Naše društvo dopušta užasne izlive mržnje
Naše društvo skoro ništa ne čini radi zaštite ljudi istopolne orijentacije i dopušta užasne javne izlive mržnje prema njima, kao što je bio govor vladike banatskog Nikanora pre dve nedelje. Niti je Crkva na to reagovala, a nije mu prvi put, niti se ograđuje od predsednika nekih manjih parlamentarnih stranaka, gde dominiraju Dveri i Zavetnici, koji bukvalno huškaju na nasilje nad njima. Uostalom, Beograd ima novog gradonačelnika, koji je već najavio da neće učestvovati na Evroprajdu.
Zašto u Srbiji ova predrasuda, praćena skoro patološkom mržnjom, tako teško može da se promeni, posebna je tema. Ključ je naravno u karakteru patrijarhalne i autoritarne kulture, koja u konceptu “muškosti” nasuprot konceptu “ženske slabosti” vidi temeljnu organizaciju porodice i društva, i na njoj zasnovan model potpune muške dominacije. Tu uzgred imate odgovor na pitanje zašto mnoge muškarce toliko uznemirava muški homoseksualizam dok su prema ženskom indiferentni. Ta patrijarhalna podela i dominacija jedne rodne uloge odbijaju svaku mogućnost da, kako je govorio Jung, prepoznamo u sebi princip drugog pola. Za homofobe muškarac istopolne orijentacije “nije muškarac”, on je osoba koju bi rado tukli, što je psihoanalitički zanimljivo – ipak bi je dodirivali, ali kroz batine.
Socijaldemokratska unija (SDU) bila je kao politička stranka dosta različito organizovana od drugih stranaka devedesetih u Srbiji. Recimo, imala je u svom statutu jasno definisanu mogućnost frakcija. I Socijaldemokratsku omladinu (SDO) koja je bila sasvim samostalna u radu. Upravo je ona, kao dosledan branilac ljudskih prava, rešila da štiti ljude istopolne seksualne orijentacije. Tada nije bilo mnogo NVO koje su se time bavile, a i neki od njihovih osnivača počeli su svoj rad u SDO-u. To je imalo za posledicu da su nam grupice neonacista dva puta demolirale sedište stranke i pretukle sve koje su zatekle unutra. Posebno je bilo dramatično 2001. godine, prilikom organizacije prve Prajd šetnje posle političkih promena, gde je policija potpuno podbacila u proceni mogućeg nasilja. Tada su mnogi učesnici pretučeni, neki policajci ozbiljno povređeni a prilično velika masa je krenula Ulicom kralja Milana da zapali sedište SDU-a koje je tada bilo u blizini Trga Slavija. Policija je to jedva sprečila.
Od dolaska SNS-a na vlast nema više nasilja. Razlog možete videti prilikom suđenja Dijani Hrkalović i kriminalnoj grupi Belivuk. BIA i MUP su manje-više preko njih potpuno kontrolisali navijačke grupe, koje jesu udarna pesnica svakog uličnog nasilja na ovakvim događajima. Ali, s obzirom na to da se broj nerešenih problema za vlast u Srbiji umnožava, od problema Kosova do problema energenata, nije sigurno da će ova pseudotolerancija Prajda važiti i ubuduće. Netolerantna vlast neće postati stvarno tolerantna. Naprotiv, mislim da će se prava tih društveno marginalizovanih ljudi jako suziti.