"Kada pričamo o navijačima i politici, jedina konstanta njihovog delovanja jeste stalna promena mišljenja. Na jednoj tribine se moglo čuti ‘Delije, delije, ajmo svi u glas, Slobodan Milošević navija za nas’, na drugoj ‘Partizan, Partizan, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim’, ali i: ‘Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane’, i na Partizanovoj i na Zvezdinoj tribini.

Jako je teško razgraničiti da li je to evolucija mišljenja ili posledica određenih manipulacija", kaže za "Vreme" Miloš Šaranović, dugogodišnji sportski novinar Televizije B92.

"VREME": Mislite li da danas postoji određeni uticaj na to što navijači pevaju na tribinama?

MILOŠ ŠARANOVIĆ: Jedino što može biti blizu organizovanja šta će navijači da rade jeste određivanje šta ne smeju da rade, odnosno šta ne smeju da viču. Postoje ljudi koji pokušavaju da zabrane "mešanje politike i sporta", kako oni to kažu. Videli smo svi saopštenja…

Ne vidim, dakle, ko bi iz kluba ili uprave bio u stanju da organizuje da jedna tribina viče "Vučiću, pederu" ili nešto drugo. Njihove organizatorske sposobnosti su upitne i za mnogo jednostavnije stvari. Osim toga, mislim da je pogrešna teza da klubovi kontrolišu navijače. Rekao bih da je obrnuto.

Što se tiče samih navijača, mislim da je navijačka scena u ozbiljnom rasulu. Partizanovi navijači su u priličnoj anarhiji već godinama. Zvezdini imaju određenu hijerarhiju, redosled poteza, planove, kako god to nazivali. Osim toga, u poslednje vreme, navijač Zvezde je zadovoljan: u košarci se Zvezda potpuno rezultatski vratila, igra u Evropi; u fudbalu ima veliku prednost. Doduše, ima i dug koji nijedna vlast ili ekonomija ne može rešiti za kratko vreme.

Šta je sa ostalim klubovima iz Srbije?

Radnički Kragujevac ni u jednom sportu nema trenutno zapaženu ulogu. Slično je i sa Užicem. Čačak i inače nema neku veću navijačku tradiciju, tako nešto bi moglo da se kaže i za Niš ili Novi Sad. Oni imaju tradiciju ljubitelja sporta. Ostaju navijači Rada iz Beograda koji su dugo nevidljivi i mirni. Ne znam zašto. Oni su, kao grupa, ekstremni desničari i sa te strane bi bilo logično da su sada ljuti i da im se ne sviđa tendencija razvoja ili kretanja društva i politike. Radovi navijači su bili učesnici svih bitnih događaja u kojima su učestvovali navijači: od "Spasi Srbiju i ubi se", 5. oktobra, paljenja ambasada…

Što se tiče Zemuna, mislim da se oni drže lokalne priče. Navijački su obojili svoj deo grada i nemaju ambicije da rešavaju bilo šta veće od pitanja čiji je Zemunski park.

Uglavnom se ne može pričati o velikoj brojnosti navijača. Sem utakmica reprezentacije i derbija Zvezde i Partizana, mi nemamo drugi sportski događaj na kome ima više od 5000 ljudi na jednom mestu. Pritom je naša domaća liga medijski potpuno nevidljiva. Prenosi se na kablovskim kanalima koji imaju malu gledanost. Čak i da se nešto napravi, u navijačkom smislu, to niko neće videti.

Da li vikanje protiv Vučića na Partizanovim tribinama ima veze s tim što je on navijač Crvene zvezde?

Pravi navijač, neko kome je navijaštvo i navijačko opredeljenje jedina ili veoma važna stvar u životu, mnogo više razume navijača drugog kluba nego nekoga ko nije navijač. Ne verujem da Vučiću Partizanovi navijači zameraju to što je bio na drugoj strani. Postoje situacije kada je to bitno, ali mislim da to nije ova. Zahvaljujući tom navijačkom iskustvu, siguran sam da postoji određeni nivo identifikacije i međusobnog razumevanja.

Međutim, njegova vlast je koincidirala sa promenom odnosa snaga u kojoj Partizan, prvo u košarci, a polako i u fudbalu, ide naniže, a Zvezda raste. Tu je bitan još jedan simptom iskonskog navijaštva: kada klubu za koji navijaš ide dobro, lako se preguraju svi problemi – i smanjenje plate, i kvar na kolima, i grip u kući. To se, dakle, ne odnosi samo na aktuelnu vlast nego i na vlastiti život. Ako tvoj klub gubi, prepoznaćeš krivce gde god se okreneš. To je recimo uporedivo sa onim kad si zaljubljen pa ti nije ni hladno, niti je problem što imaš malo para… Uostalom, mi istu projekciju imamo i sa Đokovićem. Veliki račun za struju, prazna kesa iz radnje, opomena za porez se lakše prežive ako Novak pobedi Mareja.

Zbog toga, percepcija klasičnog partizanovca je da je sada neko kriv, najlogičniji zaključak je da je uzrok Partizanovih nevolja to što Vučić navija za Zvezdu. To dodatno hrani i činjenica oko nejasnog finansiranja klubova. Te brojke nikada nisu na jednom mestu, sabrane, pregledne i razumljive. Meni samo nije jasno zašto se ovo nezadovoljstvo u mnogo manjoj meri dešavalo pre šest meseci, kada je Partizan počeo da gubi. Sad Partizan igra relativno dobro…

Vidite li razlog zašto premijer ulazi u prepucavanje sa navijačima?

Ne. Nemoguće je umiriti, ubediti ili upristojiti navijače. Nije zabeleženo da su navijači prestali sa nečim nakon što je neko apelovao ili ih molio da prestanu. Naprotiv: ako spiker moli da se prestane sa ubacivanjem predmeta u teren – baciće sve što imaju, ako moli da ne pale baklje – popaliće sve i jednu koju su uneli… Zabluda je i to da se time može upravljati.

Osim toga, to "Vučiću, pederu" ušlo je u uši i svima deluje da su mnogo važni ako tako nešto viču. I najhrabriji su, i najluđi, i najspremniji na sve… Ne vidim razlog zašto se uopšte o tome polemisalo. Nema lepšeg motiva da nešto radiš, bar u navijačkom svetu, od toga da se to ne sme.

Može li se osim pomenute prevrtljivosti navijačkih stavova definisati još neka karakteristika političkog bića navijača?

Navijači su uglavnom desno orijentisani i sebe doživljavaju kao branik nacionalnog smisla. Od 1999. imamo jak anti-NATO stav, pa su tako Zvezdini navijači pevali protiv Tonija Blera u Jagodini, sa neke evropske Partizanove utakmice, tamo negde posle 11. septembra, postoji fotografija sa transparentom "Buš–Bin Laden 0:1", krajem devedesetih je bila velika antihaška kampanja navijača Zvezde sa transparentom "Sve sudije Haškog suda mogu da nam ližu muda"…

Mogu li navijači ponovo odigrati neku bitnu društvenu ulogu u političkim previranjima do kojih će sigurno jednom doći?

Na nivou vike i buke – verovatno. Bitna stavka je to što i dalje ima dosta ljudi na Zvezdinim utakmicama. Manje nego ranije, ali ipak dosta. Na Partizanovim ih takođe ima, ali znatno manje nego ranije.

Međutim, imam utisak da nema više one pripadnosti navijaštvu kao ranije. Navijačka scena se rasplinula. Jednim delom zbog nezainteresovanosti klinaca koji uvek donose svežu energiju i brojnost. Oni ili ne prate sport ili navijaju za neki Inter, Arsenal, Barselonu, odnosno nemaju tu vrstu identifikacije sa domaćim klubovima. Osim toga, godinama unazad navijači su za veliki deo javnosti personifikacija najlošijeg dela društva, što svakako demotiviše okupljanje mladih.