Deca izbeglice na Balkanskoj ruti
Foto: Marija Janković
Nasilje kao sudbina
“Svi, i odrasli i mala deca, umorni smo, umorni smo od disanja…”, “Molim vas, nemojte nas kažnjavati…”, “Dete, jednostavno, ne može dalje…”, ovo su neki od primera kako deca izbeglice i migranti opisuju svoje iskustvo na putu. O tom iskustvu, prožetom nasiljem, kako onim koje se desilo baš njima, tako i nasiljem nad drugima kojem svedoče ili o kojem slušaju od vršnjaka ili odraslih, deca su govorila istraživačima u toku kvalitativnog dubinskog istraživanja sprovedenog u Srbiji i Bosni i Hercegovini, čiji je rezultat izveštaj “Gde god da odemo, čine nam zlo”. Izveštaj pokazuje da je nasilje toliko prisutno u životima dece izbeglica da je postalo strukturni, neizbežni deo njihovog migrantskog iskustva, i ukazuje na jednu drugu, važnu temu, a to je normalizacija nasilja
Već godinama, humanitarne organizacije koje rade sa izbeglicama, kao i mediji, upozoravaju na nasilje kojem su deca i odrasli, izbeglice i migranti, izloženi tokom puta za koji se nadaju da će ih odvesti na bolje i bezbednije mesto. Sudeći prema nalazima istraživanja o nasilju nad decom, koje je sprovela organizacija “Save the Children” u saradnji sa Univerzitetom u Sarajevu i istraživačicama sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, deca koja putuju Balkanskom rutom su izložena nasilju u svakom trenutku – u zemljama porekla, tokom puta, prilikom prelaska granica, u centrima za prijem i azil, u skvotovima, na ulicama.
POLICAJCI I KRIJUMČARI: Za potrebe istraživanja, razgovor je vođen sa 48 dece izbeglica i migranata iz Avganistana, Iraka, Irana, Pakistana u centrima u Bosni i Hercegovini koja su putovala kroz ostale zemlje Balkanske rute. Svako dete koje je učestvovalo u ovom istraživanju svedočilo je da je bilo izloženo fizičkom, psihološkom, seksualnom ili nasilju neke druge vrste, direktno ili indirektno.
Deca, koja su u proseku u putu provela četiri godine, kao najčešće počinioce nasilja navela su policiju na granicama i krijumčare. Dok ih policija presreće na granicama i vraća nazad, često uz primenu sile, krijumčari koriste nasilje kako bi ih kontrolisali tokom puta, iznudili im novac ili dodatno zaradili primoravajući decu na eksploataciju. Govoreći o krijumčarima, deca svedoče o kidnapovanjima, seksualnoj eksploataciji, i tome kako ih krijumčari primoravaju da učestvuju u krijumčarenju ili drugim kriminalnim aktivnostima, na šta oni često pristaju zbog straha za sopstveni život. Nekoliko dece reklo je da krijumčari ubijaju decu i odrasle koji ne mogu da nastave, dok njihova tela ostavljaju uz put kao upozorenje onima koji dolaze posle njih.
Putujući, deca se zadržavaju u nekom zemljama gde nalaze poslove, kako bi zaradila za opstanak i nastavak puta. Često rade u nehumanim uslovima, za manji novac nego lokalno stanovništvo, a često se dešava i da ne budu plaćeni za svoj rad.
POSLEDICE: Većina dece pokušava da pređe granice više puta, a vidljivo je da njihova strepnja raste sa svakim pokušajem. Deca stalno izložena traumatskim događajima počinju da razvijaju prekomerni strah, razboljevaju se i često imaju poteškoća sa psihičkim zdravljem. Traumatski događaji mogu da utiču na neurološki razvoj i da, usled teških iskustava, mehanizmi preživljavanja prevladavaju mehanizme učenja kod dece. Zabrinjavajući broj dece stekao je uverenje da niko ne može da im pomogne, dok neki od njih veruju da ne mogu pomoći ni sami sebi.
Suočena sa teškim iskustvima, deca često normalizuju nasilje. Ignorisanje teških događaja koji se ne mogu izbeći je mehanizam preživljavanja, i deca veruju da moraju biti snažna jer bi bila u većem riziku ako deluju bespomoćno. Uz to, deca procenjuju da im nije dostupno dovoljno podrške, te poriču da im je zaštita i potrebna. To što ne procenjuju da mogu dobiti zaštitu jedan je i od glavnih razloga zbog kojih deca vrlo retko prijavljuju nasilje – potrebno je mnogo poverenja kako bi mogla da govore o strašnim događajima kao što je, na primer, seksualno nasilje.
NORMALIZACIJA NASILJA: Način na koji deca izbeglice i migranti žive svoje detinjstvo, u kojem su odrasli koji imaju moć, kao što su krijumčari, ili priliku da im pomognu, kao što je policija, zapravo glavni počinioci nasilja, gura decu izbeglice još dalje na marginu. To što se počinioci nasilja na granicama ne pozivaju na odgovornost, i što se deca, potiskivanjem sa granica, guraju u ruke krijumčarima i trgovcima ljudima, doprinosi normalizaciji nasilja u širem društvenom kontekstu. Deci se ne šalje jasna poruka da nasilje nije prihvatljivo, te time, ni ona sama, ne mogu naučiti ništa drugo nego da je nasilje sastavni deo života.
Ovo je opak krug iz kojeg ni deca, ni društva ne izlaze lako, i koji se može prekinuti jedino sistematskim pristupom u kojem države i zajednice rade zajedno da zaštite decu koja migriraju, priznajući njihovo pravo na bezbedan, dostojanstven život, odrastanje i budućnost. ¶
Živa Balkanska ruta
Izbijanjem rata u Ukrajini, zemlje širom Evrope suočile su se sa novim talasom ljudi kojima su potrebni pomoć i podrška. Međutim, izbeglice i migranti nisu prestali da dolaze, koristeći ostale, starije rute, bežeći od starijih problema. Kompleksni faktori zbog kojih deca i odrasli napuštaju zemlje porekla nisu prestali da postoje.
Tako je na Balkanskoj ruti vidljiv porast broja izbeglica i migranata u odnosu na isti period prethodne godine. Zbog nepostojanja univerzalne metodologije za prikupljanje podataka međunarodnih organizacija, i različite razvijenosti nacionalnih sistema podrške i azila u zemljama duž rute, teško je precizno utvrditi broj izbeglica i migranata u regionu, ali trend značajnog porasta je neosporan. Tako podaci Fronteksa ukazuju da je, u prvih šest meseci ove godine, na Balkanskoj ruti uočen više nego trostruko veći broj “neregularnih” ulazaka u Evropsku uniju u odnosu na isti period 2021. godine. Kada se uporede različiti javno dostupni podaci o registrovanim novim dolascima izbeglica i migranata, sprečenim pokušajima iregularnog ulaska u zemlju i podnetim zahtevima za azil, u prvih šest meseci ove godine u Grčkoj, Srbiji i Rumuniji zabeležen je porast od oko 50 odsto u odnosu na isti period prethodne godine, u Albaniji i Crnoj Gori od oko 30 odsto, a u Bugarskoj od 65 odsto.
Dok Fronteks povećani broj ulazaka objašnjava pokretom izbeglica i migranata koji su već prisutni u regionu i pokušavaju da nastave put ka zemljama destinacije, nakon što su neko vreme bili “zaglavljeni” u nekoj od tranzitnih zemalja na ruti, ovakav razvoj događaja se ne može se odvojiti od situacije u Turskoj. Kada je, pre šest godina, objavljeno da je između EU i Turske postignut dogovor o upravljanju migracijama, stručnjaci za zaštitu izbeglica i nevladine organizacije upozoravali su na to da eksternalizacija, kao jedan od osnovnih principa EU u upravljanju mešovitim migracijama, ne može biti dugoročno niti održivo rešenje.
Iako je, nakon postizanja dogovora i uspostavljanja rigorozne granične kontrole, broj izbeglica i migranata koji koriste rutu opao, situacija nije postala bolja za one, ne tako malobrojne, koji ipak krenu na put ka razvijenim zemljama. Nezakonite prakse, kao što su trgovina ljudima i kolektivna proterivanja na granicama, više su pravilo nego izuzetak duž rute. Čini se da ozbiljna ekonomska kriza sa kojom se Turska trenutno suočava i predstojeći izbori u ovoj zemlji utiču na promene u retorici i politici prema izbeglicama i migrantima. Tako su stope deportacije iz Turske, koje pogotovo pogađaju izbeglice i migrante iz Avganistana, u konstantnom porastu, a najavljen je i “dobrovoljni povratak” Sirijaca iz Turske u severnu Siriju.
Milena Manojlović
