Posle perioda relativnog zatišja rasprave na temu njegovog zakazivanja, izazvanog potpisivanjem Beogradskog sporazuma pod nadzorom Havijera Solane, najave su poslednjih meseci ponovo učestale. Analitičari su u njima prepoznali želju crnogorskog independističkog rukovodstva da odloži savezne izbore, na kojima ta grupacija nema velike šanse da izvede simpatizere nezainteresovane za pitanja uređenja zajednice sa Srbijom, ali te najave ipak niko nije shvatio previše ozbiljno, zbog istraživanja koja ukazuju na postojanje ujednačenog broja zagovornika i protivnika nezavisnosti. Pojedine stranke zagovarale su raspisivanje referenduma o nezavisnosti i u Srbiji, ali su, u međuvremenu, uspele da postignu visok stepen nezavisnosti od poverenja birača, tako da je i skupljanje peticije za raspisivanje referenduma bilo uzaludno. Slično su prošli i neki zahtevi da se raspiše referendum o restauraciji monarhije, kao i ideja Nebojše Pavkovića da se građani na referendumu izjasne o izručenju haških optuženika.

DEOKRATSKA DIKTATURA: Referendum, kao vid direktne demokratije, pretvarao se u svoju suprotnost više puta u istoriji, i na različitim meridijanima: tako su se građani Iraka na referendumu pre dve godine, nakon što su SAD zapretile da će režim u toj zemlji biti smenjen silom zbog navodne proizvodnje oružja za masovno uništenje, prema zvaničnom saopštenju, stoprocentno izjasnili da se mandat Sadama Huseina produži za još sedam godina – ali im se plebiscitarno izražena "želja" nije ispunila zbog "spoljnih okolnosti".

Sedam godina posle vojnog puča u Čileu 1973. godine, kojim su, nakon ubistva reformatorski nastrojenog Salvadora Aljendea, vlast preuzeli general Augusto Pinoče i vojska, prevratnička hunta raspisala je referendum o novom ustavu, kojim je, naravno, vojsci namenjena vodeća uloga u zemlji. Taj referendum je ratifikovao predsednički mandat generala Pinočea, ali je osam godina kasnije ipak morao biti održan još jedan referendum sa ciljem da se potvrdi nastavak vojne uprave. Suprotno Pinočeovom planu, međutim, 16 opizicionih stranaka udruženih u "No snage" pobedile su na referendumu održanom baš 5. oktobra 1988, dobivši 54,7 odsto podrške (vlada je uspela da namakne 43,1 posto). Taj referendum je pokrenuo tranziciju ka civilnoj vlasti i označio početak procesa povratka Čilea na put demokratije posle čitavih 15 godina Pinočeove diktature.

U mnoštvu primera tog tipa, zgodan je i onaj iz zemlje sa kojom je, odlukom socijalističko-radikalske koalicije, onomad trebalo da se udružimo: dve godine nakon što je 1994. došao na vlast u Belorusiji, Aleksandar Lukašenko organizovao je referendum kojim je dobio zeleno svetlo da promeni ustav, doda sebi mnoga prava i produži mandat predsednika sa pet na sedam godina.

Veliki broj zloupotreba referenduma na kojima su građani, pod uticajem preovlađujuće atmosfere u konkretnom, obično vrlo zatvorenom društvu, glasali u korist sopstvene štete, ali i na radost svojih manje-više genijalnih vođa nije, naravno, uspeo da devalvira demokratski značaj plebiscitarnog izražavanja. Na referendumima, organizovanim po različitim pravilima vezanim za odziv i potreban broj glasova "za", donete su brojne odluke od velikog državnog, pa čak i planetarnog značaja (evropske integracije, širenje NATO-a…). Od deset zemalja koje su od ove godine postale članice EU-a, samo Kipar nije imao referendum o tom pitanju (Kiprani su umesto referenduma o priključenju EU-u, imali referendum na kome su odbacili plan EU-a o ujedinjenju tog podeljenog ostrva). U nekoliko najnovijih članica EU-a (Slovenija, Mađarska, Poljska) osim o formalnom ulasku u Evropu, građani su se na referendumu izjasnili i o ulasku u NATO. Odluka o priključenju EU-u u Mađarskoj je doneta na referendumu na koji je izašlo manje od polovine ukupnog broja birača (45,62 odsto, od čega je 83,76 glasalo "za", a 16, 24 "protiv". Najveći odziv desio se na Malti, ali rezultat referenduma nije bio tako ubedljiv: od 91 odsto izašlih, 53,65 glasalo je "za", a 46,35 "protiv" ulaska u EU.

SMRT U PRIGREVICI: Referendumska izjašnjavanja ne organizuju se samo povodom najkrupnijih državnih odluka: u većini zemalja uobičajeni su lokalni referendumi po raznim komunalnim i drugim pitanjima, a građani uglavnom razvijenijih zemalja glasanjem se opredeljuju i u nekim "škakljivim" pitanjima, kao što su legalizacija abortusa, droge ili prostitucije, pitanja vezana za status homoseksualaca (Švajcarci bi tako sledeće godine trebalo da izađu na referendum po pitanju venčanja istopolnih parova, koja se u nekim švajcarskim gradovima i sada obavljaju, a u siriškom kantonu već je održan takav referendum). Švajcarci, koji često imaju priliku da se referendumski izjašjavaju o pitanjima od opšteg značaja, odlučivali su i o osiguranju za trudničko bolovanje, a Slovenci, koji im se ozbiljno približavaju po učestalosti održavanja referenduma, odlučivali su, između ostalog, o izgradnji džamije u Ljubljani, radu prodavnica nedeljom ili pravu neudatih žena na veštačku oplodnju (usprotivili su se u sva tri slučaja). Iako nije bilo reči o veštačkoj oplodnji, ipak pitanja nataliteta (i mortaliteta) bila su predmet plebiscitarnog izražavanja i u Srbiji: meštani Apatina i Prigrevice glasali su za uvođenje samodoprinosa od jedan odsto za pokrivanje troškova sahranjivanja i naknade za prvorođenu bebu u iznosu od 500 evra.

Ipak, jedan od najzanimljivijih referenduma održan je na australijskom ostrvu Norfolk, čiji su se stanovnici pre dve godine izjasnili protiv – mobilne telefonije. Od oko 2000 stanovnika tog ostrva, koje se nalazi na pola puta između Australije i Novog Zelanda, 607 ih je glasalo protiv uspostavljanja te usluge, 356 je bilo za, a 161 osoba je bila uzdržana. Na ostrvu, poznatom po tome što je bilo kažnjenička kolonija, osim nepoverenja prema novim tehnologijama (i televizija se dosta teško zapatila) značajne lokalne karakteristike su i nepostojanje saobraćajnih zastoja, kockanja, prostitucije, restorana brze hrane i poreza na dohodak.