Izložba užičkog foto-reportera Miloša Cvetkovića u Beogradu i njegova nova knjiga “Moja Bosna” u izdanju Foruma ZFD, javnost su ponovo podsetile na ratne godine. Posetioci su nemi izlazili sa izložbe, potreseni scenama koje smo videli. Neke slike izuzetno su poznate. Mnoge prvi put viđene.

Miloš Cvetković proveo je mnogo vremena na ratištima bivše Jugoslavije. Fotografije je objavljivao u “Borbi”, a kao saradnika agencija Rojters, Gama i EPA našle su se i na stranama najprestižnijih svetskih novina i magazina. To su “Internešenel herald tribjun”, “Independent”, “Dejli telegraf”, “Vašington post”, “Toronto star”, “El Pais”, “Tajm”, “Štern”, “Špigel”, “Njusvik”, “Pari mač”… Cvetković je dobio toliko nagrada da nema dovoljno mesta za njihovo nabrajanje.

“U ratu u Vijetnamu ovima iz Magnuma glavna priča je Južni Vijetnam”, započinje razgovor za “Vreme” Miloš Cvetković. “Međutim, matori Mark Ribud kaže: ‘Znam da je manje isplativo, ali idem ja na sever, kod komunista, idem u Hanoj da pravim priču.’ Slična je patnja naroda i gore i dole, ali u tom političkom trenutku ovo gore nije probitačno, ne zanima nikoga, nema prodaje slika, ostaje samo za istoriju. Sad tek isplivavaju dokumenti o tom dobu. Meni znači fotografija jer nisam hteo da okrećem glavu od onoga što se dešavalo, za razliku od mnogih koji su ili morali ili su tako hteli. Sada mogu da kažem da je bila velika sreća što sam radio u ‘Borbi’ i što sam radio za Rojters, ali gledano na globalnom nivou opet smo mi bili loši momci, opet je više prolazilo ono iz južnog Vijetnama nego ono iz severnog.”

VREME: Da se vratimo na početak, kada ste stavili prvu rolnu filma u aparat?

MILOŠ CVETKOVIĆ: Negde 1977. godine. Pratio sam auto-trke. Ovde su se održavali reliji za evropsko prvenstvo i dolazili su najpoznatiji evropski vozači. Ja sam to slikao slučajno, mislim nekim “zenitom”. To je bilo presudno, tada sam fotografije poslao u koverti u redakciju časopisa “Auto”. Oni su mi odgovorili posle nekoliko dana da su zadovoljni slikama, ali da ne mogu da ih objave jer su već imali svog foto-reportera koji je ispratio taj događaj. Ipak, pozivaju me na saradnju. Posle toga, 1981. se dogodi incident na Ušću, gde sam slikao jedno prevrtanje, i tako je krenulo. Ima jedna stvar, odmah sam hteo da ukačim kako je na najvažnijim svetskim mestima. Zato sam prvo otišao u Moncu na trke formule, pa u Monte Karlo.

Kako je to osamdesetih izgledalo, da li vas je poslala redakcija?

Ne, bio sam honorarac. Ali od honorara sam mogao da odem tamo, bilo je džabe.

Dakle, Monte Karlo i Kan… Bilo je romantično, mada nove generacije ne znaju šta znači ta reč. Ali atmosfera je bila takva da si osećao da pripadaš tu. Sad je sve to korporativno, nemam ni želju da idem iako su me zvali. Nisam hteo da kvarim lepa sećanja. I tada sam se ovamo vraćao izgubljen – iako je bilo i para i putovanja, vraćao sam se tužan što zbog fotografije, što zbog društvene situacije. Prvi put kada sam otišao, nisam imao nikakvu predstavu kako to izgleda. Svi novinari su bili zainteresovani samo za crveni tepih, a to me je nerviralo. Ja sam hteo da slikam šta se dešava iza scene, a i na trkama – kad krenu trke, meni je bilo dosadno, vrte se nešto ukrug. Mnogo bolje mi je bilo ono što se dešava u boksu, ta atmosfera iza, običan svet koji dolazi to da gleda.

Vaši likovni elementi su veoma precizni. Gde ste ih učili?

Nisu mogli da veruju, mislili su da ih zezam jer nikad nisu mogli nešto da iseku. Za mene je agencija Magnum bila nešto kao bukvar, to je neprevaziđeno. Kao što su u slikarstvu neprevaziđeni Rembrant i Gogen, tako su u fotografiji neprevaziđeni Anri Kartije Breson, Robert Kapa i Judžin Smit. To je dokumentarna fotografija podignuta na viši nivo likovnog izraza.

Kako je izgledao početak rata u bivšoj Jugoslaviji? Pokušavam da zamislim taj trenutak kada treba uzeti torbu i prvi put otići na front…

Bilo je tu priprema, bio je već tu i 9. mart. Ja sam iz Užica došao u Beograd u vozu sa tadašnjom opozicijom. To je ona moja čuvena slika žene pod vodenim topom. Čim sam napravio tu sliku, znao sam da je to to. Namestilo se tako, odem ja u “Večernje novosti”, uradimo slike i uveče se vraćam da vidim večernje izdanje. Nema ništa, nema žene pod vodenim topom! A “Borba” napravila bum. Hteo sam da umrem. U zgradi sretnem kolegu koji me pita šta mi je. Kada sam objasnio, on me je pozvao da pređem da radim kod njih. I od svega ovoga ništa ne bi bilo da nisam prešao u “Borbu”. Tamo sam imao potpuno odrešene ruke. Vukovar sam pratio i pre početka rata. Nije bilo neko iznenađenje. Iskreno, pre toga sam video milion slika iz Vijetnama. Pomislio sam kako bi bilo da i ja to iskusim. Nažalost, došlo je i u moju zemlju. A i koliko sam pratio ratnu fotografiju, manje me je zanimala ta dum-dum fotografija, samo pucanje. Više me je zanimalo psihološko stanje ljudi, da jednom fotografijom kažeš šta se dešava. Za neke fotografije su me pitali da li su sa seta filma.

Često se pitamo kako su vam dozvolili da slikate neke od tih dešavanja. Kako je izgledala ta logistika tokom rata?

Uglavnom sam imao te propusnice da bih uopšte mogao da dođem tamo. Ali par puta bilo je primedbi ovih idiota iz Generalštaba kako “Borba” prikazuje “onako” naše vojnike – kako leže u ležaljci, gledaju porno-časopise, puše… Kao da nisu shvatali šta je taj rat i da se gine. Imali su onu komunističku predstavu o vojsci, obrijani s kravatama. Teoretski su shvatali rat na akademiji, a rat je bio mnogo drugačiji. Dogodio se rat nama, ali dogodio se i njima.

Treba biti mudar i imati iskustva. I pre početka rata bio sam na skupu u Borovu Selu: pokušaš da budeš diskretan, ali desi ti se da neko iz mase poviče: “Šta je ovo, ko si ti?”, i onda krenu svi na tebe. Pa, kako se snađeš, ali što je vreme više prolazilo, uglavnom stičeš sve više iskustva. Ili na primer negde u Bosni: došli smo kolega i ja u neke pizdince, prošli smo sve kontrole, ali pitaju se oni tamo na položaju. Kad čuju “Borba”, krenu da zatežu, a jadni nisu ni čitali novine, čak ni pre rata, nego smo mi bili na crnoj listi, kao i “Vreme”. Ali opet, ja sam tu umeo s njima: “Jeste li vi Srbi?” Kaži “jesmo”. A ja: “Dobro, bre, kakvi ste vi domaćini, imate li šta da se popije?” Umeo sam s ljudima, i ja sam bio kafanski čovek, a to je bilo bitno. I sad kad sumiram sve u ovom našem poslu, više od šezdeset posto je logistika. Nisam se brinuo za fotografiju, i kad nema ništa, sedim, ćutim, gledam – naći ću fotografski nešto da se ispriča priča s položaja.

Kako sa ratišta koje obuhvata veliko područje, koje je nemoguće fotografski obuhvatiti, pričamo priču kroz fotografije?

Evo na primer jedne slike. Ništa se nije dešavalo, muškarac kreće na položaj. Stoji u sredini između supruge i majke, dvorište sa dunjom, puno je emocija. Ništa se ne dešava, a dešava se sve. Tu se pokazuje ko je kakav fotograf, ko ima kakvu percepciju. Ja sam uvek bio više za kvalitet nego za kvantitet. Nikad nisam snimio na terenu više od tri-četiri filma. Evo još jedne slike: dolaze novi na položaj i mislim da izraz lica jednog od njih dovoljno govori o tome šta misli o ratu. A vidiš onog drugog koliko je ponosan. Evo i slike iz Srebrenice: stigao sam posle, ali nije li na ovoj slici sve jasno? “Tajm” ju je objavio na pola strane. Na meni je da sve pljusnem u lice. Možda je bezobrazno, možda ja to radim i namerno, a možda sam i cinik.

Da li je bilo opasnih situacija ili onih da vam se sve toliko smučilo da ste pomislili da više ne slikate rat?

Ne, u tom periodu nije. Imao sam jednu situaciju u Strugi gde sam slikao nešto što nisam smeo. Uslovno rečeno, sâm sam kriv, jer sam napravio jedan korak više zarad boljeg kadra. Videli su me i nastao je pakao. Ne znam kako sam pretekao jer su rekli: “Ubij novinara, razbij mu opremu”, i pucali su pored mene. Sve je na kraju prošlo kako treba.

Koliko ste taj rad videli kao odgovornost našeg posla?

Uvek mi je u prvom planu čovek i ono što mu se dešava, bez obzira ko je. Razumeo bih da smo mi ratovali protiv agresora, neke strane zemlje, ali kako mogu da mrzim Hrvate kad sam letovao na Rabu i Krku? Odgojen sam bio drugačije. To su bili veliki lomovi.

Kako ste emotivno prolazili kroz sve to?

Ja uvek pominjem Vukovar. Traje evakuacija iz bolnice, a ja slikam jednu povređenu ženu koja me podseća na moju majku. Napravio sam jedan kadar i nikad ga nisam objavio. To me je pogodilo i otišao sam bez slike.

Zašto još uvek pričamo o ratu?

Dosta sam razmišljao o tome i kažu mi ljudi da sam dosadan. Ali ovde se ništa nije promenilo. I pored toliko načinjenog zla, vidiš da opet “nismo ni za šta krivi”. Ako mi je kuća u neredu, kriva si ti koja si mi ušla prvi put u kuću. Ovde niko nije ni za šta kriv. Evo na primer sad ovaj Anketni odbor. Napravili ga pa odmah srušili. Srbiju su svi ostavili, niko nije hteo s nama. Uvek ide rečenica: “A šta su oni nama radili?” Ma šta me briga. Izluđuje me to. Izađe u ono vreme Vuk Drašković i pomiri četnike i partizane, pokradu njegovi pola Beograda, a on drži miting kod Petrove crkve kod Novog Pazara gde umalo nisam izgubio glavu, njegovi me jebavali, popizdeo sam. Odseći će i ruku i barjak, kaže tada Vuk Drašković. Kad su došli muslimani da se bune, on je seo u džip i otišao, a mene iz Pazara ispraća policijska pratnja. Razumem ja politiku, ali ne možeš stalno lagati. Još jedan primer: ovi crtaju mural Ratka Mladića, to je jednostavno. Vlast ga okreči i to je gotovo.

Kada danas pričamo o ratu, pominjemo uvek Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar i Kosovo. Vaša knjiga puna je mesta nepoznatih široj javnosti. Kako gledate na ta uopštavanja i različite narative onoga što ste slikali?

Ja sam nakrivo nasađen. Bio sam sad u Sarajevu posle 28 godina. Nekad sam izveštavao o njihovoj skupštini, imam tamo kolege koje se sad prave ludi. Voleo sam tamo da idem. Sad nisam ostao posle izložbe, nije mi bilo prijatno, vreme je učinilo svoje. Obnovili su fasade, ali oni žive na račun toga već 30 godina. Neću da im delim savete, ali nema one duše. Oporavak od rata je bio fasadni. Konačno sam shvatio da pravde nema, to je zabluda.

Kako je izgledao taj povratak u vašu arhivu?

Da nije bilo pandemije, ničega od ovoga ne bi bilo. Od kraja rata filmovi su stajali u spremicama 23 godine i nije mi palo na pamet da ih gledam. Kao da sam zaboravio. Mi penzioneri nismo smeli da izlazimo i pomislio sam da skeniram sve. I onda sam seo i godinu dana osam do deset sati dnevno skenirao. Ceo rat sam skenirao sem dela Kosova. Sad me boli ruka. Vraćaju se traume, uveče kad legnem ne mogu da zaspim. Slike mi se javljaju pred očima. Pitam terapeuta može li PTSP da dođe posle 30 godina? Kaže da može, sve je na hard-disku i pitanje je momenta kad će da kvrcne.

Je li objavljivanje pomoglo u emotivnom smislu?

Ne, malo sam se razočarao. Postavljam sebi mnoga pitanja. Da li je moglo bolje, da li sam ovo dobro uradio, da nisam nekog oštetio, koliko sam čist? Meni niko nije ni za šta kriv. Samo ja. Obrnuto od ogromne većine ljudi, čak i kolega.

Rat na tlu Jugoslavije pratilo je mnogo domaćih i stranih izveštača. Koje su bile razlike u izveštavanju?

Naša prednost je što je ovo ostalo za istoriju našeg prostora. Oni su imali drugi odnos. Postavka je bila: Srbi su loši momci, i to je to. Ove slike nisam slao na svetska takmičenja. Evo jedne priče o ovoj slici (na slici je Srpkinja koja grli lobanju, naslovna strana knjige). Imam četiri-pet slika u ovoj seriji. Da to drži muslimanska majka, zar to ne bi bila svetski poznata slika?

I naše i bošnjačko društvo dele se na dva tabora. Kod nas na ove kojima je Mladić heroj i one kojima smo mi najveći zločinci, a slično je i kod njih. Međutim, vaša knjiga razbija te stereotipe. Ništa nije crno–belo.

Biću neskroman, sve sam ih zeznuo – i naše i njihove. Zašto kažem da ne mogu da me svare? Prvo, imam gde Srbi proteruju muslimane, onda godinu dana kasnije muslimani proteruju Srbe. Oni ne veruju u to, ali evo ih slike. Vukovar, imaš stradanje Srba i imaš stradanje i proterivanje Hrvata. A i Srbi bi hteli da izbrišem ove slike i ostavim ove gde su oni žrtve. A nije tako bilo. Narod je stradao svuda. Žao mi je što nisam bio i na drugoj strani, ali jednostavno ne možeš. To stranci nisu razumeli jer oni su išli svuda. U ovoj knjizi evo Hrvata, Srba i muslimana, a ima li nas u njihovim knjigama? Srebrenica je bila egzekucija koja se ne razlikuje od fašističkih egzekucija u Drugom svetskom ratu gde su pokupili ljude i na pravdi boga streljali. Ali oni su svi posle rata procesuirani u Nirnbergu. Naši su potpisali da priznaju sud u Hagu. Sudilo se i gotovo. Ne možeš sad da ga ne priznaješ.

Možemo li malo i o fotografiji danas?

Pojavom digitalne fotografije mislim da je sve upropašćeno. Kolege su govorile: “Jel’ Teslu trebalo ubiti zato što je izmislio struju?” Ali nisu razumeli da je priča mnogo kompleksnija. Da će zbog toga ostati bez posla, svako će da slika i izgubiće se ekskluzivnost. Tada sa ratišta nikad nismo Rojtersu poslali više od tri-četiri slike sa najstrašnijih događaja. A sad mlađim kolegama kažem da ne mogu da razumem hiljadu slika. Imao bih utisak da ne postojim, da sam mašina. I onda, na tim automobilskim trkama, zumom sam pravio samo po četiri-pet slika. Ne može to da se poredi. I tehnički smo morali biti precizni. Meni je drago što je većina mojih i sportskih i ratnih fotografija u punom formatu, bez ikakvih sečenja. I na Zapadu kolege nisu mogle da veruju da ja odem u Kan sa deset filmova.

Digitalne fotografije sam počeo da radim 2004. godine i ispostavilo se da sam bio u pravu: digitalni foto-aparat nam olakšava posao, ali to će smanjiti potrebu za profesionalnim foto-reporterima. Sada samo klikći, piči, ubošćeš nešto. Nema više promišljanja. Mene tehnika nikad nije zanimala. Najveći foto-reporteri su ceo život radili sa dva objektiva. Ako oni mogu tako, znači to je to. Postavio sam sebi taj zadatak. Inače, sedeo sam sa nekim mlađim fotografima i oni pričaju o nekim megapikselima. Nisam ih razumeo jer niko nije pričao o fotografiji. Naravno, moraš imati korektnu opremu. Ali i u fotošopu radim ono što sam mogao i u laboratoriji. I pogledaj sada – sve su žene prelepe, pogledaj te mreže, nema dobrih slika, sve je lažno. Ipak, zabole me, imam ja svog Bresona. Nisam protiv modernog, ali postavite neke granice.

Šta su planovi za budućnost, šta još nismo videli?

Planiram svoju foto-monografiju. Imam mnogo materijala, ali nije mi stalo da trpam na kilo. Nisu tu samo rat i bombardovanje, biće i mojih reportaža. Treba da se izvuče esencija onoga šta sam sve radio. Mene ta arhiva progoni pa mi kažu – polako. Gde polako? Imam 73 godine, strah me da li ću stići da uradim sve. Ako ne uradiš sam dok si bistre glave, sve će pasti u zaborav.