U sve bizarnijoj svakodnevnoj zbilji države Srbije, tokom prethodne nedelje “pobedu” je odnela vest da će predsednik države i Srpske napredne stranke “predložiti” skupštini svoje stranke da napravi “narodni pokret za državu”, u koji će ući i partije i nestranačke ličnosti “jer je u trenucima teškim za Srbiju potrebno da se okupimo svi”, kako je rekao na Glavnom odboru SNS-a u petak 10. marta.

Tada je Vučić, onako usput, rekao da će Srbija biti pritisnuta sa dva pola političke scene “na koje različite spoljne opcije imaju uticaj”, te da će pokret biti “jedina suštinski i originalno srpska opcija, a kad kažem srpska, mislim građana Srbije”.

Dakle, da prevedemo, po ko zna koji put Vučić se stavlja u ulogu vođe patriota, koji štiti Srbiju od stranih plaćenika i domaćih izdajnika.

Iako je još u septembru prošle godine Vučić najavio formiranje “velikog državotvornog i nacionalnog pokreta za opstanak i napredak Srbije”, sada je krenuo u razradu te ideje. Formiranje ovog pokreta bio je povod da razgovaramo sa Vujom Ilićem, politikologom i naučnim saradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Prvo pitanje za Ilića bilo je – a šta će taj pokret zapravo da bude?

VUJO ILIĆ: To je parapolitičko telo – nije stranka, nije nevladina organizacija, nego će da bude nešto treće. Imaće širi okvir od stranke, koja se ne gasi, i u zavisnosti od toga kako taj pokret bude dizajniran, on će moći da služi kao kontrateža stranci. Stranka je ta koja ima vlast već 10 godina, za koju mogu da se lepe korupcionaške afere, koja može da ima partijsko-elitistički privid, a ovo će da bude nešto drugo, pokret će moći da kritikuje stranku. Ako pokret ne budu vodili stranački ljudi, a mislim da neće, onda se sigurno ide na to da Vučić kroz taj pokret dobije i vlast i opoziciju. To je uvek bila logika sličnih režima – da se kontroliše i vlast i opozicija, ali ovo je pomalo povratak na sistem jednopartijskog pluralizma. Vrlo slično je radio Putin pre 12 godina, u Venecueli je Čavez uradio istu stvar: postoji stranka koja se proširuje i to može da bude dosta korisno režimu. Na primer, ako u taj pokret uđu sindikati, poslodavci, NVO i razne lokalne inicijative, onda je to način da se čitav sistem klijentelizma formalizuje.

“VREME”: Oni i inače sve vreme pokušavaju da naprave paralelnu državu.

Jeste, ovo je zamena za neke formalne institucije, koje su potpuno marginalizovane, koje ne služe ničemu, ali u društvu postoji potreba za njima. Postoji potreba za kritikom vlasti, na primer, za ukazivanjem šta ne funkcioniše. Taj pokret će služiti kao zamena za civilno društvo: imamo postojeće civilno društvo, koje je projektno finansirano, zapadno orijentisano, “nedovoljno patriotsko”, to su ovi “antidržavni”, a ovo će da bude državno civilno društvo.

Ali, već ih imamo, postoji mnogo GONGO udruženja.

Imamo, ali ovo je nova organizaciona forma, koja će to podići na viši nivo. To će sve moći lakše da se finansira jer neće biti stranka. Taj pokret će da predlaže zakone jer to će onda da “dolazi iz naroda” a ne iz stranke, što znači da ima veći legitimitet. Ono što mi se još čini zanimljivim jeste da će taj pokret moći da izađe van granica države. Stranka ne može tako lako da izađe iz tih granica, ali ovo je “narodni” pokret, a narod nije samo unutar Srbije, mada oni pokušavaju to malo da zabašure govoreći da je tu narod, ali i sve druge manjine. To može da pomogne da se koordinišu razne pro-srpske grupacije van Srbije – u BiH, Crnoj Gori, Makedoniji… Recimo, Srpska lista će moći da bude deo toga. Sve to može da se digne na viši nivo i postavi kao paralelna struktura u odnosu na stranku. To je maksimum te priče. Minimum priče jeste da taj pokret posluži kao dobra kampanja u sledeće dve godine. Da se razumemo, ovo nije normalno, nije uobičajeno. Ovo jedna zemlja-kandidat za EU ne treba da radi.

Kažete da je minimum tog pokreta da bude kampanja za naredne dve godine. Prošle godine su bili najavljeni beogradski izbori za proleće ove godine, to sad niko više ne pominje. Kada bi mogli da budu izbori i kakvi su uslovi za te izbore?

Čini mi se da će se lokalni izbori 2024. godine spojiti sa parlamentarnim jer mnogo godina nismo imali da se u celoj državi održavaju lokalni izbori, a da nema parlamentarnih. To je Vučić, uostalom, i najavio – oročio je ovu vladu na dve godine, oročio je Anu Brnabić vremenski. Najveće pitanje je da li će se tada organizovati i beogradski izbori. Meni nikad nije izgledalo realno da će 2023. biti beogradskih izbora jer nema potrebe za tim. Ti izbori su najveći rizik za vlast, zašto bi se to onda radilo? Zbog toga što se neko dogovorio sa nekim drugim? Dogovor je fleksibilna kategorija.

Bio je bojkot izbora 2020. godine jer su bili užasni uslovi, pa smo 2022. godine imali iste uslove, ali nije bilo bojkota. Šta je sledeće?

Kada je reč o uslovima i bojkotu – uslovi se nisu popravili, niti će se popraviti, ali mislim da se neće ni značajno pogoršavati. Ostaje manje-više sve isto, što se onda svodi na to koliko opozicioni akteri mogu da ubede svoje glasačko telo da li ima smisla učestvovati na izborima, a to fundamentalno zavisi od toga šta oni misle da mogu da urade na tim izborima. Ako misle da mogu nešto da urade, ubeđivaće ljude da izlazak na izbore ima smisla uprkos lošim uslovima, ako ne – uradiće suprotno. Mislim da je to bio najveći razlog za bojkot izbora 2020. godine. Sa druge strane, pre izbora 2022. bila je velika mobilizacija građana – blokade auto-puta, Rio Tinto, masovni protesti, i na tom talasu je bilo mnogo lakše reći “ne bojkotujemo, učestvujemo”.

Takođe, oni su sad u nekim skupštinama – gradskim, republičkoj, i teško je objasniti ljudima zašto se prihvata legitimitet jedne institucije reprezentativne demokratije, a druge ne. Ako se u narednih godinu dana bude krenulo u bojkot republičke skupštine, onda će sledeći korak možda biti bojkot izbora, ali to ćemo videti u narednih šest meseci, da vidimo kako će se snalaziti u Skupštini.

Gledajući skupštinske prenose, ne vidim da je tu bilo šta drugačije – promenio se predsednik Skupštine, ali isti je način rada – Orlić je “dostojno” zamenio Maju Gojković.

Da, sve je manje-više isto, Orlić dovoljno bezobzirno zloupotrebljava procedure i moć koju ima po Poslovniku da diktira agendu, sve to radi vrlo pristrasno, što se i očekuje, samo je sad pitanje koliko će opozicioni poslanici moći to da tolerišu i da trpe. Nisu ni oni u bojkot Skupštine 2019. godine ušli odjednom nego posle tri godine tog saziva.

Kraj 2018. i početak 2019. obeležili su veliki opozicioni protesti, ali je Vučić već početkom februara 2019. krenuo u kontrakampanju i radio je ovo isto što i sada – obilazi sela, otvara puteve, fabrike tokom prepodneva, pa onda uveče na stranački skup…

Da, ovo je početak predizborne kampanje za izbore 2024. godine, koja će trajati godinu dana. To je to, mi smo u predizbornoj kampanji, isto kao što smo tada bili uz slogan “Budućnost Srbije”. Narodni pokret za državu može da bude samo malo razbarušenija kampanja, a možda bude i nešto mnogo više, čak mislim da se još ni ne zna šta je plan, odnosno, da postoji određeni asortiman opcija pa će da se bira od nekoliko varijanti.

Pomenuli ste neke koji bi mogli da uđu u taj pokret poput sindikata, NVO… Ko neće da uđe u pokret, ko će da ostane van njega?

Mislim da je dosta jaka gravitaciona sila tog pokreta. Ako već postoji neka kooperacija sa vlašću, onda nema smisla da se ne bude u tom pokretu.

Da preformulišem: da li će taj pokret reći nekome – e, ti ne možeš da budeš unutra? Postojala su nagađanja da Vučić taj pokret pravi zato što mu neki ljudi u stranci smetaju.

Mislim da nema potrebe da se bilo ko izostavlja iz tog pokreta. Ideja pokreta jeste da unutra bude puno različitih tipova inicijativa, i pojedinaca, i kolektiva, i stranaka, i sindikata… Jako je teško tu sagledati ko će donositi odluke, što znači da će jedna osoba donositi odluke. Stoga, u organizacionom smislu je nebitno ko je unutra a ko nije, već je simbolički važno. Zbog toga, nema razloga nekog izostavljati iz pokreta.

Ako je SNS catch–all stranka, šta je onda ovo?

Ovo je otelotvorenje catch–all-a, svi mogu. Ključno će biti šta se događa sa pojedincima iz drugih stranaka – da li će oni ulaziti u pokret čak i ako njihova stranka ne bude ušla. Najveće pitanje je tu da li će SPS ući u pokret, ali, čak i ako ne uđe, verovatno će ljudi sa lokala iz SPS-a ulaziti. To je način da se utiče na one koji se predomišljaju.

Trenutno je aktuelna dosta bizarna ofanziva SNS–a protiv desničarskih stranaka, nekakvim fotošopiranim plakatima, grafitima… O čemu se radi?

Možda je to sve mnogo kompleksnije nego što ja mislim, ali u tome vidim jednostavnu logiku: ako se Vučić kritikuje sa patriotske osnove, onda treba patriotizam te druge strane dovesti u pitanje kao kontranapad, pa onda tu imamo i francuski pasoš, i keče, i sve što može da podrije legitimitet druge strane. To se očekuje od SNS-a, oni tako funkcionišu. Drugo pitanje jeste da li Vučiću odgovara sukob sa desnicom? Vrlo mu odgovara jer ga to pozicionira u centar. Ukoliko se naglašava neracionalni, neumereni kvalitet desnice – Boška Obradovića, Zavetnika, Miloša Jovanovića i drugih – onda se Vučić pozicionira u centru političkog polja sa jedne strane, a ujedno sebe prikazuje kao većeg patriotu od njih.

Meni je zanimljivo ovo “usisavanje” ljudi iz POKS-a i Zavetnika u SNS jer bi to mogao da bude odgovor na pitanje koliko je Vučić kontrolisao sve te desničarske aktere. Uvek je bila priča oko toga – da li je to kooperativna opozicija, da li on ima potpuno kontrolu nad njima. U ovim lomovima Zavetnika može da se vidi ko je tu bio zato što je trebalo da bude, a ko je stvarno mislio da je Srbiji potrebna neka treća opozicija, ne levo-liberalna, ne centristička opozicija, već desna opozicija, odnosno, ko je to sve radio iz uverenja.

Te druge opozicije koje pominjete, deluje da su u potpunosti reaktivne u odnosu na vlast – kao da nemaju svoje delovanje već samo reaguju na poteze vlasti.

Ja ne vidim da bilo ko drugi osim Vučića može da diktira agendu. Cela opozicija je reaktivna, na kraju krajeva, uloga opozicije jeste da kritikuje nešto što uradi vlast, nema tu inicijative.

Da li treba da bude inicijative?

Inicijativa je pitanje kapaciteta. Disbalans u kapacitetima je takav da opozicija suštinski ne može da ima inicijativu, da kaže kako bi stvari trebalo da se rade, kada govorimo o praktičnoj politici. Opozicija nema medijski pristup i nema kapaciteta da proizvodi i diktira agendu, niti će to moći. Treba odustati od te ideje da je to moguće u ovakvom tipu režima.

Dolazimo na pitanje večitih kosovskih pregovora, gde se sada nalazimo?

Trenutno smo u “nije potpisano, ali je dogovoreno” poziciji. Sada smo u međukoraku između toga da je neformalno dogovoreno i da će u narednom periodu morati da počne da se implementira. To će zapravo biti dugačak proces u kojem će se pitanje implementacije stalno stavljati na dnevni red, gde više neće biti pitanje “šta”, nego “kako i kada”. Mislim da će se to “razvlačiti” narednu godinu i duže, i to je nešto što može da bude nezgodno po Vučića. Iako kontroliše medije i većinu aktera, opet, Kosovo jeste jedna od retkih stvari koja može malo da uzdrma vlast.

Kad kažete da nije potpisano a jeste dogovoreno – mi smo još pre 10 godina imali nešto potpisano, pa ništa nije bilo od toga.

Da, pokazalo se da to ne može tako da funkcioniše, to je naučena lekcija posle 10 godina. Pokazalo se da je stalno uključivanje evropskih posrednika, koji će neprestano pritiskati i nuditi štap i šargarepu za implementaciju, važnije nego stavljanje formalnog potpisa pre 10 godina.

Dakle, uopšte ne mora da dođe do potpisivanja bilo čega?

Mislim da ne mora, jedino što je potrebno jeste stalna komunikacija, gde će se ti akteri dovoditi za sto i primoravati da urade ono što je dogovoreno. Možda tu bude nekih papira koji će se ticati implementacije, ali mislim da potpisivanje nije ključno, a onda na taj način svako može da kaže da ništa nije potpisao i da ističe ono što su dobili za svoju stranu. To je pametan, fleksibilan pristup iz evropske perspektive. Mi ne živimo u predvidivom i pravno uređenom okruženju, ali za rešavanje kosovskog problema to može da funkcioniše na taj način.

Da li u Srbiji može da se promeni činjenica da je SNS, uz druge koalicione stranke, na vlasti na maltene svakom nivou, od mesne zajednice, preko opština, gradova, do republičke skupštine i predsednika?

Ako su sledeće godine ti lokalni izbori, onda su gradske sredine ključna mesta gde može nešto da se promeni. Gledao sam izveštaj V-Dem za ovu godinu (Varieties of Democracy), oni su pratili osam slučajeva – među kojima je i Severna Makedonija – gde je došlo do redemokratizacije hibridnih režima i naveli zajedničke stvari za njih. Dakle, to nije teoretsko razmatranje, nego su gledali šta se zapravo dešavalo u tim državama u poslednjih 10 godina.

Našli su pet zajedničkih stvari: jedna je bila masovna mobilizacija i veliki protesti, čega je bilo i kod nas, ali ove preostale četiri nisu prisutne kod nas. Nema koordinisanog nastupa opozicije i civilnog društva, nema sudske vlasti koja će ipak u nekom trenutku zaustaviti izvršnu vlast da sve preuzme, nema jasne spoljne podrške od strane demokratskih država, a potrebni su i izbori gde dolazi do smene vlasti. Sve ove stvari koje mi nemamo strukturno sprečavaju da dođe do bilo kakve redemokratizacije, tu je Srbija zaključana. Ne postoji jasna zapadna kritika onoga što Vučić radi i podrška opozicionim akterima, niti opozicioni akteri imaju takav odnos sa EU i SAD, koji bi bio bliži nego Vučićev odnos. Nemamo u sudskoj grani vlasti ono što je potrebno da bi se sprečila dalja centralizacija vlasti. Vučić i SNS imaju potpunu desetogodišnju dominaciju u istraživanjima javnog mnjenja – imaju podršku veću od 50 odsto od 2014. godine.

To nije samo pitanje Vučića, već i opozicije i toga na koji način oni mogu sebe da prikažu. Vučić na izborima deluje neprikosnoven, a teško je u ovakvim uslovima prikazati da ne mora da bude.

To je pitanje međuopozicione saradnje i večite priče o broju kolona u kojima opozicija ide na izbore, a to nije pitanje samo broja kolona, već i stalne saradnje. Posle prethodnih izbora krenula su prepucavanja oko Đilasove posete Vučiću, i to je nešto što cementira takvo stanje opozicije. Nemamo nikakve institucionalne mehanizme gde bi opozicija mogla da gradi poverenje između sebe. Tamo 2018-2019. potpisivane su neke zajedničke deklaracije o izbornim uslovima, pravljeni su zajednički protesti, a od tada
zapravo imamo silaznu putanju u tim odnosima.