Da se podsetimo: major francuske vojske Pjer-Anri Binel lišen je slobode 19. oktobra 1998. u Briselu zbog osnovane sumnje za špijunažu u korist SR Jugoslavije. Binel je radio u NATO-u kao šef kabineta francuskog predstavnika, gen. Pjera Virtoa; u tom svojstvu u više navrata se susreo sa izvesnim jugoslovenskim diplomatom iz naše misije pri Evropskoj uniji, za koga francuska kontrašpijunaža tvrdi da je od Binela primio poverljiva dokumenta o planovima za vojne akcije NATO prema Jugoslaviji. Taj diplomata bio je zapravo pukovnik Jovan Milanović iz Druge uprave Generalštaba, poslat u Brisel, kako sam kaže, kao "ugrađeni oficir" pod civilnom "legendom" ministra-savetnika.

Ako je neko pomislio da će stvarno zanimanje Milanovića ostati tajna za NATO – prevario se. Puk. Milanović, naime, bio je svojevremeno pomoćnik vojnog atašea Jugoslavije u jednoj afričkoj zemlji, a zatim šef kabineta najmanje jednog načelnika Generalštaba. To znači da je ušao u evidencije vojnih diplomata i da je njegov dolazak u Briselu bio protumačen na odgovarajući način: kao dolazak poludeklarisanog obaveštajca. Puk. Milanović – koji je trebalo da bude svestan da tamo znaju ko je on i šta radi – krenuo je u uobičajene diplomatske aktivnosti. Kako sam kaže, zanimao ga je francuski predstavnik u NATO-u, gen. Virtoa, pa je pokušao da se s njim sretne. General Virtoa, stariji gospodin, poslao je na taj sastanak svog šefa kabineta, iskusnog obaveštajnog oficira majora Binela. Puk. Milanović i maj. Binel sreli su se više puta od jula do oktobra 1998; u jednom od tih susreta Binel predaje Milanoviću jedan dokument koji – navodno – sadrži spiskove ciljeva i planove bombardovanja Jugoslavije; osim toga, Binel je – navodno – upozorio Milanovića da će bombardovanje početi 10. oktobra 1998. Onda je Binel uhapšen.

Puk. Milanović je, naravno, obaveštavao Beograd o svemu. On hapšenje majora Binela objašnjava na sledeći način: zahvaljujući Binelovim podacima, Beograd je bio u stanju da izmesti jedinice i vojnu tehniku, kao i ostale važne ustanove, arhive i opremu tokom jeseni 1998; kad je NATO 8. oktobra video da ucrtanih ciljeva više nema na tim mestima, dosetio se jadu, počeo da traga odakle su podaci mogli da iscure i došao do Binela. To objašnjenje teško da zadovoljava: naime, ako je već pripremao bombardovanje za oktobar 1998, NATO sigurno nije ostavio taj teren bez satelitskog i drugog nadzora do 8. oktobra – pa da se onda iznenadio i odložio napad dok ne isplanira sve iznova, kako tvrdi sadašnji general-potpukovnik Jovan Milanović. Među ljudima sa izvesnim iskustvom u tim poslovima postoji i drugačije mišljenje. Oni ukazuju na to da u jesen 1998. unutar NATO-a nije postojao konsenzus oko napada na Jugoslaviju, niti odgovarajuća vojna spremnost; još se verovalo da se Miloševića dade uveriti političkim putem. Oni takođe smatraju da je major Binel – kako on, uostalom, i sam tvrdi – dobio od svoje države instrukcije da Beograd malo uplaši uverljivim planovima i spiskovima ciljeva koje će dostaviti Milanoviću, kad se ovaj već toliko zanima za to. Ako je bilo tako, onda je namera bila ostvarena: između oktobra 1998. i početka marta 1999. sledi opuštanje odnosa, verifikatorska misija na Kosovu i uopšte smirenje situacije. Zastupnici tog mišljenja smatraju da Francuska i još neke zemlje NATO-a nisu baš bile oduševljene, ali ni spremne, za rat na Balkanu, ali da je to bilo teško objasniti Amerikancima i Britancima koji su bili za to. Sledstveno takvoj proceni, oni misle da su suđenje Binelu i ceo skandal zapravo veštački stvoreni, da je majoru objašnjeno da se strpi i ćuti, za domovinu, a da će sve biti u redu na kraju; tako biva sa "veličinom i robovanjem vojničkom pozivu".

Da ta cela stvar nije tako jednostavna kako se čini svedoči i dalja karijera pukovnika Milanovića: prema njegovom svedočenju i nekim drugim izvorima ("NIN" od prošle nedelje), Slobodan Milošević, Rade Marković i Vlajko Stojiljković dolaze do zaključka da je pukovnik bio "zavrbovan" u francuskoj službi i on biva penzionisan. Nigde nije rečeno šta su o toj teoriji mislili oni čiji je to pravi posao bio: Milanovićev pretpostavljeni gen. Branko Krga (uostalom veoma iskusan obaveštajni oficir) i gen. Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti, nadležan za kontraobaveštajni rad. Već ta okolnost – da Milošević i njegovi policajci sami "odokativno" odlučuju o tome koji je oficir VJ bio "zavrbovan" – ukazuje na to da je đavo već bio odneo svu pamet iz režima. Niko ne sumnja da je puk. Milanović Beogradu verno preneo ono što je od maj. Binela saznao i time svoj zadatak izvršio; ako neko iz toga nije umeo da izvuče prave zaključke – to je druga priča.

E, sad: posle 5. oktobra Jovan Milanović biva reaktiviran i očas posla dobija dva generalska čina i položaj pomoćnika ministra odbrane u svom sektoru, međunarodnim vojnim odnosima i politici odbrane. Major Pjer-Anri Binel proveo je nekoliko nedelja u pritvoru posle hapšenja i pušten je da se brani sa slobode. Zanimljivo je da je prilikom prvog pojavljivanja pred vojnim istražnim sudijom 1999, Binela otvoreno podržala grupa kolega-oficira, što je ovde bilo protumačeno "prosrpskim raspoloženjem u francuskoj vojsci", mada neki drugi to tumače i kao protest zato što je Binel bio iskorišćen i odbačen u jednoj sumnjivoj operaciji dezinformacija. Mada tu nije bilo bogzna šta da se istražuje, glavni pretres pred francuskim vojnim sudom, pod optužbom za izdaju, zakazan je tek tri godine kasnije, baš nekako prilikom posete predsednika Širaka Jugoslaviji. Vojni tužilac gđa Žanin Stern naglasila je kako je Binel otkrivanjem vojnih tajni NATO-a "kompromitovao" Francusku kod saveznika, što se čini kao glavni politički argument tužbe. Binel je osuđen na pet godina zatvora, od čega tri uslovno.

Dan po prvostepenoj presudi gen. Jovan Milanović nastupio je u emisiji "Sila", kod svog kolege (takođe pomoćnika ministra odbrane) Ljube Stojadinovića. Suprotno dobrim običajima u tom poslu (da se protekle operacije ne komentarišu i da se o sopstvenim agentima ne govori ništa i nikada), gen. Milanović je sat vremena raspredao o aferi Binel, naslikavši sebe kao maltene "srpskog Zorgea", a Binela kao "pravog patriotu" i srbofila i maltene novog Drajfusa (ta reč je već pala u medijima), koji, eto, trune u tamnici Sante, gde akrepe memla davi – samo zato što nas je voleo. Sve i da je to tako – u šta ne možemo biti sigurni – gen. Milanović izgleda nije razmišljao o tome da bi francuski vojni ataše u Beogradu mogao da VHS kasetu sa tim razgovorom koliko prvom diplomatskom poštom pošalje gđi Žanin Stern, pa da njena žalba višem vojnom sudu bude potkrepljena i priznanjem gen. Milanovića da je maj. Binel radio za njega. Tako se i Obaveštajna uprava VJ latila nesrećnog običaja da svoje saradničke veze kompromituje na televiziji i u medijima, kao što je to u onom notornom filmu o naoružavanju Hrvatske od 25. januara 1991. učinila Uprava bezbednosti JNA, prikazavši dva saradnika koje je odmah sutradan pojeo mrak. Svom nekadašnjem prijatelju i saradničkoj vezi gen. Milanović učinio bi mnogo veću uslugu da je ćutao o celoj toj aferi umesto što ga je proglasio za srpskog nacionalnog heroja.