Godina 1918. započela je s prebrojavanjem miliona leševa širom Evrope. Istovremeno, započela je i s novom vizijom država, njihovih odnosa i principa konstituisanja s ciljem da se u budućnosti spreči globalno ratno iskustvo. Promene se na tome nisu mogle zaustaviti jer Prvi svetski rat nije doneo samo sukob između država, on je doneo rat i unutar država. Boljševička revolucija u Rusiji suočila je građansku Evropu s radikalizacijom društvenih odnosa, s nepomirljivim klasnim sukobima, s neminovnošću menjanja liberalne državne i društvene doktrine. Evropa modernih vremena rođena je iz problematizacije dvosmislenih sadržaja ideje Slobode koja je podrazumevala, s jedne strane, prava pojedinaca i demokratiju a, s druge strane, vladavinu zasnovanu na eksploataciji i socijalnoj nepravdi. Obnovu Starog kontinenta pratile su promene i na tehničko-tehnološkom planu i XX vek označile kao vek nauke i tehnike.

Srpske, kao i ostale evropske intelektualce rat je suočio sa apokaliptičnim iskustvima vlastitog naroda ali, s obzirom na to da je prvi put u istoriji bio totalan, i sa svešću da su u tom iskustvu sudbinski povezani s drugim evropskim narodima. Postalo je svima jasno da će se čovečanstvo razvijati u nekim novim pravcima u kojima avantura puta u budućnost neće biti moguća s koferima prošlosti. Pored svesti o totalnosti koju je rat doneo, istovremeno je doneo i svest o globalnosti. Jugoslavija je i sama postala deo tog novog evropskog i svetskog fenomena. Nudila je konačno osećaj da prostor više nije skučen, nudila je slobodu pogleda koji se, s jedne strane Save, nije više završavao na njenoj drugoj obali. Zajedništvo sudbine sa Evropom utvrđeno je zajedničkom Pobedom, protiv zajedničkog neprijatelja i postalo je neopozivo i trajno.

Balkan nije više bio mračan evropski ćorsokak. Uostalom, kako i da bude kada je s njegovog prostora započeo prvi globalni ratni sukob u istoriji ljudskog roda. Stara balkanska geografija dobila je time novu geopolitičku ulogu na evropskom kontinentu. Za srpske intelektualce to je bio trijumfalni završetak jedne viševekovne istorije, a slično osećanje delili su i svi drugi narodi na južnoslovenskom prostoru. Bila je to dobra energija za dobar početak nečeg potpuno novog.

Srpski intelektualci bili su posve svesni te nove vrednosti i epohalne šanse koju je dobio srpski narod. Jedna mala zemlja, okružena sa svih strana neprijateljima, prestala je postojati ne na način poraženog, nego na način pobednika. U prvih deset godina života te i takve države, srpski intelektualci su detektovali sve one probleme koji su dovodili u pitanje ne samo njeno funkcionisanje već, zbog dramatičnosti političkih sukoba i njen opstanak u budućnosti. Zato su neuobičajeno žestoko kritikovali sve ličnosti i pojave za koje su smatrali da ugrožavaju postojanje države u koju su toliko verovali.

U šta su zapravo verovali? U jugoslovenski ideal koji bi se, s obzirom na celu lepezu mišljenja, teško mogao podvesti pod zajednički imenitelj. Upravo je u tome bio i najveći problem. Sve projektovane lične želje i mišljenja, u nešto što je bio korpus jugoslovenske države, sukobile su se ne samo s realnošću prostora čiji diverzitet je zahtevao njegovo suštinsko poznavanje i neiscrpnu toleranciju već i sa uskogrudošću političkih elita koje su moć i korist proglasile pragmatičnim razlogom svoje političke prakse. Sve se to, naravno, odvijalo u mistifikovanim, deklarativnim i licemernim oblicima političkog govora vladajućih krugova kojim se nastojao prikriti njegov ogoljeni sadržaj.

Nušićeve komedije, na primer, jasno su pokazivale i ukazivale na banalnost političkih aktera i njihov palanački duh koji je progutao jednu epohalnu istoriju.

Jugoslovenski ideal se, posle deset godina, mogao tumačiti kao "ludilo" jednog sna ili "mesečarenje" nad ambisom. Ono što je trebalo da se uobliči u jednoj dekadi nije se, naprosto, uobličilo na konstruktivan način. Uobličio se jedino antagonizam koji je doneo jugoslovenski pluralizam. Srpski intelektualci nisu taj fenomen shvatali kao demokratski potencijal, ali teško su to i mogli kad je ishod svih napora završio u pucnjavi i ubistvima u Narodnoj skupštini, a na kraju i diktaturi kralja, kao još jednog destruktivnog igrača na jugoslovenskoj sceni. Demokratija je tako, na samom početku, prestala da bude "svetlo na kraju tunela", a srpski intelektualci prestali su da budu njene "lučonoše".

Slika Jugoslavije koja je izronila iz njihovih spisa bila je delirična i teško prihvatljiva za čoveka koji veruje u moć razuma. Verovatno zato što su, po prirodi stvari, intelektualci društvena grupa razbijača svetih suština i neprijatnih demistifikatora svih proklamovanih ideala. Paradoks je uspostavljen onog trenutka kada su se i sami upustili u utopijsko projektovanje društva i države kojoj su pripadali. Bila je to hrabrost ideala ali i davanje veće moći idealima nego što je u realnosti imaju. Više nisu bili skeptičari "iz ćoška", već učesnici u jednoj istoriji čije sudbinsko razrešenje je bilo van njihove moći.